U petnaestominutnom obraćanju na godišnjem skupu zvaničnika drugih država, političara iz SAD, diplomata, verskih vođa Tramp je ukazao da su osnivači Amerike govorili o "našem tvorcu" u Deklaraciji o nezavisnosti, da na američkom novcu piše "U Boga verujemo".

On je rekao da prava koja svi Amerikanci uživaju "nisu data od čoveka" već da "naša prava dolaze od našeg tvorca".

"Šta god da se desi nikakva zemaljska snaga ne može da oduzme ta prava", rekao je Tramp na 66. Nacionalnom molitvenom doručku u hotelu Vašington Hilton, tradicionalnom okupljanju na kome zvanice razmenjuju prijateljske poruke kroz molitvu.

On je takođe govorio o tome da vidi "moć Božje ljubavi" u Amerikancima, posebno tokom odgovora na nedavne uragane i masovne oružane napade.

"Mi svi možemo da budemo heroji za sve", rekao je Tramp.

Među onima koji su sedeli zajedno sa Trampom bili su republikanski kongresmen Stiv Skalis koji je teško ranjen prošlog leta kada je naoružani napadač pucao na republikanske članove Kongresa i demokratski kongresmen i predsednikom Kongresnog crnog kokusa Sedrik Ričmond.

Prva dama Ruande Džanet Kegame izgovorila je uvodnu molitvu.

Nacionalni molitveni doručak tradicija je stara više od šest decenija po kojoj se svake godine, prvog četvrtka u februaru, u zajedničkoj molitvi okupljaju predsednik SAD, članovi Kongresa, američki političari i vojni lideri, kao i ugledni gosti iz stotinak zemlja sveta.

Kako navodi agencija AP Tramp ima jaku podršku evangelista koji su doprineli da on dođe do Bele kuće.

Tramp se pre doručka sastao sa predsednikom Gvatemale Džimijem Moralesom kome je zahvalio na podršci njegovoj odluci da premesti ambasadu Izraela u Jerusalim, saopštila je Bela kuća.

Gvatemala je jedna od devet zemalja koje su podržale SAD u glasanju u UN u kome je osuđena ta američka odluka.

NA DORUČAK (IPAK) NE ZOVE PREDSEDNIK

U našoj javnosti pozivi na Molitveni doručak često tumače kao svojevrsno priznanje američke administracije, ako ne i samog Dolanda Trampa lično, zvanice zapravo dobijaju pozive uglavnom od kongresmena i članova tzv Feloušipa.

Vlada SAD, takođe, ima pravo da pozove određeni broj gostiju i obično predlaže visoke strane zvaničnike, a svaki kongresmen i svaki senator imaju pravo da pozovu koga god žele. Svi pozivi na kraju se koordiniraju sa organizacionim komitetom jer postoje jasno određene kvote za svaki region i svaku američku državu. O tome ko će se naći na konačnom spisku gostiju odlučuju koliko funkcija i ugled odabranih, toliko i lična poznanstva, a ponekad i činjenica da su prethodnih godina već bili pozivani.