Srbija će za 20 godina biti moderna i uspešna zemlja, radnih i odgovornih ljudi koji se takmiče i pobeđuju najbolje, koji nikada ne traže izgovore koji su nas mnogo koštali do sada, poručio je premijer Srbije Aleksandar Vučić.
Srbija 2036. godine? Pitanje dugacko tacno dvadeset leta, sa veoma kratkim odgovorom, navodi Vucic i istice da "sve ono što uradimo danas. To je Srbija za 20 godina. Svaki kilometar puta ili pruge koji izgradimo. Svaka fabrika koju otvorimo. Svaka nada koju stvorimo svojim radom".
Zato bih, zbog te cinjenice, na svaku školu u Srbiji okacio tablu i na njoj one Šekspirove reci: "Ne odreduju zvezde našu sudbinu, odredemo je sami".
Vreme proroka, i crnih i belih, prošlo je. Nema više gledanja ni u pasulj ni u karte. Sve sjajne snove smo proživeli kao nocne more.
I ostali sami, mi i Srbija, mi u Srbiji, da opet sami odredimo i svoju velicinu i svoju snagu, umešnost i - buducnost.
Da odgovorimo na ono što muci tolike oko nas, narocito one nezadovoljne sobom. Da li smo šaka jada ili narod, država za velika dostignuca?
"Ja odgovor na to pitanje znam, i to ne zato što sam politicar i premijer koji rukovodi ovom zemljom i, po dužnosti, širi optimizam. I svestan sam, pritom, koliko jesmo mala zemlja i malobrojni narod u svetu koji pomeraju i ureduju veliki brojevi, od politike do ekonomije. I broja bombi i tenkova", istice Vucic.
"I nemam problema sa cinjenicom da na veoma trusnom podrucju živimo, raskrsnici uticaja i interesa, optereceni teškom prošlošcu i nebrojenim žrtvama. Sve je to tacno. Ali istovremeno, sve je to previše dugo bio savršen izgovor. Za nerad i nepomeranje. I sada više vremena nemamo. Moramo da odgovorimo, odmah. Bez odlaganja i pozivanja na višu silu i druge sile.
Zato što je sva sila koja nam je potrebna u nama. U našoj odluci o tome šta hocemo da budemo. Kakva Evropa. I koja. Ona geografska, što od samog pocetka niko ne može da nam uzme pošto se baš preko nas u tu Evropu i ulazi, kroz naša vrata; ili ona suštinska, satkana od rada i vrednosti.
I namerno to kažem - rada i vrednosti tim redosledom jer sam ubeden da samo rad stvara vrednosti i da nije moguce obrnuto. Preciznije, moguce je, ali samo kada sam rad postane vrednost.
I duboko verujem da se taj rad rada, da se njemu uci, da se na njega ljudi navikavaju samo u zemlji koja mu sve podreduje, i to od samog pocetka, od vaspitanja i obrazovanja do obezbedivanja uslova za normalan i siguran rad. Dakle, do stvaranja odnosa sa susedima i svetom koji ce omoguciti da ništa nikada taj rad, kretanje ljudi i kapitala ne prekine. Da mu omoguci da se širi i raste, povecava se u miru.
Konfucije je rekao da ako razmišljaš o samo jednoj godini, treba da zasadiš seme.Ako razmišljaš o sledecih deset treba da zasadiš drvo. A ako hoceš da misliš sto godina unapred uci ljude.
Kada se to prevede na naš život, jedno je jasno. Moramo da sve to uradimo odjednom. I da zasadimo i seme i drvo, i da ucimo. I sebe i ljude. Sadenju novih vrednosti i radu na tome da one niknu. Da nam donesu plod. Onaj sa drveta znanja sa kojeg cemo da ucimo.
Ne postoji u mojoj glavi druga Srbija u Evropi od te. Ni druga Evropa u Srbiji. Zato što znam da to drvo znanja i vrednosti ovde moramo da posadimo.
Ovde smo mi. Ovde možemo da radimo, izgradimo i stvorimo. Ovde je, i samo ovde naša buducnost.
Zato što Evropa kao politicka i ekonomska kategorija, pa samim tim i naše mesto u tom savezu ne zavise u potpnosti od nas.
Mnogo vece brojke i veci interesi o tome odlucuju. Oni sa velikog zapada i sa velikog istoka.
A mi, mali po broju, u sredini, stišnjeni, možemo da budemo veliki samo po svojim odlukama. Onim koje se nas ticu.
Onim kojima se opredeljujemo, na kraju, za odredeni evropski model. Onaj severnjacki, centralni, zasnovan na radu, njemu posvecen, na stvaranju, tim radom, viška vrednosti ili onaj naoko udobni koji hoce cetvorodnevnu radnu nedelju, trinaestu i petnaestu platu, lejost i udobnost koje pocivaju na ogromnim dugovima i tvrdnji da oni nikada ne moraju da budu vraceni. Onaj koji ne stvara ništa.
Ja sam se odlucio, Srbija se odlucila glasajuci na izborima za onaj prvi. Za rad i za ucenje. Za okretanje ka sebi, za hrabrost koja je za sve to potrebna.
I to - danas. Sa punom svešcu o tome da svaki sledeci dan, sledeca godina, decenije i vekovi pocivaju baš na toj današnjoj odluci.
Da budemo evropski, radni narod. I da živimo u miru. Mnogo više od 20 godina.
Zato na kraju, bez ikakve lažne skromnosti i prenemaganja, moram da vas u "Blicu" nešto zamolim.
Da me o Srbiji buducnosti, o Srbiji 2036. sledeci put pitate za sto godina.
Ono što budem uradio odgovorice vam. Ako bude vredelo. A ja verujem da hoce. Zato što Srbija hoce. I može. I za tih 20 godina bice sasvim jasno i dobro vidljivo.
Bicemo moderna i uspešna zemlja. Radnih i odgovornih ljudi koji se takmice i pobeduju najbolje.
I koji nikada ne traže izgovore. Mnogo su nas koštali do sada", naveo je premijer Srbije u autorskom tekstu za beogradski tabloid "Blic".
