Iran i SAD odnosi Irana i SAD zasto su Iran i SAD u sukobu

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Svet

OBJAŠNJAVAMO: Odnosi SAD i Irana - od "ljubavi" do mržnje

Autor mondo.rs
Autor mondo.rs

Jedna od najmoćnijih zemalja Bliskog istoka i jedna od najvećih svetskih sila - SAD, ušle su u novu fazu sukoba, koji bi mogao da preraste u novi rat u tom delu sveta sa nesagledivim posledicama.

Prijatelji, neprijatelji, prijatelji, neprijatelji.

Ovako bi, uprošćeno, mogli da se sažmu odnosi Irana i Sjedinjenih Američkih Država tokom decenija. Sada su počeli novi sukob. Reč je o najtežem incidentu u odnosima SAD i Irana još pod talačke krize 1979. godine.

Možda će vas zanimati

Sredinom prošle godine, američki predsednik Donald Tramp najpre je naredio vazdušne napada na mete u Iranu, koji je srušio američku bespilotnu letelicu, ali je potom odstupio i povukao svoju naredbu.

"Bili smo spremni i natovareni da uzvratimo na tri različite pozicije kada sam pitao, koliko će ljudi poginuti... Zaustavio sam napad 10 minuta pre nego što je trebalo da počne. Nije srazmerno obaranju bespilotne letelice. Ja ne žurim...", napisao je Tramp u seriji tvitova juna 2019. godine.

Nije žurio. Mnogo... Sačekao je šest meseci.

Prvi dani nove, 2020. godine, nisu doneli ništa dobro, štaviše doveli su svet na ivicu novog rata, čije su posledice nesagledive. Amerikanci su ubili komandanta elitne jedinice "Kuds" Iranske revolucionarne garde, generala Kasema Sulejmanija, a Teheran jue najavio "strašnu osvetu".

"Vendeta" je počela 8, januara, kada je Iran ispalio rakete na američke baze u Iraku.

Iran je, dakle, bio najavio odgovor i odgovorio je, posle tragične sahrane ubijenog generala Kasima Sulejmanija i stampeda u kojem je poginulo više od 50 ljudi. Zanimljivo je da iranski mediji objavljuju da je u napadu na američku bazu poginulo 80 ljudi, dok američki i ostali zapadni izvori uopšte ne govore o žrtvama.

Kome verovati? Realnije je, trenutno, verovati zapadnim medijima, jer će iranske vlasti posegnuti za lažnim informacijama samo kako bi akciju pokazale što odlučnijom i po Amerikance katastrofalnijom. Logično razmišljanje u ovako napetoj situaciji jeste da američki vojnici nisu uveče šetali bazom i igrali košarku.

Realna slika je ovakva: Donald Tramp je dobio šta je hteo - spektakularnu likvidaciju, a Iran je nakon toga javnosti pokazao da oni mogu i znaju uzvratiti "sotoni" (odnosno SAD-u). Vašington sada može da pokaže da ne želi eskalaciju i da ovaj napad nazove "incidentom", na koji ne treba odgovoriti (nužno).

Ako se pogledaju društvene prilike u Iranu, može se oceniti da je vladajućoj kliki ubistvo generala Sulejmanija došlo kao "kec na deset". Naime, u Iranu je 65% stanovništva mlađe od 35 godina, a zemljom vladaju isti starci već više od 30 godina. Mladi gaje nacionalni naboj, ali taj instinkt gubi u odnosu na ekonomsku situaciju, jer je više od 30% nezaposleno, a gorivo je skupo. Tokom protesta krajem prošle godine, "gerontologija" koja vlada na navodnoj teološkoj ideologiji (a zapravo na kontroli celokupne ekonomije i preko Islamske revolucionarne gard), pobijeno je najmanje 600 ljudi i u krvi je ugušena pobuna. Zato je ovo ubistvo došlo kao poručeno da se pažnja javnosti skrene sa unutrašnjih problema.

Ovaj napad verovatno nije kraj incidenata, ali ne treba očekivati da će otići u krvave, duigotrajne sukobe. Verovatno će SAD i Iran nastaviti "koškanja", ali će se kloniti otvorenog sukoba. Naravno, nije nevažno šta o svemu misle i kako postupaju Rusija i Kina. Ni Rusiji, ni Kini eskalacija sukoba na Bliskom istoku ne odgovara. Kina, koja je jedan od važnih saveznika Irana, to ne odgovara zbog nafte. 

Uostalom, SASD i Rusija (nekada SSSR) uvek su u vremenima najvećih kriza nalazili rešenja, koja nikada iz "hladnog rata", nisu prelazile u "vrući rat".

Danski profesor i analitičar Peter Vigo Jakobsen izjavio je da je iranski raketni napad na američke snage bio "najmanji napad koji je Iran mogao da izvede, a da u isto vreme može da kaže da se osvetio". Teheran je, dodaje, uradio sve što je mogao da izbegne američke žrtve kao i američki vojni odgovor.

"Bio bih veoma iznenađen ako bi Amerikanci izabrali da ponovo vojno odgovore", rekao je on.

Kolumnista Rojtersa Piter Aps navodi da bi iranski general Sulejmani bio duboko razočaran kada bi znao da su njegovi saborci ispalili samo 20 raketa na američke baze i da to smatraju proporcionalnim odgovorom na njegovo ubistvo. Aps napominje da za sada nije poznato da li je napad konačan odgovor Irana i da li će se na tome završiti najavljena odmazda.

U analizi britanskog "Gardijana" se ocenjuje da su iranski napadi na američke baze puni simbolike - pokrenuti su oko 1:30 u Iraku, otprilike u isto vreme kada je u napadu dronom u petak ubijen najmoćniji iranski vojni general Sulejmani.

ISTORIJAT ODNOSA SAD - IRAN

Američko prisustvo na Bliskom istoku je oduvek bilo značajno i kontroverzno. Neusumnjivo je da je američki faktor izuzetno mnogo, možda i presudno doprineo potpunoj destabilizaciji Bliskog istoka, slabljenju svih država (pojedine sad postoje tek na papiru ili u okviru postojećih granica, poput Iraka).

Vratimo se u prošlost.

Prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Irana Mohamed Mosadeh 1951. godine odlučio je da vrati kontrolu nad naftom, kojom je ova zemlja bogata, a koja je to tada bila u britanskim rukama, tačnije anglo-iranske kompanije (koja će kasnije biti poznata kao British petroleum).

Odluka iranskog premijera da nacionalizuje naftnu industriju naišla je na odobravanje u Iranu, ali i na očekivani otpor britanske vlade i SAD. Probali su sve protiv Irana, uključujući razne ekonomske blokade. Britanci su pokušavali da uvuku Amrikance u ovaj naftni sukob, ali tadašnji predsednik Hari Truman nije bio zainteresovan za to.

Ali, kada je sledeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer počeo mandat, stav SAD oko Irana se promenio iz korena. Britanci su, sve pod izgovorom "Hladnog rata", uspeli da ubede Ajzenhauera da je Mosadeh blizak komunističkoj ideji, da bi američka tajna služba (CIA) sprovela operaciju koja je dovela do njegovog zbacivanja sa vlasti. Na čelo Irana 1953. godine došao je Mohamed Reza Pahlavi, koji je kontrolu nafte prepustio Amerikancima, što mu je omogućilo da mirno vlada narednih 25 godina. SAD su dobijale iransku naftu po povlašćenoj ceni.

Pahlavi je, dakle, bio proamerička figura, koji je otvorio Iran, počeo je da sprovodi reforme, dao je ženama pravo glasa, oblačile su se poput evropskih ili žena u Americi. Ali, njegova vladavina bila je sve samo ne demokratska. Postao je arogantni, nemilosrdni autokrata. Pod budnim okom i uz pomoć Amerikanaca i izraelskog Mosada, Pahlavi je stvorio tajnu policiju zvanu Savak, koja se okrutno obračunavala sa svima koji bi nešto rekli protiv "Šaha" (Pahlavija) i režima. Služila je za uterivanje straha u kosti građanima Irana. Pripadnici ove tajne policije bili su toliko brutalni, da ju je Amnesti internešnl u jednom izveštaju okarakterisao kao "zloglasnu organizaciju koja na najgore načine krši ljudska prava".

Svaki pokušaj demonstracija protiv njegovog režima bio bi ugušen u startu, a vođe opozicije bi bile ili ubijane ili proterivane.Pahlavi je odgovoran za stvaranje ekonomskog jaza u iranskom narodu - između bogate elite i vrlo siromašnih ljudi, koji su počeli da se bune. Verski lideri su takođe govorili protiv Pahlavija kao o nekome ko se odrodio od Islama i da želi da protera tu veru u zemlji koja je apsolutno većinski muslimanska. Ovakav način vladanja nije mogao da potraje. Iranci su sve više počeli da se bune, negoduju, demonstriraju, a Pahlavi je uveo zakon kojim su okupljanja bila zabranjena. Za to vreme, njegov najveći politički protivnik, radikalni islamista Ajatolah Homeini slao je u Iran svoje govore, pamflete.

Narod ga je slušao preko audio-kaseta, čitao krišom, njegova reč se prenosila "od usta do usta". Homeini je širio antiameričku i antipahlavijevsku propagandu. Demonstracije su postajale sve masovnije, usledio je generalni štrajk, koji je potpuno paralisao zemlju. Ubrzo je na ulice Teherana izašlo dva miliona ljudi, tražeći odlazak Pahlavija i povratak Homeinija, što se i dogodilo 1979. godine.

Pahlavi je, u strahu za svoj život, pobegao u... SAD. Na mnoga važna mesta u državi Homeini je postavio svoje verske sledbenike i uvedena su stroga pravila u svakodnevnom životu. Žene i muškarci su dobili "preporuke" kako da se oblače, alkoholna pića, filmovi sa Zapada, kao i zajedničko kupanje muškaraca i žena na plažama su bili zabranjeni. Strogo je kontrolisan televizijski i radijski program i propisano je koja muzika je smela da se emituje.

Jedna od najvećih kriza u odnosima SAD i Irana dogodila se 1979. godine nakon što su Amerikanci odbili da izruče Pahlavija Iranu koji je želeo da mu sudi. Grupa studenata zaposela je ambasadu SAD u Teheranu, a 52 američkih državljana držali su kao taoce čak 444 dana!

To je najduža talačka kriza u novijoj ljudskoj civilizaciji (o ovoj krizi napravljen je film "Argo" sa Benom Aflekom u glavnoj ulozi).

Od vlasti u SAD Iranci su tražili, osim da izruči Pahlavija kako bi mu se sudilo, i povratak njegovog bogatstva narodu Irana, da obećaju da se više neće mešati u unutrašnje stvari Irana, kao i IZVINJENJE Amerikanaca za sve prethodne akcije koje su sprovodile u Iranu i koje su dovele do nestabilnosti zemlje, ali ipriznanje Amerikanaca da stoje iza svega toga.

To se, naravno, nikada nije dogodilo, ali je decenijama kasnije, tadašnja američka državna sekretarka Madlen Olbrajt priznala je američku ulogu u zbacivanju Mohameda Mosadeha sa vlasti u Iranu.

Pomenuta talačka kriza je završena nakon neuspele američke misije spasavanja talaca (poslao ih tadašnji predsednik Džimi Karter), da bi potom Amerikanci bili oslobođeni i to samo nekoliko minuta nakon što je novi američki predsednik Ronald Regan dao zakletvu.

IRAK - IRAN: OSMOGODIŠNJI RAT

U želji da iskoristi nestabilnu situaciju u Iranu, Irak je 1980. godine napao svog suseda. Amerikanci su stali uz Irak (istu onu zemlju koju će godinama kasnije nemilosrdno bombardovati i mučiti kako bi svrgla Sadama Huseina, a svoju ratnu misiju pravdali su tobožnjom potragom za nuklearnim naoružanjem). Tokom osmogodišnjeg iračko-iranskog rata, SAD su pomagale Iračane, tačnije predsednika te zemlje Sadama Huseina, dajući mu milijarde dolara, vojna sredstva, obaveštajne podatke i hemijsko naoružanje. Amerikanci su prisiljavali zemlje Golfskog zaliva da daju novac Huseiniju, koji je kupovao oružje od zemalja zapadne Evrope, Kine i Rusije. Kada je Iran počeo da dobija bitku, u pomoć Iraku priskočila je Saudijska Arabija, uvek zainteresovana da oslabi uticaj Irana u Persijskom zalivu i uopšte u tom delu sveta. Bio je to jedan od najkrvavijih ratova od Drugog svetskog rata. Poginulo je gotovo milion ljudi!

SAD su nastavile da podržavaju Irak čak i kada je dokazano da je u ratu koristio zabranjeno hemijsko oružje, pa čak i protiv sopstvenog naroda kako bi ugušio sporadične pobune. Ali, Amerikanci su sedeli na dve stolice. Pomažući Sadamu Huseiniju i Iraku, uporedo su snabdevali oružjem i Iran(!), čime su, zapravo, celom svetu želeli da stave do znanja da su oni, zapravo, gazde na Bliskom istoku.

Kako su Amerikanci prodavali oružje Iranu?

Tadašnjem predsedniku Ronaldu Reganu bio je potreban novac kako bi ubedio Kongres da treba vojno intervenisati u Nikaragvi. Pošto nije mogao legalno da prodaje oružje Iranu, to je učinjeno ilegalnim putem. Preko Izraela, razume se. Ubrzo nakon iračko-iranskog rata, 1989. godine, Homeini je preminuo. Obećavao je demokratiju, ali i on je bio samo još jedan diktator. Brutalno se obračunavao sa protivnicima, nije poštovao prava žena, a umesto Pahlavijeve tajne policije, zvane Savak, ljudi su sada ćiveli u strahu od druge formacije - Revolucionarne garde.Od tada je Iran religijska autokratija.

ODNOS VOJNE MOĆI

SAD godišnje u budžetu izdvajaju čak 664 milijardi dolara za odbranu. Iranci za svoje vojne potrebe izdvajaju 17,1 miijardu dolara. SAD imaju 321 miliona stanovnika, od toga 120 miliona vojno sposobnih. U vojsci je aktivno 1,4 milion ljudi, a aktivan rezervni sastav broji oko 1,1 milion ljudi.

Iran, pak, ima 82 miliona stanovnika, od čega je gotovo polovina vojno sposobna. U iranskoj vojsci aktivno je pola miliona ljudi, a u rezervnom sastavu ih ima još 1,8 miliona.

Drastična razlika je u broju tenkova. SAD imaju 8.800 tenkova, a Iran samo 1.700. Uopšte uzev, broj borbenih oklopnih vozila apsolutno je na strani SAD (41.000 naspram 4.100). Isto važi i za borbene letilice: 13.444 koliko ih ima SAD i tek 479 koliko ih ima Iran. Da ne govorimo o nuklearnim bojevima glavama. Ali, daleko od toga da je Iran slab i naivan... Uostalom, rakete su uvek uperene prema Izraelu...

PROČITAJTE I OVO

Komentari 4

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Serbia forever

Ovde se navodi broj tenkova SAD i Irana, kao da će Amerikanci ići u invaziju Irana!? Oni će ih bombardovali godinama ako treba, ali nikad neće ulaziti kopneno!

Boakye

Gde to pise da treba verovati zapadnim medijima? Gde pise da istocni mediji sire neistine i preuvelicavaju? Gde pise da su Ameri u prednosti? Zasto ne konusltovati Russia Today, na primer? Ameri ce debelo nagrabusiti i suociti se sa mnogo vecim problemima nego sto je insceniran 11.09.2001.

Ihijihu

Vreme do iranske revolucije 1979 je bilo vreme kad su ih Amerikanci razvaljivali, narod bio polugladan, a danas posle 40 godina Iran postaje ozbiljna sila koja ima brojne saveznike širom Bliskog i Srednjeg istoka i u poziciji da je likvidirao više desetina američkih vojnika na spavanju usred američke vojne baze a Dača Tramp to krije jer ne sme da krene..

special-image

PRODAVNICA

MONDO REPORTAŽE

MONDO & EU

Inicijalizacija u toku...
loader