Tri muškarca i tri žene odolevali su studeni, gladi i divljim zverima, ujedinjeni verom predaka i strahom od spoljnog sveta.
U sibirskoj tajgi, na mestu na kojem vladaju klimatski uslovi, pre svega temperatura koja se spušta do šezdesetog podeljka ispod nule, 240 kilometara udaljenom od najbližeg naselja, uz najjače i najizdržljivije životinje, tri muškarca i tri žene odolevali su studeni, gladi i divljim zverima, ujedinjeni verom predaka i strahom od spoljnog sveta.
Ekstremna subarktička klima čini sibirsku tajgu gotovo nemogućom za život. Sibir, jedna od najređe naseljenih regija sveta, kojoj su nekadašnji radni logori obezbedili nadimak "Staljinov prsten smrti", svoju negostoljubivost kao da kompenzuje velikim mineralnim bogatstvom.
Upravo je potraga za tim bogatstvom, u leto 1978. godine, ovde dovela grupu sovjetskih geologa. Dok su helikopterom nadletali guste šume u blizini granice s Mongolijom, pilot je ugledao nešto što nije trebalo biti onde: tragove ljudske prisutnosti.
Sat vremena kasnije, kad je grupa stigla do drvene kolibe, njeni članovi nisu ni slutili da će otkriti jednu od najneobičnijih priča dvadesetog veka. Njihov dolazak nije ostao nezapažen - na dovratku, virio je starac dugačke, raščupane brade, obučen u stare krpe. Naučnici su ga ljubazno pozdravili, na što je ovaj, nakon kraće pauze, odvratio: "Pa, kad ste već putovali toliko dugo, bio bi red da vas pozovem u kuću".
Kad su prešli njegov kućni prag, istraživačima se učinilo kao da su se vratili u srednji vek - u mračnoj prostoriji bilo je ledeno, pod je bio prekriven korama krompira i ljuskama oraha, a jedini izvor svetla dolazio je kroz prozore. U uglu jedine prostorije, stajale su dve žene, koje su kroz suze vikale nešto o grehu i kazni.
ZBOG JEZIVOG PROROČANSTVA KRILI SE 40 GODINA U SIBIRU: Porodica živela odsečena od sveta, pa počeli naglo da UMIRU
Sledećeg dana, nakon što su naučnici podigli logor u blizini, do njih je došao čovek iz kolibe. Dve žene, i dalje prestrašene ali ne više u panici, pratile su ga na sigrunoj udaljenosti. Ponuđenu hranu starac je ljubazno ali odlučno odbio. "Nije nam dozvoljeno", dao je objašnjenje koje nije govorilo ništa. Videvši s kakvim zanimanjem posmatra hleb na njihovom stolu, naučnici su ga pitali je li ga ikad jeo. "Ja jesam", odvratio je, a potom, pokazavši prema dvema ženama, dodao: "Ali moje kćeri nisu… Štaviše, nikad ga nisu ni videle".
Starac ispričao neverovatnu priču
Toga dana, starac - koji se predstavio kao Karp Likov - ispričao je došljacima neverovatnu priču svoje porodice. Geolozi su saznali da je porodica Likov pune četrdset dve godine živela u izolaciji - bili su toliko odsečeni od sveta, da nisu znali ni da se vodio Drugi svetski rat. Karp Likov pripadao je tzv. "Starim vernicima", fundamentalnom ogranku ruske pravoslavne crkve. Kad su 1917. godine preuzeli vlast u Rusiji, boljševici su počeli proganjati članove ove grupe. Porodica Likov, koja je živela na selu, uspela je izbeći čistke sve do 1936. godine. Kada je na njihovo imanje upala grupa naoružanih muškaraca, Karpovog brata, kojeg su jedinog zatekli, su ubili. Preostali članovi porodice shvatili su da za njih života tamo više nema. Karp i njegova supruga Akulina s decom su se zaputili tamo gde ih niko neće tražiti - u Sibir.
Nakon dugog putovanja s devetogodišnjim sinom Savinom i dvogodišnjom kćeri Natalijom, svili su dom u Velikom ništavilu, u kolibi koju su muž i žena svojeručno izgradili. Par je u ledenoj pustoši dobio još dvoje dece, sina Dimitrija 1940. i kćer Agafiju 1943. godine.
Svi članovi porodice imali su britku inteligenciju i izuzetnu fizičku snagu, osobine koje su im omogućile da toliko godina opstanu u surovim uslovima. Sinovi su se, tokom godina, razvili u vešte lovce: Savin je životinje po snegu znao loviti bos, a Dmitrij im je krzna gulio improvoziranim alatom. Kćeri, koje su međusobno komunicirale na teško razumljivom jeziku, preuzele su uloge kuvarica i dadilja. Sva deca znala su čitati i pisati.
Jedina zabava koju je porodica imala bilo je okupljanje oko vatre te prepričavanje svojih snova. Na nogama su nosili kaljače izrađene od drveta, a odeću, bezbroj puta zakrpljenu, učvršćivali su nitima konoplje. Tajga im je nudila obilje čistih, ledenih brzaka, ali ne i mnogo hrane. Bilo je godina kad su preživljavali hraneći se bobicama i mahovinom.
Najteže je bilo 1961. godine
Te godine, sneg je neočekivano pao u julu, pa je sve što je porodica uzgojila u svom vrtu, propalo.
Naučnici su se u logoru zadržali pune tri godine. Članove porodice, s kojima su razvili blizak prijateljski odnos, upoznali su s mnogim čarima civilizacije.
Godine 1981., u razmaku od samo nekoliko nedelja, troje od četvoro dece starog Karpa Likova podleglo je bolestima. Iako nikada nije dokazano što im je presudilo, kobnim se najverovatnije pokazao susret s patogenima s kojima se ranije nisu susreli pa tako ni na njih mogli razviti imunitet. Geolozi su pokušali da nagovore preživele članove porodice, Karpa i Agafiju, da se vrate s njima u civilizaciju, ali oni su to odbili.
Karp je umro 1988. godine, a kćerka ga je sahranila nedaleko od njihove kolibe. Agafija, danas 77-godišnjakinja, još uvek živi u Sibiru sama. Naučnici su je posećivali dugi niz godina, dobila je donacije od nekoliko ruskih moćnika, pa čak i posetila civilizaciju u šest navrata, ali ostala je dosledna u nameri da kosti ostavi u sibirskoj pustoši.
"Ovo je moj dom, jedini koji sam ikad poznavala", objasnila je jednom od retkih posetilaca žilava kći tajge.
(MONDO/povjest.hr)
