Za sebe kaže da je zaljubljenica u Indiju kao duhovnu odrednicu i posebnu mapu u njenoj duši koja joj je suštinski inspiracija za sve u životu. Ovom umetnošću počela je da se bavi kada nije bilo mnogo takvih umetnika a osoba koja joj je poklonila prvu knjigu o Indiji, kojom je i započela ta neraskidiva veza nje i indijske kulture, naučila je Moniku i da slika ovom zahtevnom tehnikom.
„Neverovatno da je ista osoba koja mi je nekada davno dala knjigu o Indiji, kada sam bila tinejdžerka, da me naučila i da crtam na staklu. Kada sam počela to da radim pre dvadesetak godina tad još nije toliko zaživelo koliko sad već ima umetnika iz te oblasti.
Crtam na staklu, na keramici i na porcelanu. Koristim posebne boje, transparentne, koje su mnogo postojanije i koristim jednu tehniku koja je prilično teška, ustvari, ne bih mogla ni reći koliko je teška, ona je u suštini dugotrajan proces izrade svake te figure, odnosno, svakog tog artefakta koji napravim.
Nije svejedno da li radim tanjir ili neku zaobljenu flašu. Proces izrade jedne flaše je prilično dugotrajan. Sad kad bih vam rekla da neke flaše i po dva, tri meseca radim niko ne bi verovao, ali sam od onih koji vole da što više detalja ima. Sedamdeset i nešto sati je potrebno da bi se osušila određena boja. Moram imati puno tih konturnih boja koje daju poseban kolorit u završnoj izradi.“
Sugrađani su mogli da posete izložbu radova u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu ali i širom zemlje na promocijama njenih putopisa, jer se autorka uvek trudi da donese Indiju ljudima i približi indijsku kulturu na razne načine, jer zapravo, Novosađanka Indiju nosi u srcu.
„Kod mene sve što postoji, sve što stvaram i o čemu razmišljam je u vezi sa Indijom. Tako da su i motivi koje koristim na tim flašama indijski. U Biblioteci smo imali nekih mesec dana izložbu mojih radova. Ja ne volim da kažem da sam ja crtala, samo pustim korisnike da komentarišu. Uglavnom svi ostanu bez daha. Budu oduševljeni zato što je stvarno vatromet boja.“
Kod Monike, u skladu sa njenim vedrim duhom ali i sa duhom indijskih motiva, dominiraju jarke boje i mnogo detalja. Izrada jedne flaše, od samog nanošenja pa do sušenja boja, je dugotrajan proces.
Tanjiri su jednostavniji za oslikavanje zbog položaja tokom crtanja i ravnije površine. Međutim, flaše i tegle imaju veću upotrebu, dok su šolje i tanjiri više za dekoraciju, kaže Monika, objašnjavajući da, iako su boje postojane, voda im može biti neprijatelj i trebalo bi odmah prebrisati tamo gde se pokvasilo tokom korišćenja.
Iako je tehnika zahtevna, Monika voli crtanje na staklu jer je to nešto što je opušta, što je malo drugačije od ostalih i kaže da je to jedan način da onaj svoj unutrašnji svet koji nosi može kroz kolorit da iskaže.
U svakom slučaju, ko god je upoznao Moniku Maširević i susreo se sa njenim delima inspirisanim Indijom, bilo da se radi o putopisima ili oslikanom staklu, keramici ili porcelanu, ili samo kroz lagani prijateljski susret i razgovor, nije ostao ravnodušan i nije otišao a da nije na neki način poneo sa sobom i u sebi delić Indije.