Da je Zoran Đinđić živ u Srbiji 2008. godine sigurno ne bi bila tema da li treba ići u Evropu, već bi se bavili mnogo trivijalnijim stvarima, ali ovakvu Srbiju sigurno ne bi želeo, rekla je udovica ubijenog premijera Zorana Đinđića, Ružica Đinđić u specijalnoj emisiji na Televiziji B92, povodom petogodišnjice ubistva njenog supruga.
Da je Zoran Đinđić živ u Srbiji 2008. godine sigurno ne bi bila tema da li treba ići u Evropu, već bi se bavili mnogo trivijalnijim stvarima, ali ovakvu Srbiju sigurno ne bi želeo, rekla je udovica ubijenog premijera Zorana Đinđića, Ružica Đinđić u specijalnoj emisiji na Televiziji B92, povodom petogodišnjice ubistva njenog supruga.
Ona je rekla da joj se čini da je "Zoran Đinđić ostavio svoj politički testament kako reforme treba da idu i kako ih nastaviti, za slučaj da mu se to desi".
Ona je naglasila da je njihov zajednički život, bez obzira na teške trenutke kojima su bili izloženi, imao smisao i da bi sve bilo još smislenije da je ostao živ i video sliku stabilne Srbije kakvu je želeo da vidi.
"Najviše ga je ljutila ležernost i lenjost i na to nije pristajao. Njegovi saradnici su morali to da isprate i, ako si želeo da budes u toj kompoziciji, morao si da pratiš tempo, da pokažeš da želih i hoćeš, a on je znao da samo tako može da se postigne cilj koji je postavio", rekla je Ružica Đinđić.
Govoreći o ličnosti svog ubijenog supruga, ona je kazala da je Đinđić bio vrhunski intelektualac, pre svega filozof koji je svoj um stavio u službu politike, da je njegovo promišljanje bilo sistemsko i da nikada nije odustajao od svojih ciljeva.
Prisećajući se svih dešavanja i političkih turbulencija kroz koje je Srbija prolazila i odluke da Vojislav Koštunica 2000. godine bude kandidat DOS-a za predsednika države, Ružica Đinđić je rekla da je njen suprug smatrao da je "Koštunica najbolji".
O odluci da izruči bivšeg predsednika SRJ i Srbije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, Ružica Đinđić je rekla da je uverena da je njen suprug postupio krajnje pragmatično, jer je "znao da je to prepreka i neminovnost za Srbiju".
"Neki su mu sporili što je to uradio bez zakona, ali u parlamentu tada nije bilo moguće obezbediti većinu za takav zakon", kazala je ona.
Govoreći o stalnoj opasnosti kojom je bio izložen i kao vođa opozicije, kao i posle izbora za predsednika Vlade Srbije, Ružica Đinđić je rekla da se "pominjalo da postoji snajper i na Prirodno-matematičkom fakultetu, u neposrednoj blizini njihovog tadašnjeg stana".
Ona je dodala da je "Zoran neprestano bio meta, ali da je odlučio da se privremeno skloni iz Srbije tek kada je ubijen (novinar i vlasnik lista "Dnevni telegraf") Slavko Ćuruvija".
"Tada je postao uveren da je sve to moguće i posle sahrane odlučio je da se privremeno skloni u Crnu Goru", rekla je Ružica Đinđić.
Prema njenim rečima, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine visoki funkcioneri JUL-a govorili su da je napustio zemlju, da je iz inostranstva navodio ciljeve koje treba bombardovati.
"Ja sam sve vreme bila u podrumu kuće moje majke i u neposrednoj blizini 'Krušika'. Mnogi su govorili da je dogovorio sa Klintonom, zato što ga poznaje, da ne bombarduje baš taj podrum", rekla je ona.
O JSO, jedinici čiji su čelnici optuženi, a zatim i osluđeni za ubistvo njenog supruga, Ružica Đinđić je rekla da je u vreme kada je Zoran pregovarao sa njima bilo različitih mišljenja, da nije trebalo pregovarati, već ih je "trebalo rasformirati i eliminisati".
"On je prepoznao da takve mogućnosti na političkom planu nema, ostalo je da pregovara. Te večeri je došao kući, rekao da će malo da se odmori i da mora u Kulu, a na moje pitanje zašto baš u Kulu i da li ima neko drugo mesto gde bi mogao sa njima da razgovara, odgovorio mi je - izgleda da nema", kazala je Ružica Đinđić.
Ona je ocenila da je njen suprug imao jedan put, a Milorad Ulemek Legija i JSO neki drugi put što je koštalo puno i njihovu porodicu privatno i Srbiju.
"Za ovih osam godina Srbija je mogla mnogo da dobije da je Zoran Đinđić ostao u životu. Znao je šta može da mu se desi, da on ide jednim putem, da u stvarnosti postoji i neki drugi put, a da to nije autostrada", naglasila je ona.
Ružica Đinđić je rekla da pamti i 21. februar 2003. godine, kada je pokušan atentat kod hale "Limes".
"Pamtim koliko ga je noga bolela, toliko da je hteo da odustane od puta, ali samo u jednom trenutku. Kada je govorio o čoveku koji je učio vožnju na autoputu, ni tada ga nisu razumeli. On je govorio u metafori, misleći na autoput ka Evropi", dodala je ona.
Prisećajući se dana kada je ubijen, Ružica Đinđić je rekla da je njen suprug na posao otišao kao i svakog drugog dana i da zbog povrede noge nije hteo da otkazuje obaveze, razgovor sa Anom Lind.
Prema njenim rečima, ma koliko da je svako od njih znao, kao i sam Zoran Đinđić, da može da se dogodi to što se zaista i desilo 12. marta 2003. godine, uvek je postojalo ono iracionano koje nije pristajalo da bude pragmatično.
"U tom trenutku kada mi je Zoranov vozač javio šta se dogodilo bilo mi ja najvažnije kako to da saopštim deci, kako da njih zaštitim i mislila sam da je najbolje da im ja to saopštim, a ne da saznaju preko televizije. I tako sam i uradila, ja sam bila ta koja je saopštila svojoj deci da su izgubili oca", rekla je Ružica Đinđić.
Govoreći o demonstracijama devedesetih godina, ona je rekla da se tada njen suprug vratio iz inostranstva jer je znao da su to godine "koje vuku Srbiju" i predao im se.
"Sve nas je integrisalo to što je počelo nešto vrednije od onoga što je lično. Parola da je Beograd svet, uverila je taj svet da Srbija nije ono što je bila pre toga i protesti su pokazali da ona ima građanski deo na koji je Evropa računala i tih dvedesetih i računa sada", ocenila je Ružica Đinđić.
Ona je dodala da na stalna etiketiranja nije obraćao pažnju.
"Najpre se pojavilo ono žuti, a onda da je nemački špijun. Bio je duboko uveren u ono što želi i nije ga remetilo u njegovim planovima. Na takve stvari je odgovorio - i Vuk Karadžić je bio reformator jezika i proglašen špijunom upravo od onih koji su bili nepismeni", rekla je Ružica Đinđić.
U filmu autora Filipa Švarma i Radoslava Ćebića u koprodukciji RTS-a i nedeljnika "Vreme", novinari i urednici beogradskih redakcija govorili su o odnosu medija prema vladi Zorana Đinđića, izveštavanju na sam dan ubistva premijera, kao i o periodu nakon ubistva, kada je proglašeno vanredno stanje tokom kojeg je vlada nastojala da utiče na izveštavanje.
Više medijskih urednika reklo je da su srpski mediji bili kritični prema radu vlade Zorana Đinđića, ali negirali su da su takvim kritičkim stavom doprineli kreiranju atmosfere koja bi opravdavala Đinđićevo ubistvo.
"Đinđića nisu ubili mediji. Pre bi trebalo postaviti pitanje šta je radila policija posle pokušaja atentata na Đinđića kod hale Limes. Mislim da je njihova odgovornost mnogo veća od bilo kog đubreta od nekakvih dnevnih novina", kazala je Antonela Riha, urednica u RTV B92.
Glavni urednik dnevnika "Blic" Veselin Simonović odbacio je ocene da su pojedini tabloidi, pod uticajem kriminalnih krugova, kreirali atmosferu u kojoj bi Đinđićevo ubistvo bilo opravdano, rekavši da "to nisu bili tiražni mediji".
"U to vreme najveći tiraž imale su 'Večernje novosti' i 'Blic'. Oni su kreirali javno mnjenje, a još više kreirale su ga televizije. Tu su RTS, PINK bili ključni", rekao je Simonović.
Proglašenje vanrednog stanja odmah nakon ubistva Đinđića sagovornici u filmu ocenili su pozitivno, pa i kao "olakšanje", ali su kritikovali mere koje je vladin Biro za komunikacije preduzeo u odnosu na medije po proglašenju vanrednog stanja.
"To da se mogu koristiti samo informacije iz policijskih izvora je nešto najgluplje što neko može da stavi pred medije kao zahtev", rekao je glavni urednik nedeljnika "Vreme" Dragoljub Žarković, povodom tadašnjeg zahteva vladinog Biroa za komunikacije da se tokom vanrednog stanja objavljuju samo zvanična državna saopštenja.
Glavni urednik agencije Beta 2003. godine Dragan Janjić rekao je da su takvi zahtevi vlade prema medijima bili "kontraproduktivni", a glavni urednik agencije Fonet Zoran Sekulić kazao je da je tada stekao utisak da su "svi negde pod sumnjom i da se mediji lako mogu naći pod sumnjom da su deo priče koja je doprinela atentatu na Zorana Đinđića".
U filmu je govorio i Gradiša Katić, glavni urednik magazina "Identitet", koji je tokom vanrednog stanja bio zabranjen, a Katić uhapšen pod sumnjom da je radio za račun vođe zemunskog klana Dušana Spasojevića, jednog od organizatora Đinđićevog ubistva.
Katić je potvrdio da je Spasojević bio faktički vlasnik lista, ali je rekao da od redakcije ništa nije zahtevao, osim da u tekstovima ne napadaju pevačicu Svetlanu Ražnatović i tadašnjeg vođu surčinskog kriminalnog klana Ljubišu Buhu Čumeta.
Zoran Đinđić je ubijen na današnji dan pre pet godina u atentatu pred Vladom Srbije.
"Prosečna gledanost filma emitovanog na RTS u bilo kom minutu emisije bila je 14,3 odsto ukupne populacije, dok je intervju na B92 gledalo 7,3 odsto populacije", kazao je direktor AGB Darko Broćić agenciji Beta.
Prema njegovim rečima, to je dobar rejting i za RTS i za B92.
Film "Atentat na Đinđića" gledalo je ukupno 28 odsto svih ljudi koji su u tom vreme pratili televizijski program, a ukupno 35 odsto ili 2,5 miloina ljudi pogledalo je bar minut te emisije.
Intervju s Ružicom Đinđić gledalo je nešto više od 14 odsto svih gledalaca, a bar deo tog programa pratilo je 18,7 odsto ili nešto više od 1,3 miliona ljudi.
"Vidan je skok gledanosti intervjua poslednjih 16 minuta, nakon završetka filma na RTS", kazao je Broćić.
Najgledanije emisije u jučerašnjem televizijskom programu bile su "Dnevnik 2" i kviz "Slagalica" na RTS-u, na trećem mestu je Pinkova sapunica "Marina", film "Atentat" je na četvrtom mestu po gledanosti svih programa, dok je intervju sa Ružicom Đinđić na 16. mestu.
(agencije/MONDO)
Ona je rekla da joj se čini da je "Zoran Đinđić ostavio svoj politički testament kako reforme treba da idu i kako ih nastaviti, za slučaj da mu se to desi".
Ona je naglasila da je njihov zajednički život, bez obzira na teške trenutke kojima su bili izloženi, imao smisao i da bi sve bilo još smislenije da je ostao živ i video sliku stabilne Srbije kakvu je želeo da vidi.
"Najviše ga je ljutila ležernost i lenjost i na to nije pristajao. Njegovi saradnici su morali to da isprate i, ako si želeo da budes u toj kompoziciji, morao si da pratiš tempo, da pokažeš da želih i hoćeš, a on je znao da samo tako može da se postigne cilj koji je postavio", rekla je Ružica Đinđić.
Govoreći o ličnosti svog ubijenog supruga, ona je kazala da je Đinđić bio vrhunski intelektualac, pre svega filozof koji je svoj um stavio u službu politike, da je njegovo promišljanje bilo sistemsko i da nikada nije odustajao od svojih ciljeva.
Prisećajući se svih dešavanja i političkih turbulencija kroz koje je Srbija prolazila i odluke da Vojislav Koštunica 2000. godine bude kandidat DOS-a za predsednika države, Ružica Đinđić je rekla da je njen suprug smatrao da je "Koštunica najbolji".
O odluci da izruči bivšeg predsednika SRJ i Srbije Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, Ružica Đinđić je rekla da je uverena da je njen suprug postupio krajnje pragmatično, jer je "znao da je to prepreka i neminovnost za Srbiju".
"Neki su mu sporili što je to uradio bez zakona, ali u parlamentu tada nije bilo moguće obezbediti većinu za takav zakon", kazala je ona.
Govoreći o stalnoj opasnosti kojom je bio izložen i kao vođa opozicije, kao i posle izbora za predsednika Vlade Srbije, Ružica Đinđić je rekla da se "pominjalo da postoji snajper i na Prirodno-matematičkom fakultetu, u neposrednoj blizini njihovog tadašnjeg stana".
Ona je dodala da je "Zoran neprestano bio meta, ali da je odlučio da se privremeno skloni iz Srbije tek kada je ubijen (novinar i vlasnik lista "Dnevni telegraf") Slavko Ćuruvija".
"Tada je postao uveren da je sve to moguće i posle sahrane odlučio je da se privremeno skloni u Crnu Goru", rekla je Ružica Đinđić.
Prema njenim rečima, tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine visoki funkcioneri JUL-a govorili su da je napustio zemlju, da je iz inostranstva navodio ciljeve koje treba bombardovati.
"Ja sam sve vreme bila u podrumu kuće moje majke i u neposrednoj blizini 'Krušika'. Mnogi su govorili da je dogovorio sa Klintonom, zato što ga poznaje, da ne bombarduje baš taj podrum", rekla je ona.
O JSO, jedinici čiji su čelnici optuženi, a zatim i osluđeni za ubistvo njenog supruga, Ružica Đinđić je rekla da je u vreme kada je Zoran pregovarao sa njima bilo različitih mišljenja, da nije trebalo pregovarati, već ih je "trebalo rasformirati i eliminisati".
"On je prepoznao da takve mogućnosti na političkom planu nema, ostalo je da pregovara. Te večeri je došao kući, rekao da će malo da se odmori i da mora u Kulu, a na moje pitanje zašto baš u Kulu i da li ima neko drugo mesto gde bi mogao sa njima da razgovara, odgovorio mi je - izgleda da nema", kazala je Ružica Đinđić.
Ona je ocenila da je njen suprug imao jedan put, a Milorad Ulemek Legija i JSO neki drugi put što je koštalo puno i njihovu porodicu privatno i Srbiju.
"Za ovih osam godina Srbija je mogla mnogo da dobije da je Zoran Đinđić ostao u životu. Znao je šta može da mu se desi, da on ide jednim putem, da u stvarnosti postoji i neki drugi put, a da to nije autostrada", naglasila je ona.
Ružica Đinđić je rekla da pamti i 21. februar 2003. godine, kada je pokušan atentat kod hale "Limes".
"Pamtim koliko ga je noga bolela, toliko da je hteo da odustane od puta, ali samo u jednom trenutku. Kada je govorio o čoveku koji je učio vožnju na autoputu, ni tada ga nisu razumeli. On je govorio u metafori, misleći na autoput ka Evropi", dodala je ona.
Prisećajući se dana kada je ubijen, Ružica Đinđić je rekla da je njen suprug na posao otišao kao i svakog drugog dana i da zbog povrede noge nije hteo da otkazuje obaveze, razgovor sa Anom Lind.
Prema njenim rečima, ma koliko da je svako od njih znao, kao i sam Zoran Đinđić, da može da se dogodi to što se zaista i desilo 12. marta 2003. godine, uvek je postojalo ono iracionano koje nije pristajalo da bude pragmatično.
"U tom trenutku kada mi je Zoranov vozač javio šta se dogodilo bilo mi ja najvažnije kako to da saopštim deci, kako da njih zaštitim i mislila sam da je najbolje da im ja to saopštim, a ne da saznaju preko televizije. I tako sam i uradila, ja sam bila ta koja je saopštila svojoj deci da su izgubili oca", rekla je Ružica Đinđić.
Govoreći o demonstracijama devedesetih godina, ona je rekla da se tada njen suprug vratio iz inostranstva jer je znao da su to godine "koje vuku Srbiju" i predao im se.
"Sve nas je integrisalo to što je počelo nešto vrednije od onoga što je lično. Parola da je Beograd svet, uverila je taj svet da Srbija nije ono što je bila pre toga i protesti su pokazali da ona ima građanski deo na koji je Evropa računala i tih dvedesetih i računa sada", ocenila je Ružica Đinđić.
Ona je dodala da na stalna etiketiranja nije obraćao pažnju.
"Najpre se pojavilo ono žuti, a onda da je nemački špijun. Bio je duboko uveren u ono što želi i nije ga remetilo u njegovim planovima. Na takve stvari je odgovorio - i Vuk Karadžić je bio reformator jezika i proglašen špijunom upravo od onih koji su bili nepismeni", rekla je Ružica Đinđić.
RTS o medijskoj pozadini ubistva Đinđića
Radio-televizija Srbije emitovala je u sredu uveče dokumentarni film pod nazivom "Atentat-medijska pozadina", posvećen ulozi medija u Srbiji u događajima pre i posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine.U filmu autora Filipa Švarma i Radoslava Ćebića u koprodukciji RTS-a i nedeljnika "Vreme", novinari i urednici beogradskih redakcija govorili su o odnosu medija prema vladi Zorana Đinđića, izveštavanju na sam dan ubistva premijera, kao i o periodu nakon ubistva, kada je proglašeno vanredno stanje tokom kojeg je vlada nastojala da utiče na izveštavanje.
Više medijskih urednika reklo je da su srpski mediji bili kritični prema radu vlade Zorana Đinđića, ali negirali su da su takvim kritičkim stavom doprineli kreiranju atmosfere koja bi opravdavala Đinđićevo ubistvo.
"Đinđića nisu ubili mediji. Pre bi trebalo postaviti pitanje šta je radila policija posle pokušaja atentata na Đinđića kod hale Limes. Mislim da je njihova odgovornost mnogo veća od bilo kog đubreta od nekakvih dnevnih novina", kazala je Antonela Riha, urednica u RTV B92.
Glavni urednik dnevnika "Blic" Veselin Simonović odbacio je ocene da su pojedini tabloidi, pod uticajem kriminalnih krugova, kreirali atmosferu u kojoj bi Đinđićevo ubistvo bilo opravdano, rekavši da "to nisu bili tiražni mediji".
"U to vreme najveći tiraž imale su 'Večernje novosti' i 'Blic'. Oni su kreirali javno mnjenje, a još više kreirale su ga televizije. Tu su RTS, PINK bili ključni", rekao je Simonović.
Proglašenje vanrednog stanja odmah nakon ubistva Đinđića sagovornici u filmu ocenili su pozitivno, pa i kao "olakšanje", ali su kritikovali mere koje je vladin Biro za komunikacije preduzeo u odnosu na medije po proglašenju vanrednog stanja.
"To da se mogu koristiti samo informacije iz policijskih izvora je nešto najgluplje što neko može da stavi pred medije kao zahtev", rekao je glavni urednik nedeljnika "Vreme" Dragoljub Žarković, povodom tadašnjeg zahteva vladinog Biroa za komunikacije da se tokom vanrednog stanja objavljuju samo zvanična državna saopštenja.
Glavni urednik agencije Beta 2003. godine Dragan Janjić rekao je da su takvi zahtevi vlade prema medijima bili "kontraproduktivni", a glavni urednik agencije Fonet Zoran Sekulić kazao je da je tada stekao utisak da su "svi negde pod sumnjom i da se mediji lako mogu naći pod sumnjom da su deo priče koja je doprinela atentatu na Zorana Đinđića".
U filmu je govorio i Gradiša Katić, glavni urednik magazina "Identitet", koji je tokom vanrednog stanja bio zabranjen, a Katić uhapšen pod sumnjom da je radio za račun vođe zemunskog klana Dušana Spasojevića, jednog od organizatora Đinđićevog ubistva.
Katić je potvrdio da je Spasojević bio faktički vlasnik lista, ali je rekao da od redakcije ništa nije zahtevao, osim da u tekstovima ne napadaju pevačicu Svetlanu Ražnatović i tadašnjeg vođu surčinskog kriminalnog klana Ljubišu Buhu Čumeta.
Zoran Đinđić je ubijen na današnji dan pre pet godina u atentatu pred Vladom Srbije.
Dobra gledanost
Dokumentarac emitovan na RTS-u prosečno je u bilo kom minutu te emisije gledalo nešto više od milion ljudi, a intervju sa Ružicom Đinđić 517.000, pokazuje istraživanje gledanosti koje je spovela agencija AGB Nielsen Media Research."Prosečna gledanost filma emitovanog na RTS u bilo kom minutu emisije bila je 14,3 odsto ukupne populacije, dok je intervju na B92 gledalo 7,3 odsto populacije", kazao je direktor AGB Darko Broćić agenciji Beta.
Prema njegovim rečima, to je dobar rejting i za RTS i za B92.
Film "Atentat na Đinđića" gledalo je ukupno 28 odsto svih ljudi koji su u tom vreme pratili televizijski program, a ukupno 35 odsto ili 2,5 miloina ljudi pogledalo je bar minut te emisije.
Intervju s Ružicom Đinđić gledalo je nešto više od 14 odsto svih gledalaca, a bar deo tog programa pratilo je 18,7 odsto ili nešto više od 1,3 miliona ljudi.
"Vidan je skok gledanosti intervjua poslednjih 16 minuta, nakon završetka filma na RTS", kazao je Broćić.
Najgledanije emisije u jučerašnjem televizijskom programu bile su "Dnevnik 2" i kviz "Slagalica" na RTS-u, na trećem mestu je Pinkova sapunica "Marina", film "Atentat" je na četvrtom mestu po gledanosti svih programa, dok je intervju sa Ružicom Đinđić na 16. mestu.
(agencije/MONDO)
