Od 1990. u Švajcarskoj bio izbacivač u noćnim klubovima, od 1996. na obuci u Albaniji, od 1997. vođa OVK u Metohiji.
Ramuš Haradinaj, bivši premijer Kosova i jedan od komandanata tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, bio je vođa OVK u Metohiji, gde su počinjeni najteži zločini nad Srbima i drugim nealbancima.
Albanac, po verskoj opredeljenosti musliman, Haradinaj je rođen 1968. godine u selu Glođane, u opštini Dečani, u Metohiji. Potonji ratni komandant OVK sa imenom "Smajilj", Jugoslaviju je napustio 1990. i otišao u Švajcarsku, značajno uporište albanske političke emigracije, gde je u noćnim klubovima radio kao izbacivač.
Taj period njegove biografije nedovoljno je osvetljen i, pored podatka da se prijavio u Legiju stranaca, poznato je samo da se u Prištinu vratio sledeće godine, da bi učestvovao u demonstracijama Albanaca, zbog čega je uhapšen.
Uspeo je da pobegne iz zatvora i ponovo stigne do Švajcarske, gde je stupio u Narodni pokret Kosova, u okviru kojeg je kasnije formirana OVK.
Prema dostupnim podacima, 1996. godine u Albaniji je, pod budnim okom albanskih oficira prošao terorističku obuku i potom učestvovao u formiranju baza u mestima Kukeš i Tropoja, na severu Albanije. Iz tih baza je organizovao šverc oružja na Kosovo, a zatim - 1997. ili 1998. (podaci se razlikuju) sa svojom braćom formirao štab OVK za Metohiju i specijalnu jedinicu "Crni orlovi".
Zbog brutalnosti u borbama protiv Srba, među Albancima je veoma brzo stekao status heroja i postao komandant operativne zone u Metohiji, koju Albanci zovu "Dukađini". Procenjuje se da je pod njegovom komandom za dve godine likvidirano više od 300 ljudi, a kidnapovano više od 400. U sukobima na Kosovu izgubio je, prema nekim izvorima, oca i jednog od dvojice braće, a prema drugim - oba brata.
Zapadne agencije prenele su ocene neimenovanih diplomata da je Haradinaj bio jedan od glavnih saradnika NATO za vreme bombardovanja na Kosovu i Metohiji, jedan od nekoliko komandanata kojima je NATO dao satelitske telefone da bi koordinisali napade.
U zoni u kojoj su delovale njegove jedinice vođene su, kako je preneo Rojters, možda i najžešće borbe sa srpskim snagama bezbednosti, a sam Haradinaj se pokazao kao žestok vođa "koji ne prašta". Njegova jedinica odgovorna je za svirepa mučenja i ubijanja više desetina Srba, civila, čija su tela pronađena u Radonjićkom jezeru i po seoskim bunarima u opštini Dečani.
Iz sukoba sa pripadnicima ruskog kontingenta mirovnih snaga na Kosovu 2000. godine izašao je sa povredom oka i povezom.
Nekoliko meseci kasnije ranjen je u pucnjavi nedaleko od rodnog mesta. Još jedan udarac doživeo je 2002. godine, kada su međunarodne sudije na Kosovu osudile njegovog brata Dauta na pet godina zatvora zbog otmica i mučenja koje je rezultiralo smrću četvorice pripadnika FARK-a, oružane formacije kosovskih Albanaca bliske lideru Demokratskog saveza Kosova Ibrahimu Rugovi.
Posle NATO intervencije postavljen je za komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, a 2000. osnovao je Alijansu za budućnost Kosova, najavljujući politički angažman, koji ga je 2004, u 36. godini, doveo do premijerske funkcije.
Vlasti u Beogradu podigle su protiv Haradinaja 108 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršio krivična dela terorizma, udruživanja radi neprijateljske delatnosti i ubijanja civila.
Haradinaj je, u autobiografskoj knjizi "Priča o ratu i slobodi", zabeležio: "Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja. Svakog dana smo ubijali srpske policajce..."
Haški tribunal je podigao optužnicu protiv njega 4. marta 2005, a Haradinaj je potom podneo ostavku na mesto predsednika privremene vlade i 9. marta se dobrovoljno predao Tribunalu. Tadašnji šef UNMIK-a Seren Jesen-Petersen izjavio je tim povodom da poštuje Haradinajevu odluku, ali je i izrazio žaljenje što, kako je naveo, više neće sarađivati "s bliskim partnerom i prijateljem".
(Tanjug, arhivska fotografija Beta/AP - Ramuš Haradinaj sa suprugom Anitom)
Albanac, po verskoj opredeljenosti musliman, Haradinaj je rođen 1968. godine u selu Glođane, u opštini Dečani, u Metohiji. Potonji ratni komandant OVK sa imenom "Smajilj", Jugoslaviju je napustio 1990. i otišao u Švajcarsku, značajno uporište albanske političke emigracije, gde je u noćnim klubovima radio kao izbacivač.
Taj period njegove biografije nedovoljno je osvetljen i, pored podatka da se prijavio u Legiju stranaca, poznato je samo da se u Prištinu vratio sledeće godine, da bi učestvovao u demonstracijama Albanaca, zbog čega je uhapšen.
Uspeo je da pobegne iz zatvora i ponovo stigne do Švajcarske, gde je stupio u Narodni pokret Kosova, u okviru kojeg je kasnije formirana OVK.
Prema dostupnim podacima, 1996. godine u Albaniji je, pod budnim okom albanskih oficira prošao terorističku obuku i potom učestvovao u formiranju baza u mestima Kukeš i Tropoja, na severu Albanije. Iz tih baza je organizovao šverc oružja na Kosovo, a zatim - 1997. ili 1998. (podaci se razlikuju) sa svojom braćom formirao štab OVK za Metohiju i specijalnu jedinicu "Crni orlovi".
Zbog brutalnosti u borbama protiv Srba, među Albancima je veoma brzo stekao status heroja i postao komandant operativne zone u Metohiji, koju Albanci zovu "Dukađini". Procenjuje se da je pod njegovom komandom za dve godine likvidirano više od 300 ljudi, a kidnapovano više od 400. U sukobima na Kosovu izgubio je, prema nekim izvorima, oca i jednog od dvojice braće, a prema drugim - oba brata.
Zapadne agencije prenele su ocene neimenovanih diplomata da je Haradinaj bio jedan od glavnih saradnika NATO za vreme bombardovanja na Kosovu i Metohiji, jedan od nekoliko komandanata kojima je NATO dao satelitske telefone da bi koordinisali napade.
U zoni u kojoj su delovale njegove jedinice vođene su, kako je preneo Rojters, možda i najžešće borbe sa srpskim snagama bezbednosti, a sam Haradinaj se pokazao kao žestok vođa "koji ne prašta". Njegova jedinica odgovorna je za svirepa mučenja i ubijanja više desetina Srba, civila, čija su tela pronađena u Radonjićkom jezeru i po seoskim bunarima u opštini Dečani.
Iz sukoba sa pripadnicima ruskog kontingenta mirovnih snaga na Kosovu 2000. godine izašao je sa povredom oka i povezom.
Nekoliko meseci kasnije ranjen je u pucnjavi nedaleko od rodnog mesta. Još jedan udarac doživeo je 2002. godine, kada su međunarodne sudije na Kosovu osudile njegovog brata Dauta na pet godina zatvora zbog otmica i mučenja koje je rezultiralo smrću četvorice pripadnika FARK-a, oružane formacije kosovskih Albanaca bliske lideru Demokratskog saveza Kosova Ibrahimu Rugovi.
Posle NATO intervencije postavljen je za komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, a 2000. osnovao je Alijansu za budućnost Kosova, najavljujući politički angažman, koji ga je 2004, u 36. godini, doveo do premijerske funkcije.
Vlasti u Beogradu podigle su protiv Haradinaja 108 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršio krivična dela terorizma, udruživanja radi neprijateljske delatnosti i ubijanja civila.
Haradinaj je, u autobiografskoj knjizi "Priča o ratu i slobodi", zabeležio: "Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja. Svakog dana smo ubijali srpske policajce..."
Haški tribunal je podigao optužnicu protiv njega 4. marta 2005, a Haradinaj je potom podneo ostavku na mesto predsednika privremene vlade i 9. marta se dobrovoljno predao Tribunalu. Tadašnji šef UNMIK-a Seren Jesen-Petersen izjavio je tim povodom da poštuje Haradinajevu odluku, ali je i izrazio žaljenje što, kako je naveo, više neće sarađivati "s bliskim partnerom i prijateljem".
(Tanjug, arhivska fotografija Beta/AP - Ramuš Haradinaj sa suprugom Anitom)
