Agencija Rojters analizirala je nekoliko scenarija razvoja situacije vezanih za najavljeno proglašenje nezavisnosti Kosova.
Srbija bi, prema jednoj od verzija, ukoliko SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija priznaju nezavisnost koji bi kosovski parlament mogao da proglasi u nedelju, mogla da odgovori povalačenjem svojih ambasadora iz tih država. Vlasti u Beogradu, ocenjuje Rojters, neće u tom slučaju u potpunosti prekinuti diplomatske odnose, ali će povući svoje ambasadore.
Rojters navodi da Kipar, Grčka, Rumunija, Bugarska, Slovačka i Španija neće priznati nezavisnost, ali da će odluka o slanju misije EU "stupiti na snagu u petak u ponoć".
Prema toj verziji, Kosovo će usvojiti svoju zastavu, himnu i druge nacionalne simbole, ali će formalna proslava uslediti dve sedmice po proglašenju nezavisnosti i ceremoniji će prisustvovati šefovi država i drugi inostrani zvaničnici iz zemalja koje budu priznale nezavisnost.
Drugi mogući scenario je, prema Rojtersu, da oko 120.000 kosovskih Srba odbaci secesiju Kosova uz podršku Beograda. U tom slučaju moguće je da će Srbi sa severa Kosova formirati sopstveni parlament, dok će vlasti u Beogradu nastojati da ojačaju paralelne veze sa njima pružajući administrativnu i drugu podršku.
Srbi s Kosova bi, prema toj varijanti događaja, odbacili svaku saradnju s misijom EU na Kosovu, ali najverovatnije ipak neće zatražiti od trupa NATO-a da napuste Kosovo. Zapad, piše Rojters, ne očekuje veliko iseljavanje Srba, ali je moguće da će manji broj njih ipak želeti da ode s Kosova, kao što su to činili i prethodnih devet godina.
Treći scenario, po Rojtersu, otvara mogućnost da Beograd preduzme kontramere prema novoproglašenoj državi Kosovu. To bi, prema ocenama analitičara, moglo da znači zatvaranje granica, trgovinski embargo i neprihvatanje novih pasoša građana Kosova. Srpske vlasti u Beogradu mogle bi takođe da ometaju i isporuku električne energije, snadbevanje vodom, kao i telefonske i internet servise, ali se isključuje bilo kakvo vojno uplitanje.
Četvrti scenario predviđa moguću političku krizu unutar vladajuće koalicije u Srbiji u slučaju gubitka Kosova. Rojters podseća da je premijer Koštunica već pozvao na odbacivanje svih sporazuma s EU koji se tiču evrointegracija, dok s druge strane predsednik Boris Tadić odbacuje takvu mogućnost.
Agencija podseća da će u maju u Srbiji biti održani lokalni izbori, ali da bi oni mogli da budu povod i za novi referendum oko evropskog puta Srbije ili okretanja ka Rusiji. Istovremeno, Srpska radikalna stranka nastaviće da jača svoju poziciju kao najveća stranka u Srbiji.
Poslednji mogući scenario, prema Rojtersu, jeste izbijanje nasilja na jugu Srbije u takozvanoj Preševskoj dolini u kojoj živi veliki broj Albanaca. Oni bi, ocenjuje agencija, mogli da pokušaju da ojačaju svoje odnose sa Kosovom, što su neki lokalni albanski lideri već najavljivali u slučaju podele Kosova.
Iako je većina pripadnika Kosovske oslobodilačke armije predala svoje naoružanje posle 1999. godine, procenjuje se da na Kosovu još ima oko 400.000 komada ilegalnog oružja, od čega je većina u posedu kriminalnih grupa. Ipak, ocenjuje Rojters, 16.000 pripadnika NATO-a na Kosovu predstavljaju garanciju da do nasilja neće doći.
Srbija bi, prema jednoj od verzija, ukoliko SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija priznaju nezavisnost koji bi kosovski parlament mogao da proglasi u nedelju, mogla da odgovori povalačenjem svojih ambasadora iz tih država. Vlasti u Beogradu, ocenjuje Rojters, neće u tom slučaju u potpunosti prekinuti diplomatske odnose, ali će povući svoje ambasadore.
Rojters navodi da Kipar, Grčka, Rumunija, Bugarska, Slovačka i Španija neće priznati nezavisnost, ali da će odluka o slanju misije EU "stupiti na snagu u petak u ponoć".
Prema toj verziji, Kosovo će usvojiti svoju zastavu, himnu i druge nacionalne simbole, ali će formalna proslava uslediti dve sedmice po proglašenju nezavisnosti i ceremoniji će prisustvovati šefovi država i drugi inostrani zvaničnici iz zemalja koje budu priznale nezavisnost.
Drugi mogući scenario je, prema Rojtersu, da oko 120.000 kosovskih Srba odbaci secesiju Kosova uz podršku Beograda. U tom slučaju moguće je da će Srbi sa severa Kosova formirati sopstveni parlament, dok će vlasti u Beogradu nastojati da ojačaju paralelne veze sa njima pružajući administrativnu i drugu podršku.
Srbi s Kosova bi, prema toj varijanti događaja, odbacili svaku saradnju s misijom EU na Kosovu, ali najverovatnije ipak neće zatražiti od trupa NATO-a da napuste Kosovo. Zapad, piše Rojters, ne očekuje veliko iseljavanje Srba, ali je moguće da će manji broj njih ipak želeti da ode s Kosova, kao što su to činili i prethodnih devet godina.
Treći scenario, po Rojtersu, otvara mogućnost da Beograd preduzme kontramere prema novoproglašenoj državi Kosovu. To bi, prema ocenama analitičara, moglo da znači zatvaranje granica, trgovinski embargo i neprihvatanje novih pasoša građana Kosova. Srpske vlasti u Beogradu mogle bi takođe da ometaju i isporuku električne energije, snadbevanje vodom, kao i telefonske i internet servise, ali se isključuje bilo kakvo vojno uplitanje.
Četvrti scenario predviđa moguću političku krizu unutar vladajuće koalicije u Srbiji u slučaju gubitka Kosova. Rojters podseća da je premijer Koštunica već pozvao na odbacivanje svih sporazuma s EU koji se tiču evrointegracija, dok s druge strane predsednik Boris Tadić odbacuje takvu mogućnost.
Agencija podseća da će u maju u Srbiji biti održani lokalni izbori, ali da bi oni mogli da budu povod i za novi referendum oko evropskog puta Srbije ili okretanja ka Rusiji. Istovremeno, Srpska radikalna stranka nastaviće da jača svoju poziciju kao najveća stranka u Srbiji.
Poslednji mogući scenario, prema Rojtersu, jeste izbijanje nasilja na jugu Srbije u takozvanoj Preševskoj dolini u kojoj živi veliki broj Albanaca. Oni bi, ocenjuje agencija, mogli da pokušaju da ojačaju svoje odnose sa Kosovom, što su neki lokalni albanski lideri već najavljivali u slučaju podele Kosova.
Iako je većina pripadnika Kosovske oslobodilačke armije predala svoje naoružanje posle 1999. godine, procenjuje se da na Kosovu još ima oko 400.000 komada ilegalnog oružja, od čega je većina u posedu kriminalnih grupa. Ipak, ocenjuje Rojters, 16.000 pripadnika NATO-a na Kosovu predstavljaju garanciju da do nasilja neće doći.
Regioni za koje bi Kosovo moglo biti presedan
U trenutku kada su kosovski Albanci najavili jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, Zapad koji to podržava, tvrdi da taj slučaj neće predstavljati presedan, ali drugi regioni širom sveta ne slažu se s tim, navela je odvojenoj analizi agencija Rojters.
Evo nekoliko primera regiona koji bi mogli sa interesovanjem gledati na slučaj Kosova, kako je to prenela britanska agencija:
Pridnjestrovlje i Moldavija - Pridnjestrovlje se otcepilo od Moldavije u septembru 1990. godine. U kratkom ratu poginulo je na stotine ljudi pre nego što su ruske trupe intervenisale, a sada je tamo ostalo 1.200 ruskih vojnika. Regionom sa 550.000 stanovnika dominiraju Sloveni koji govore ruski i traže nezavisnost strahujući da će se moldavska većina priključiti jednog dana Rumuniji.
Abhazija i Južna Osetija i Gruzija - Abhazija se nalazi između Crnog mora i Kavkaskih planina i nekada je bila značajna turistička destinacija sa 200.000 stanovnika. Ta oblast vodila je rat između 1992. i '93. sa Gruzijom i sada efektivno ima samoupravu. Izolovana je godinama posle rata ali je od tada uspostavila bliže veze sa Rusijom. Južna Osetija je početkom 90-ih godina prošlog veka takođe vodila rat protiv gruzijske vlasti, da bi zatim bilo potpisano primirje. Rusija ima mirovne trupe u obe oblasti.
Nagorno Karabah i Azerbejdžan - Sporadični sukobi u Nagorno Karabahu između Azerbejdžanaca i etničkih Jermena eskalirali su u neprijateljstvo između azerbejdžanskih snaga i vojnih trupa iz Jermenije. Oko 35.000 ljudi je poginulo a stotine hiljada pobeglo pre nego što je potpisano primirje, a lokalno jermensko stanovništvo je 10. decembra 1991. proglasilo nezavisnost od Azerbejdžana i osnivanje Nagorno-Karabah Republike. Suverenost NKR nije priznala nijedna država ili međunarodna organizacija na svetu. Teritorija ostaje deo Azerbejdžana, ali je kontrolišu jermenske snage.
Papua, Indonezija - U udaljenoj provinciji Papui aktivisti su vodili kampanju više od 30 godina da bi se otcepili od Indonezije, a oružana pobuna niskog intenziteta traje već decenijama. Kritičari navode da su zloupotrebe vojske i nezadovoljstvo zbog načina na koji Džakarta raspodeljuje bogatstvo doveli do nezadovoljstva u toj oblasti bogatoj mineralima i gasom. U pobuni u provinciji Aće tokom 30 godina poginulo je 15.000 ljudi, a pobuna je okončana mirovnim sporazumom koji je nadgledala EU 2005.
Baskija i Španija - Baskijski separatistički pokret ETA proveo je protekle četiri decenije boreći se za nezavisnu baskijsku državu na severu Španije i u jugozapadnoj Francuskoj, a u tom periodu ubila je više od 800 ljudi. Poluautonomni region Baskije ima 2,1 miliona stanovnika.
Kurdi u Turskoj, Iraku,Siriji i Iranu - Oko 20 miliona Kurda rasuto je na severu Iraka, u Siriji, Iranu i Turskoj. Najviše ih živi na jugoistoku Turske gde Radnička partija Kurdistana (PKK) vodi pobunu od 1984. tokom koje je život izgubilo više od 30.000 ljudi.
Zapadna Sahara i Maroko - Pokret Polisario u Zapadnoj Sahari vodio je rat niskog intenziteta za nezavisnost pošto je Maroko anektirao te pustinjske teritorije posle povlačenja kolonijalne sile Španije 1975. godine. Trupe UN nadgledaju mir od 1991. Tim primirjem je obećan referendum o sudbini te oblasti, ali on nikada nije održan, a Maroko to sada isključuje, navodeći da je autonomija najviše što će ponuditi.
(agencije)
Evo nekoliko primera regiona koji bi mogli sa interesovanjem gledati na slučaj Kosova, kako je to prenela britanska agencija:
Pridnjestrovlje i Moldavija - Pridnjestrovlje se otcepilo od Moldavije u septembru 1990. godine. U kratkom ratu poginulo je na stotine ljudi pre nego što su ruske trupe intervenisale, a sada je tamo ostalo 1.200 ruskih vojnika. Regionom sa 550.000 stanovnika dominiraju Sloveni koji govore ruski i traže nezavisnost strahujući da će se moldavska većina priključiti jednog dana Rumuniji.
Abhazija i Južna Osetija i Gruzija - Abhazija se nalazi između Crnog mora i Kavkaskih planina i nekada je bila značajna turistička destinacija sa 200.000 stanovnika. Ta oblast vodila je rat između 1992. i '93. sa Gruzijom i sada efektivno ima samoupravu. Izolovana je godinama posle rata ali je od tada uspostavila bliže veze sa Rusijom. Južna Osetija je početkom 90-ih godina prošlog veka takođe vodila rat protiv gruzijske vlasti, da bi zatim bilo potpisano primirje. Rusija ima mirovne trupe u obe oblasti.
Nagorno Karabah i Azerbejdžan - Sporadični sukobi u Nagorno Karabahu između Azerbejdžanaca i etničkih Jermena eskalirali su u neprijateljstvo između azerbejdžanskih snaga i vojnih trupa iz Jermenije. Oko 35.000 ljudi je poginulo a stotine hiljada pobeglo pre nego što je potpisano primirje, a lokalno jermensko stanovništvo je 10. decembra 1991. proglasilo nezavisnost od Azerbejdžana i osnivanje Nagorno-Karabah Republike. Suverenost NKR nije priznala nijedna država ili međunarodna organizacija na svetu. Teritorija ostaje deo Azerbejdžana, ali je kontrolišu jermenske snage.
Papua, Indonezija - U udaljenoj provinciji Papui aktivisti su vodili kampanju više od 30 godina da bi se otcepili od Indonezije, a oružana pobuna niskog intenziteta traje već decenijama. Kritičari navode da su zloupotrebe vojske i nezadovoljstvo zbog načina na koji Džakarta raspodeljuje bogatstvo doveli do nezadovoljstva u toj oblasti bogatoj mineralima i gasom. U pobuni u provinciji Aće tokom 30 godina poginulo je 15.000 ljudi, a pobuna je okončana mirovnim sporazumom koji je nadgledala EU 2005.
Baskija i Španija - Baskijski separatistički pokret ETA proveo je protekle četiri decenije boreći se za nezavisnu baskijsku državu na severu Španije i u jugozapadnoj Francuskoj, a u tom periodu ubila je više od 800 ljudi. Poluautonomni region Baskije ima 2,1 miliona stanovnika.
Kurdi u Turskoj, Iraku,Siriji i Iranu - Oko 20 miliona Kurda rasuto je na severu Iraka, u Siriji, Iranu i Turskoj. Najviše ih živi na jugoistoku Turske gde Radnička partija Kurdistana (PKK) vodi pobunu od 1984. tokom koje je život izgubilo više od 30.000 ljudi.
Zapadna Sahara i Maroko - Pokret Polisario u Zapadnoj Sahari vodio je rat niskog intenziteta za nezavisnost pošto je Maroko anektirao te pustinjske teritorije posle povlačenja kolonijalne sile Španije 1975. godine. Trupe UN nadgledaju mir od 1991. Tim primirjem je obećan referendum o sudbini te oblasti, ali on nikada nije održan, a Maroko to sada isključuje, navodeći da je autonomija najviše što će ponuditi.
(agencije)
Pridruži se MONDO zajednici.
