U tim neobičnim zgradama građenim montažom ploča od armiranog betona trebalo je da žive milioni porodica od Kalinjingrada do Vladivostoka.
Građevinske kampanje u Sovjetskom Savezu najčešće se vezuju za gradnju širokih razmera tipskih zgrada od armiranobetonskih ploča u celoj zemlji. Iako su tehnički pripadale raznim serijama, jer su razvijane u lokalnim fabrikama specijalizovanim za kompletnu stambenu gradnju ovog tipa, ove zgrade su u stvari izgledale kao blizanci, sve od Tvera do Perma.
Potreba za stambenim kvartovima koje su činile pestospartne "hruščovke" bez lifta ili devetospratne i dvanestospratne "brežnjevke" ukazala se radi rešavanja pitanja odvojenog stanovanja za sovjetske porodice. Zato je izgradnja trebalo da bude maksimalno brza i jeftina.
Sovjetske arhitekte imale su vrlo malo iskustva u tom smislu pa se samim otvarao široki prostor za eksperimente.
Rupičasta kuća u Moskvi
O gradnji tipskih stambenih zgrada u SSSR-u razmišljalo se još pre Drugog svetskog rata. Kuća na Lenjingradskom prospektu broj 27 izgrađena 1940. godine bila je jedan od prvih prototipova moguće gradnje montažom armiranobetonskih ploča. Naziva se Rupičastom kućom zbog rešetkastih uzoraka na fasadi zgrade, arhitekte su na taj način želele da sakriju od očiju prolaznika nereprezentativne pretrpane balkone.
Na prvom spratu zgrade nalaze se prodavnice. Specifičnost kuće predstavljaju široki hodnici, stepeništa i minijaturne kuhinje (u jednosobnim stanovima od 40 kvadrata kuhinje su imale četiri). Očekivalo se da će stanari hranu poručivati u kafeu na prvom spratu i kod kuće samo zagrevati. Posle rata arhitekte su morale da rade na jeftinijim projektima, a Ažurni dom se danas smatra arhitektonskim spomenikom.
Podmoskovsko selo Čerjomuški postalo je poligon za prvi kvartal "hruščovki". Eksperimentalni Deveti kvartal, izgrađen u periodu između 1956. i 1959. godine činilo je 13 četvorospratnih kuća i sedam osmospratnica. Eksperimentalni stanovi bili su mali, recimo umesto uobičajene kade ugrađivana je sedeća ili samo tuš.
Stanari su za takve stanove mogli da naručuju nameštaj prema katalogu. Pritom fasade kuće bile su od cigle, u dvorištima fontane i nastrešice za puzavice, a postojale su i prodavnice, menze, i čak bioskop. Novu sovjetsku estetiku stanovanja ovekovečio je Dmitrij Šostakovič u opereti Moskva, Čerjomuški, a po njenim motivima snimljen je 1962. godine film.
Ipak, infrastruktura sovjetskih stambenih mikrorejona bila je nadalje vrlo pojednostavljena.
Prva eksperimentalna "hruščovka”, Sankt Peterburg
Podizanjem kuće u ulici Polarnih istraživača broj 10 u Sankt Peterburgu počela je istorija masovne gradnje armiranobetonskim panelima u SSSR-u. U gradu je nazvana "protohruščovkom", izgrađena je u potpunosti za 102 dana i predstavljena Nikiti Hruščovu kao model budućih zgrada. Ovde ima svega 30 stanova, od kojih su u 29 useljeni graditelji kuće, dok je preostali bio namenjen za građevinske eksperimente.
SOVJETSKI GRAĐEVINSKI EKSPERIMENTI: Od zgrada koje podsećaju na kutije do velelepnih palata
Za razliku od "hruščovki" ovde su plafoni visoki tri metra, a ne dva i po, kuhinje imaju od deset do dvanest umesto pet ili šest kvadrata, ugrađena su hrastova vrata, ulazi su u neoklasicističkom stilu, sa stubovima, a manji balkoni nalaze se tek na trećem spratu. Hruščov je konstrukciju ocenio kao vrlo skupu, a naredne kuće bile su mnogo skromnije, bez "suvišnih detalja".
"Naopaka" gradnja, zgrada u Sankt Peterburgu
Na prvi pogled ova stambena zgrada u ulici Magnitogorska broj 95 izgleda kao obična četvorospratnica od armiranobetonskih ploča. Ali to je posledica hrabrog arhitektonskog eksperimenta iz 1959. godine. Građena je metodom podizanja spratova koja podrazumeva prvo postavljanje nosećih stubova šipova, a zatim montiranje krova na zemlji i njegovo podizanje na potrebnu visinu pomoću građevinskih kranova. Potom se montira poslednji sprat i postepeno spušta ka prvom.
Teoretski odustajanje od kranova trebalo je da skrati vreme potrebno za montažu zgrada i pojeftini projekte, međutim u stvarnosti, pokazalo se da takva gradnja zahteva visokokvalifikovane radnike i rukovaoce dizalica, pa je izgrađena samo jedna ovakva kuća.
Omladinski stambeni kompleks, Jekaterinburg
Ideja izgradnje stambenih kompleksa za mlade i stručnjake prvi put je realizovana u periodu između 1960. i 1980. godine u gradu Koroljov u Moskovskoj oblasti, centru kosmonautike, u koji su masovno dolazili naučnici. Ovakvi kompleksi građeni su u blizini industrijskih objekata u celoj zemlji i predstavljali „gradove u gradovima“. Jedan od njih sačuvan je u istočnom predgrađu Jekaterinburga. 1981. godine ovde je nikao stambeni kvartal od 11 dugačkih polukružnih zgrada od armiranobetonskih ploča od 9, 12 i 16 spratova kojima su meštani prozvali "pentagonima2 ili "lavirintima".
Kuće su bile namenjene manjem broju stanara, trosobni stanovi uglavnom su bili samo u devetospratnicama, a ostale zgrade činile su jednosobni i dvosobni stanovi. U najdužim zgradama bilo je po 500 stanova. Prvi stanari bili su mladi diplomci sa lokalnog univerziteta koji su neposredno učestvovali ne samo u izgradnji nego i projektovanju ovog mikrorejona. Ceo kompleks sagrađen je od armiranobetonskih ploča koje su se proizvodile u obližnjoj fabrici.
Infrastruktura je podrazumevala jednu od najvećih robnih kuća u gradu, sportski kompleks, dom kulture, koji je okupljao najpoznatije rok muzičare, amfiteatar za amaterske predstave, ali i za razonodu dece.
(MONDO/Russia beyond)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
