Radomir Putnik rođen je 24. januara 1847. u Kragujevcu.

Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su se njegovi preci, tačnije pradeda Arsenije, doselili sa Kosova u velikoj seobi Srba (1690) u Belu Crkvu.

Kada su njegovog pradedu, koji je tada imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on putnik u nepoznatom pravcu. Po oslobođenju Srbije u XIX veku, porodica se iz Austro-Ugarske preselila u Srbiju. Otac Dimitrije je bio učitelj u Kragujevcu.

Radomir Putnik bio je vojnik i vojskovođa srpske vojske punih četrdeset godina. Vojničko zvanje je stekao na Artiljerijskoj školi u Beogradu. Posle mnogih rasporeda i napredovanja u službi 1903. godine unapređen je u čin generala i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Godine 1906. bio je prvi put imenovan za ministra vojnog.

Tokom svoje bogate vojničke karijere bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.


Od 1886. do 1889. godine bio je načelnik Obaveštajnog, a zatim Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. Od 1890. obavljao je dužnost pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Penzionisan je 1896. godine.

Posle Majskog prevrata, reaktiviran je i postavljen za načelnika Glavnog generalštaba. Na ovom položaju je ostao do 1912. godine.

Radomir Putnik je tvorac moderne srpske vojske. U okviru školovanja i obuke oficira uveo je različite novine, uključujući i rešavanje taktičkih zadataka. Srpsku vojsku je osavremenio novim naoružanjem, na ključna mesta je postavio talentovane oficire i nije dozvolio da se politika umeša u vojne poslove.

Zajedno sa Živojinom Mišićem pripremio je sve ratne planove za Balkanske ratove i za Prvi svetski rat.

U Balkanskim ratovima bio je načelnik štaba Vrhovne komande. Posle Kumanovske bitke unapređen je u čin prvog vojvode srpske vojske. U Bitoljskoj bici je odigrao ključnu ulogu i pravilnim rasporedom snaga je Turcima naneo veliki udarac u Prvom balkanskom ratu. U nastavku rata je komandovao prodorom ka Jadranskom moru, koji se završio opsadom Skadra.

U Prvom svetskom ratu bio je načelnik štaba Vrhovne komande, sve do pogoršanja njegove bolesti 1916. kada ga je na tom mestu nasledio general Petar Bojović. Putnik je komandovao srpskom vojskom za vreme sve četiri neprijateljske ofanzive na Srbiju.

Tokom bitke na Ceru, uz pomoć promućurnog komandanta Druge armije Stepe Stepanovića naneo je Austrougarima veliki poraz. Protivio se srpskoj ofanzivi u pravcu Srema, ali je na pritisak vlade organizovao ofanzivu na neprijateljsku teritoriju. Nakon početnih uspeha, zbog gomilanja neprijateljskih snaga na Drini, povukao je vojsku i spremio se za novu odbranu Srbije.

Njegova odluka da napusti Beograd i skrati front za vreme Kolubarske bitke je bila presudna, jer je srpska vojska dobila vreme da se oporavi i odmori. Preporođenu srpsku vojsku je poveo u ofanzivu koja je nanela odlučujući udarac Austrougarima kod Suvobora, nakon čega je austrougarska vojska potisnuta sa teritorije Srbije. Kada je počela četvrta ofanziva na Srbiju, Putnik je već bio teško oboleo i nije imao mnogo udela u operativnim odlukama. Ipak, u okolnostima koje su bile veoma nepovoljne po Srbiju, uspeo je da organizuje povlačenje srpske vojske preko albanskih i crnogorskih planina, na albansko primorje.

Vojvoda Putnik je, prenosi Riznica srpska, bio od srpskih vojskovođa koji se nisu kitili ordenjem i znamenijem. "Moje su dekoracije ispod mundira" govorio je Putnik, koji ordenje nikada nije nosio.

Teško bolestan, Putnik je stigao u Skadar 6. decembra 1915. godine, a 9. januara 1916. je prebačen na Krf, gde se lečio do septembra iste godine. Sa Krfa je otišao u Nicu da nastavi lečenje...

Teško oboleo prenesen je na rukama svojih vojnika preko Albanije. Regent je već počeo da optužuje Vrhovnu komandu, "što je u toku povlačenja prekinula veze sa drugim armijama, uz insinuacije i preterivanja kao i uvek kada vojska nije bila zauzeta operacijama..." Putnik je zatražio da mu se odobri petomesečno odsustvo za lečenje koje mu je Kralj odobrio. Prebacio se u Italiju, odakle je pošao na lečenje u Nicu. Već 9. decembra 1915. godine zamenjen je.

"Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam — sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su oterali kao najgoreg, jer je trebao neko da plati ceh. I to me boli i boleće me do groba".

Umro je 17. maja 1917. godine u Nici gde je kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima ostavljen u crkvi na Ruskom groblju. Jedan od srpskih novinara prolazeći sedam godina kasnije tuda zaprepašćeno je pisao: "Veliki vođa naše vojske još uvek leži u crkvenom prozoru i otadžbina ne može još uvek da se seti svog velikog sina kome toliko duguje". Na to su mu dva francuska đenerala rekla: "Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo".

Novembra 1926. godine, više od devet godina od njegove smrti na beogradsku železničku stanicu stigli su posmrtni ostaci Vojvode Putnika, Stojana Novakovića i Andre Nikolića.

Sahranjen je 7. decembra na Novom groblju uz sve državne i vojne počasti. Tu mu je prilozima mnogobrojnih poštovaoca, podignut veliki spomenik.

"Istorija će, Veliki vojvodo, najbolje reći zasluge koje si stekao za vojsku, i zasluge za oslobođenje i ujedinjenje",rekao je govornik na sahrani.