Retko koja ličnost u srpskoj istoriji poput njega i danas budi kontroverzne stavove u narodu. Milan Nedić - izdajnik ili vizionar, kvisling ili patriota...
Sam proces rehabilitacije Nedića, koji traje na sudu u Beogradu, pokazuje da su uzavrele strasti oko tih pitanja i odgovora, ali i da se Srbija još jednom deli na suprotstavljene strane, danas i od pamtiveka.
Baš na današnji dan, 4. februara 1946, pod nerazjašnjenim okolnostima, okončan je život jugoslovenskog generala, srpskog političara i predsednika kvislinške vlade u Srbiji za vreme okupacije od strane nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu poznate pod imenom "Vlada narodnog spasa".
Čovek bogate biografije, upitnih stavova i riskantnih odluka, doživeo je na kraju karijere sunovrat i propast.
Ukratko - borio se u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom peridu postaje načelnik generalštaba i ministar vojske i mornarice. Smenjen je i penzionisan zbog svojih pronemačkih stavova i bliskosti sa pokretom "Zbor" Dimitrija Ljotića.
Vraća se u službu pred Aprilski rat, u kom je komandovao Trećom grupom armija koja je imala zadatak da brani najvažniji deo fronta na granici prema Bugarskoj, ali nije pružila nikakav otpor.
Istorija kaže da su ga nemačke okupacione vlasti postavile za predsednika marionetske "Vlade narodnog spasa" sa ciljem da lakše uguše ustanak u Srbiji.
Nedić je, navodno, bio motivisan brigom za opstanak srpskog naroda u Hitlerovom novom poretku.
Želeo je da obezbedi utočište za Srbe koji su bili progonjeni u drugim delovima okupirane Jugoslavije, kao i da spreči pobedu komunista u ratu.
Njegovoj vladi je, kako se smatralo, dato zaduženje za mnoge aktivosti u vezi sa holokaustom i progonom antifašista, kao što su registracija i hapšenje Jevreja i zajednička kontrolu nad logorom Banjica.
Nedić je, prema istorijskim izvorima, bio fasciniran nemačkim nacionalsocijalizmom i pokušao je da uredi Srbiju po ugledu na Treći rajh.
Sa oslobođenjem Srbije povukao se sa Nemcima u Austriju, pokušavajući da organizuje otpor novoj komunističkoj Jugoslaviji. Posle nemačkog poraza se predao zapadnim Saveznicima, koji su ga izručili novim jugoslovenskim vlastima.
Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica.
Navodno je u pritvoru izvršio samoubistvo, a nikada nije objavljeno gde je sahranjen.
"NIJE TAČNO!"
Teške optužbe iz "zvanične istorije" na račun Nedića, međutim, dovedene su tokom aktuelnog procesa rehabilitacije više puta u pitanje.
Istoričar Bojan Dimitrijević, nedavno je tokom svedočenja tvrdio da Nedićeva vlada, kao ni sam Nedić ne mogu biti odgovorni za holokaust, jer do kraja 1943. godine nije mogao da kontroliše pripadnike svojih bezbednosnih struktura. Dimitrijević kaže da su 1942. godine, po naredbi nemačkog generala Majsnera, iz Nedićeve vlade bila izuzeta ovlašćenja policije.
Ovaj istoričar navodi da je glavna karakteristika Nedićeve vlade bila borba protiv komunizma koji je u to vreme, kako je naveo, bio smatran najvećim zlom za Srbiju. Prema njegovim rečima, srpske strukture vlasti u okupiranoj državi bavile su se samo evidencijom Jevreja i eventualnim skrivanjem pod srpskim imenima.
"Poslove privođenja logorisanja i likvidacije vršili su isključivo Nemci, njihova policija i vermaht", rekao je istoričar.
Odgovarajući ba pitanje suda, Dimitrijević je rekao da smatra da Nedić nije verovao u nemačku ideologiju i nije bio germanofil.
"Ja milsim da je hteo da sačuva Srbiju i da je radio u interesu srpskog naroda", rekao je Dimitrijević napominjući da je Nedić 1941. postao antijugoslovenski nastrojen.
Još jedan istoričar - Dragan Aleksić izjavio je u Višem sudu u Beogradu, da nijedna odluka Milana Nedića u vezi sa koncentracionim logorom Banjica, ne nosi njegov potpis. Imao je, kaže, saznanja šta se u tom logoru dešava, ali nije imao nikakvog uticaja na to.
Bilo je na suđenju i direktnih svedoka, Nedićevih savremenika, koji su stali u njegovu odbranu.
Bosiljka Kujundžić, odnosno mati Jevrosima iz manastira Trojeručica, svedočila je tako da ju je Vlada Milana Nedića izbavila iz nemačkog logora Topolska šupa u Beogradu.
Ona je sudu detaljno ispričala kako su nju i njenu porodicu ustaše iz Sarajeva transportovale za Beograd vozom i predale Nemcima koji su ih zatvorili u logor. "Milan Nedić je urgirao da se iz logora deca razmeste po kućama Beograđana", navela je mati Jevrosima.
Ali, nije sve tako jednostavno...
"ALO, ŠTA TO PRIČATE?"
Direktor Centra "Simon Vizental" u Izraelu Efraim Zurof tvrdi da sve pretpostavke o Nedićevoj nevinosti padaju u vodu.
"Nedićeva uloga kao premijera kvislinškog režima koji je služio interesima Trećeg Rajha dovoljan je razlog da se odbije njegova rehabilitacija. Neuspeh da spase Srbe i Jevreje jasan je dokaz da je, iz bilo kojih razloga, napravio stravičnu grešku prihvativši da vodi marionetsku vladu koja je izneverila građane Srbije", istakao je Zurof.
On je naveo da je tokom Nedićevog mandata ubijeno 300.000 Srba, uključujući i 80.000 u koncentracionim logorima, a masovno ubistvo Jevreja iz Srbije, uključujući i grupe od 1.150 jevrejskih izbeglica iz Austrije koji su krenuli ka Palestini, kada su se nasukali u Kladovu, jer je Dunav počeo da ledi, imalo je stravične rezultate.
Od avgusta 1941. do maja 1942. ubijeno je 14.500 od približno 16.000 Jevreja koliko je živelo u Srbiji, zajedno sa tih 1.150 izbeglica. Oko polovine ovih žrtava ubijeno je u "dušegupkama", kamionima-gasnim komorama koji su korišćeni u koncentracionom logoru Sajmište na periferiji Beograda, dodao je Zurof.
On je podsetio da je Nedić javno pozvao narod da se ne opire i ne organizuje nikakav otpor okupaciji, jer su nacisti pokrenuli okrutnu policiju koja preti da će ubiti 50 Srba za svakog ranjenog Nemca i 100 Srba za svakog ubijenog nemačkog vojnika.
"Ako je Nedić imao ikakvih iluzija o svom uticaju na nemačku policiju vezanu za Srbiju i srpske Jevreje, trebalo je mnogo pre nego što je njegova kvislinška vlada rasformirana da shvati da nema nikakvu moć i da je tek marioneta u rukama nacista prepuštena u potpunosti njihovoj milosti i nemilosti", istakao je Zurof.
Komplikovana priča...Kome verovati?
Da li i ko tu ne govori istinu?
Pitanje je da li će se ikada znati pravi odgovor.
A ŠTA "KAŽE" NEDIĆ?
Možda će tome doprineti i reči koje je napisao Milan Nedić lično, a koje je u Novoj srpskoj političkoj misli objavio njegov unuk Aleksandar:
Reč je o referatu koji Nedić podneo novembra 1940. godine, nakon čega je smenjen sa dužnosti ministra vojske i mornarice i penzionisan.
Originalni tekst Referata sačinjen je na osnovu prepisa iz elaborata Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih saradnika.
Aleksandar tvrdi da je sadržaj referata brojnim interpretacijama iskrivljen i falsifikovan. Evo šta u njemu piše:
REFERAT Nj. V. KNEZU NAMESNIKU I MINISTARSKOM SAVETU NA DAN 1. NOVEMBRA 1940. G.
Meni je čast, da u ovim sudbonosnim danima (trenucima) po opstanak Naše države pokrenem izvesna pitanja i dam potrebne sugestije za dalje nam i političko i vojno-političko držanje u današnjoj situaciji evropskoj.
Očigledno je da mi živimo u predvečerje najkrupnijih političkih događaja za koji je vezan dalji opstanak naše države. Smatram da je poslednja četvrt do dvanaestog časa. Mi treba da donesemo precizne i sudbonosne odluke o putu kojim treba da idemo dalje. Današnja kolebljiva politika, koja je bila do sada otrgnuta, ne može se i ne sme u budućnosti produžiti bez katastrofalnih posledica po naš narod. Jer od ovih odluka zavisi i vojnička politika, koja, ako ne dobije sada definitivno rešenje, može se pretvoriti u demoralizaciju. Jer četrnaest meseci u stalnoj neizvesnosti vojna snaga narodna i komandnog elementa i vojnika (kadrovci i rezervisti) na kraju je moralne moći i neće moći dalje da izdrži bez rđavih posledica, i to dalekosežnih. Stalno pozivanje i otpuštanje vojnika i držanje aktivnih vojnih jedinica počelo je da bude široko polje za propagandu komunističku i drugih subverzivnih elemenata, pa je moral počeo da popušta.
Više se ne može i ne sme govoriti o našoj neutralnosti. Sada moramo sebi postaviti ovo pitanje: - Hoćemo li u antikomunistički blok, tj. sa Nemačkom i Italijom ili protiv njih?
Ako hoćemo sa njima, onda moramo napustiti definitivno, ma kakav odnos i kontakte sa Engleskom. Ako hoćemo, naprotiv, sa Engleskom, onda moramo druge mere preduzeti, koje ću niže navesti.
Mi ne možemo zatvoriti oči ili kao noj metati glavu u pesak, a ne videti stvarnost. Oko nas se vrši očito strateško opkoljavanje koje će se u najkraće vreme svršiti sa taktičkom stegom i našom sramnom kapitulacijom.
Dolaskom Nemaca u Rumuniju naš utvrđeni severni i zapadni front izmanevrisan je. Ali nama neće mnogo koristiti. Prebacivanje nemačkih motorizovanih i oklopnih divizija u Bugarsku, a to može da se desi svakog časa, dovešće nas sa istoka u bezizlazan položaj.
Držanje Bugarske je perfidno i komandovano iz Nemačke. Spuštanjem bugarskih divizija na grčko-bugarsku granicu na frontu Struma – jasno se odaje kooperacija sa italijanskim snagama, koje će pokoriti Grčku u najkraće vreme. Grčka nema niti motorizovanih jedinica, niti vazduhoplovstva, a kopnene snage su relativno male. Pomoć Engleza ne može biti ni efikasna ni spasonosna za Grčku. Dogodiće se da će Italijani uzeti severnu Grčku i izbiti na Solun, gde će se spojiti sa Bugarima i dovršiti naše strategijsko opkoljavanje. Onda će nam se komandovati da položimo oružje.
Mi smo potpuno usamljeni. Niko nam ozbiljno niti može, niti hoće da pomogne.
Dakle, ukoliko hoćemo da sledimo dosadašnju politiku, i da se desi gore izloženo, mi treba da mobilišemo celu našu zemlju i da pođemo u pomoć Grcima, da sa njima sprečimo naše strategijsko opkoljavanje i izbijanje Italijana na Solun. Šta će onda biti sa nama, ako to učinimo? Odgovor je prost. Napašće nas: Nemačka, Italija, Mađarska i Bugarska. Da li ćemo moći da izdržimo? – Ne, kategorički ne! Bićemo plen svih silnih neprijatelja. Raskomadani pre svršetka ovog Svetskog rata.
Da li je naša vojska spremljena tako moralno i materijalno i brojno da može ovoj navali da odoli? Odgovor daću na ovo usmeno.
Ako nećemo da dođemo u ovu i ovakvu situaciju, šta treba da radimo da je izbegnemo? Po mom mišljenju, moramo ispitati koje su još druge mogućnosti. Jerdna od mogućnosti je i zaključivanje odbrambenog saveza sa Rusijom. Rusijom ovakvom kakva je danas, sa njenom današnjom politikom, njenim planovima za budućnost. Njenim teškim strateškim položajem, Rusija je u strateškim klještima između Japana i Nemačke. Njen je položaj još više pogoršan dolaskom Nemaca u Rumuniju gde svojim obuhvatnim strateškim frontom obuhvataju Ruse čak do Bukovine, za dejstvo u srce Ukrajine i Belorusije. Danas Nemci imaju 100 divizija prvorazrednih prema Rusiji od Baltičkog do Crnog mora. Nemačka je vojska oprobani instrument ratni, potvrđen pobedama sa sjajnim vrhovnim vođstvom. Sve ovo nema Rusija. Njena vojska i njeno vođstvo je inferiornije. Pored toga i kad bi htela da nam pomogne vojnički, daleko je i odvojena je od Balkana.
Hoćemo li da tražimo tu pomoć? Na to pitanje treba da odgovori naša diplomacija i unutrašnja politika naša.
Uz osovinu mislim da još ima vremena. Stvari i kod osovine ne idu glatko, zato je veliki momenat ako se hoće to rešenje.
Nemačka je zauzela evropski kontinent i neograničeni je gospodar. Sa svojih devedeset miliona Nemaca, ako ne nastupi građanski rat u njoj, ona će biti dugo i dugo njegov gospodar. Pored toga Nemačka je bila i biće naš silan sused. Pa je prirodno da ispitamo i tu mogućnost. Ako se rešimo na ovo, onda šta dobijamo: prvo, produžićemo sebi život, drugo, suzbićemo zahteve gramzivih suseda i, treće, iako na kraju krajeva ipak izgubimo izvesne delove zemlje za kompenzaciju susedima, nećemo svakako izgubiti onoliko i onako kao ako bi bili neprijatelji i silom pokoreni. U protivnom izgleda mi da će Srpski narod poraz Jugoslavije najviše platiti. Prema ovakome rešenju, ako bi ga uzeli, moramo podesiti sve ostalo a naročito, spoljnu i unutrašnju i vojničku politiku.
ZAKLjUČAK:
Bilo koju odluku da donesemo od ovih tri, moramo je doneti što pre. Za mene je važno kao ministra vojske i mornarice, da to znam i da mi se pismeno saopšti. Zima ide, ljudi se više ne mogu držati pod oružjem i bez vidljivih ciljeva. Nema moći da se aktivirana vojska stavi pod krov. Nezadovoljstvo raste i kod obveznika i kod njihovih porodica, a tako isto popušta moć i kod podoficira i oficira. Iz bolesnog stanja i neodgovornosti kakvo je danas kod nas, može nastupiti slom i katastrofa vojske, docnije i države. Iz ovog razloga ovo pišem i iznosim u ovim teškim istorijskim časovima za naš istorijski opstanak.
Kakav je vaš zaključak? Izdajnik ili heroj?
