OBJAŠNJAVAMO: Odnosi SAD i Irana - od "ljubavi" do mržnje

Sredinom prošle godine, američki predsednik Donald Tramp najpre je naredio vazdušne napada na mete u Iranu, koji je srušio američku bespilotnu letelicu, ali je potom odstupio i povukao svoju naredbu.

"Bili smo spremni i natovareni da uzvratimo na tri različite pozicije kada sam pitao, koliko će ljudi poginuti... Zaustavio sam napad 10 minuta pre nego što je trebalo da počne. Nije srazmerno obaranju bespilotne letelice. Ja ne žurim...", napisao je Tramp u seriji tvitova juna 2019. godine.

Nije žurio. Mnogo... Sačekao je šest meseci.

Prvi dani nove, 2020. godine, nisu doneli ništa dobro, štaviše doveli su svet na ivicu novog rata, čije su posledice nesagledive. Amerikanci su ubili komandanta elitne jedinice "Kuds" Iranske revolucionarne garde, generala Kasema Sulejmanija, a Teheran jue najavio "strašnu osvetu".

"Vendeta" je počela 8, januara, kada je Iran ispalio rakete na američke baze u Iraku.

Iran je, dakle, bio najavio odgovor i odgovorio je, posle tragične sahrane ubijenog generala Kasima Sulejmanija i stampeda u kojem je poginulo više od 50 ljudi. Zanimljivo je da iranski mediji objavljuju da je u napadu na američku bazu poginulo 80 ljudi, dok američki i ostali zapadni izvori uopšte ne govore o žrtvama.

Kome verovati? Realnije je, trenutno, verovati zapadnim medijima, jer će iranske vlasti posegnuti za lažnim informacijama samo kako bi akciju pokazale što odlučnijom i po Amerikance katastrofalnijom. Logično razmišljanje u ovako napetoj situaciji jeste da američki vojnici nisu uveče šetali bazom i igrali košarku.

Realna slika je ovakva: Donald Tramp je dobio šta je hteo - spektakularnu likvidaciju, a Iran je nakon toga javnosti pokazao da oni mogu i znaju uzvratiti "sotoni" (odnosno SAD-u). Vašington sada može da pokaže da ne želi eskalaciju i da ovaj napad nazove "incidentom", na koji ne treba odgovoriti (nužno).

Ako se pogledaju društvene prilike u Iranu, može se oceniti da je vladajućoj kliki ubistvo generala Sulejmanija došlo kao "kec na deset". Naime, u Iranu je 65% stanovništva mlađe od 35 godina, a zemljom vladaju isti starci već više od 30 godina. Mladi gaje nacionalni naboj, ali taj instinkt gubi u odnosu na ekonomsku situaciju, jer je više od 30% nezaposleno, a gorivo je skupo. Tokom protesta krajem prošle godine, "gerontologija" koja vlada na navodnoj teološkoj ideologiji (a zapravo na kontroli celokupne ekonomije i preko Islamske revolucionarne gard), pobijeno je najmanje 600 ljudi i u krvi je ugušena pobuna. Zato je ovo ubistvo došlo kao poručeno da se pažnja javnosti skrene sa unutrašnjih problema.

Ovaj napad verovatno nije kraj incidenata, ali ne treba očekivati da će otići u krvave, duigotrajne sukobe. Verovatno će SAD i Iran nastaviti "koškanja", ali će se kloniti otvorenog sukoba. Naravno, nije nevažno šta o svemu misle i kako postupaju Rusija i Kina. Ni Rusiji, ni Kini eskalacija sukoba na Bliskom istoku ne odgovara. Kina, koja je jedan od važnih saveznika Irana, to ne odgovara zbog nafte. 

Uostalom, SASD i Rusija (nekada SSSR) uvek su u vremenima najvećih kriza nalazili rešenja, koja nikada iz "hladnog rata", nisu prelazile u "vrući rat".

Danski profesor i analitičar Peter Vigo Jakobsen izjavio je da je iranski raketni napad na američke snage bio "najmanji napad koji je Iran mogao da izvede, a da u isto vreme može da kaže da se osvetio". Teheran je, dodaje, uradio sve što je mogao da izbegne američke žrtve kao i američki vojni odgovor.

"Bio bih veoma iznenađen ako bi Amerikanci izabrali da ponovo vojno odgovore", rekao je on.

Kolumnista Rojtersa Piter Aps navodi da bi iranski general Sulejmani bio duboko razočaran kada bi znao da su njegovi saborci ispalili samo 20 raketa na američke baze i da to smatraju proporcionalnim odgovorom na njegovo ubistvo. Aps napominje da za sada nije poznato da li je napad konačan odgovor Irana i da li će se na tome završiti najavljena odmazda.

U analizi britanskog "Gardijana" se ocenjuje da su iranski napadi na američke baze puni simbolike - pokrenuti su oko 1:30 u Iraku, otprilike u isto vreme kada je u napadu dronom u petak ubijen najmoćniji iranski vojni general Sulejmani.

ISTORIJAT ODNOSA SAD - IRAN

Američko prisustvo na Bliskom istoku je oduvek bilo značajno i kontroverzno. Neusumnjivo je da je američki faktor izuzetno mnogo, možda i presudno doprineo potpunoj destabilizaciji Bliskog istoka, slabljenju svih država (pojedine sad postoje tek na papiru ili u okviru postojećih granica, poput Iraka).

Vratimo se u prošlost.

Prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Irana Mohamed Mosadeh 1951. godine odlučio je da vrati kontrolu nad naftom, kojom je ova zemlja bogata, a koja je to tada bila u britanskim rukama, tačnije anglo-iranske kompanije (koja će kasnije biti poznata kao British petroleum).

Odluka iranskog premijera da nacionalizuje naftnu industriju naišla je na odobravanje u Iranu, ali i na očekivani otpor britanske vlade i SAD. Probali su sve protiv Irana, uključujući razne ekonomske blokade. Britanci su pokušavali da uvuku Amrikance u ovaj naftni sukob, ali tadašnji predsednik Hari Truman nije bio zainteresovan za to.

Ali, kada je sledeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer počeo mandat, stav SAD oko Irana se promenio iz korena. Britanci su, sve pod izgovorom "Hladnog rata", uspeli da ubede Ajzenhauera da je Mosadeh blizak komunističkoj ideji, da bi američka tajna služba (CIA) sprovela operaciju koja je dovela do njegovog zbacivanja sa vlasti. Na čelo Irana 1953. godine došao je Mohamed Reza Pahlavi, koji je kontrolu nafte prepustio Amerikancima, što mu je omogućilo da mirno vlada narednih 25 godina. SAD su dobijale iransku naftu po povlašćenoj ceni.

Pahlavi je, dakle, bio proamerička figura, koji je otvorio Iran, počeo je da sprovodi reforme, dao je ženama pravo glasa, oblačile su se poput evropskih ili žena u Americi. Ali, njegova vladavina bila je sve samo ne demokratska. Postao je arogantni, nemilosrdni autokrata. Pod budnim okom i uz pomoć Amerikanaca i izraelskog Mosada, Pahlavi je stvorio tajnu policiju zvanu Savak, koja se okrutno obračunavala sa svima koji bi nešto rekli protiv "Šaha" (Pahlavija) i režima. Služila je za uterivanje straha u kosti građanima Irana. Pripadnici ove tajne policije bili su toliko brutalni, da ju je Amnesti internešnl u jednom izveštaju okarakterisao kao "zloglasnu organizaciju koja na najgore načine krši ljudska prava".

Svaki pokušaj demonstracija protiv njegovog režima bio bi ugušen u startu, a vođe opozicije bi bile ili ubijane ili proterivane.Pahlavi je odgovoran za stvaranje ekonomskog jaza u iranskom narodu - između bogate elite i vrlo siromašnih ljudi, koji su počeli da se bune. Verski lideri su takođe govorili protiv Pahlavija kao o nekome ko se odrodio od Islama i da želi da protera tu veru u zemlji koja je apsolutno većinski muslimanska. Ovakav način vladanja nije mogao da potraje. Iranci su sve više počeli da se bune, negoduju, demonstriraju, a Pahlavi je uveo zakon kojim su okupljanja bila zabranjena. Za to vreme, njegov najveći politički protivnik, radikalni islamista Ajatolah Homeini slao je u Iran svoje govore, pamflete.

Narod ga je slušao preko audio-kaseta, čitao krišom, njegova reč se prenosila "od usta do usta". Homeini je širio antiameričku i antipahlavijevsku propagandu. Demonstracije su postajale sve masovnije, usledio je generalni štrajk, koji je potpuno paralisao zemlju. Ubrzo je na ulice Teherana izašlo dva miliona ljudi, tražeći odlazak Pahlavija i povratak Homeinija, što se i dogodilo 1979. godine.

Pahlavi je, u strahu za svoj život, pobegao u... SAD. Na mnoga važna mesta u državi Homeini je postavio svoje verske sledbenike i uvedena su stroga pravila u svakodnevnom životu. Žene i muškarci su dobili "preporuke" kako da se oblače, alkoholna pića, filmovi sa Zapada, kao i zajedničko kupanje muškaraca i žena na plažama su bili zabranjeni. Strogo je kontrolisan televizijski i radijski program i propisano je koja muzika je smela da se emituje.

Jedna od najvećih kriza u odnosima SAD i Irana dogodila se 1979. godine nakon što su Amerikanci odbili da izruče Pahlavija Iranu koji je želeo da mu sudi. Grupa studenata zaposela je ambasadu SAD u Teheranu, a 52 američkih državljana držali su kao taoce čak 444 dana!

To je najduža talačka kriza u novijoj ljudskoj civilizaciji (o ovoj krizi napravljen je film "Argo" sa Benom Aflekom u glavnoj ulozi).

Od vlasti u SAD Iranci su tražili, osim da izruči Pahlavija kako bi mu se sudilo, i povratak njegovog bogatstva narodu Irana, da obećaju da se više neće mešati u unutrašnje stvari Irana, kao i IZVINJENJE Amerikanaca za sve prethodne akcije koje su sprovodile u Iranu i koje su dovele do nestabilnosti zemlje, ali ipriznanje Amerikanaca da stoje iza svega toga.