BIO SAM DVOJNIK SINA SADAMA HUSEINA! Video sam mučenja i zverstva o kojima sam pre samo slušao! SVI DETALJI BEZ CENZURE!

Stariji sin Sadam Huseina, Udaj Husein je zvanično imao dvojnika. Bio je to njegov drug iz srednje škole. Njegovo ime je Latif Jahja. Ovo je njegova priča.

"Ali stvari počinju da se menjaju u drugoj godini. Čak je znao da dovede devojku svoju kako bi mu pravila društvo na času. Učiteljica mu je rekla da to ne može da radi i zamolila ga da je izvede napolje. Nismo nikad više videli tu profesorku. Ne znam šta se desilo sa njom.
Nije se tukao ali je umeo tako da prođe i gurne nekoga. Uvek je kod sebe imao pištolj. Magnum konkretno. Umeo je tako pred svima da uzme i da se igra pištoljem, da ga vrti oko prsta. Mnogi u školi su želeli da budu u njegovom društvu jer je on predstavljao moć", rekao je Jahja.

Ističe kako je njegova porodica bila bogata i poznata u Bagdadu.

"I ja sam u tim godinama imao auto. Dobro, nije baš bio porše, ali sam imao automobil. Završili smo školu, imao sam dobre ocene i želeo sam da budem inženjer. U vojsci sam, zbog svoje visine i građe bio smešten u komandose. Posle obuke od šest meseci, poslali su nas pravo u rat. I dan danas ne razumem zašto smo ratovali sa Iranom", kaže on i dodaje:

"Jednom prikom sam sedeo sa nekoliko vojnika u bunkeru. Pitao sam ih – zbog čega ste vi ovde. Glasno sam ih pitao zbog čega su ovde. Oni su bili prestravljeni jer je u to vreme sličnost između mene i Udaja Huseina bila velika. Delovalo je kao da sam deo familije Husein. Rekao sam tim vojnicima – zanemarite moj čin, mi smo braća, ovo vas pitam kao čovek – zbog čega ste ovde, zašto Sadamovi sinovi nisu ovde da ratuju sa nama. Vojnici su bili prestravljeni jer su mislili da sam špijun".

Jednog dana ga je pozvao general da odmah dođe.

"Bili smo na nekih 600 metara od prve borbene linije sa Iranom. Pozvao me je radio stanicom i rekao mi da ostavim sve i da dodđem odmah. Kada sam stigao on me je pitao:

- Šta si uradio Latif?

- Nisam uradio ništa gospodine.

- Pogledaj ovo pismo koje je stiglo iz palate.

Pogledao sam pismo i tu je pisalo da dodđem u palatu u roku od 72 sata. Došao sam do jedne recepcije i predao pismo. Posle 15 minuta stigao je čovek, stavio me u kola iz kojih ništa nisam mogao da vidim. Nisam video kuda su me sve vozili ali kad sam na kraju izašao iz kola bio sam ispred palate. Ušao sam unutra. Rekli su mi da sačekam. Vrata su se otvorila i pojavio se Udaj Husein, Sadamov sin.

- Kako si prijatelju, kako ide?, pitao me je.

- Dobro sam.

- Vidim po izveštajima da si dobar borac, imaš i odlikovanja…"

Seli su, Udaj mu je doneo cigaru, pričali su o svemu a onda je prešao na stvar.

"Da skratim priču, šta misliš o tome da postaneš Sadaom sin?

Nasmejao sam se i rekao mu kako smo svi mi Sadamovi sinovi.

- Ne, ja hoću da budeš pravi Sadamov sin. Hoću da budeš moja fidaj. Fidaj je onaj koji se žrtvuje za nekog drugog.

- Hoćeš da budem pripadnik obezbeđenja, telohranitelj?

- Ne. Hoću da budeš Udaj.

Kroz glavu mi je prolazio otac, majka, brat, Bagdad, Irak… Sve mi se to mešalo u glavi. Rekao mi je da obaveštajni podaci govore da  dosta liče. Pitao sam ga da li mogu da biram hoću li ili neću. Da, naravno, rekao mi je, mi smo u slobodnoj zemlji, naravno da imaš izbor, reci šta želiš da kažeš.

- Šta će biti ako pristane, a šta će biti ako odbijem?

- Ako pristaneš ti ćeš biti ja. A ako odbiješ, rukovaćemo se i vraćaš se u vojsku.

Rekao sam mu da mi jesmo prijatelji ali da ja želim da nastavim očev posao posle vojske, da se bavim nečim drugim… U očima sam mu video vatru. Prekinuo me je i rekao – ti znači odbijaš?!

- Dao si mi izbor i ja sam odabrao.

Imao sam čašu sa sokom u ruci. On mi je to izbio iz ruke. Neko je potom došao i skinuo mi činove, vezao mi oči, savio mi glavu prema dole, ubacio me u gepek automobila. Vozili su me neko vreme da bi me potom izvadili iz automobila i stavili uza zid. Tada su mi skinuli povez. Sve oko mene je bilo crvene boje – svetlo, zidovi, vrata, pod. Sve ofarbano u crveno. Nema prozora a ta prostorija u kojoj sam je metar sa metar. Nemožeš ni da sedneš. Ima jedna mala rupa u podu i to je to", ispričao je on.

Kaže kako ne zna koliko je proveo u toj prostoriji.

"Umeli su mi da mi daju večeru umesto doručka i obrnuto. Samo da bi me zbunili, da ne bih znao ni koje je doba dana. Ali mislim da sam tu proveo 6-7 dana. Kasnije sam saznao da je to deo psihološkog rata kojim su ih naučili sovjeti koji su ih obučavali. Posle tih 6-7 dana pojavio se Udaj i pitao me – da li si se predomislio ili da ovde dovedem i tvoje sestre?

- Ne, nemoj molim te. Ostavi moju porodicu na miru, učiniću sve.

Izveo me je napolje iz te prostorije. Ovoga puta mi nisu vezali oči i shvatio sam da sam u palati. Uvek su imali poseban zatvor u palati za ljude koje su posebno mrzeli. Seli smo u auto i posle nekog vremena stigli u drugu palatu. Od tada se sve u mom životu promenilo. Promenilo se nagore", kaže Latif. 

Kada su stigli u tu palatu Udaj se okrenuo ka njemu i rekao mu da su svi ljudi ovde sada njegovi ljudi. "Brinuće o tebi, uradiće sve što tražiš", rekao mu je. 

"Istuširao sam se u kupatilu u toj palati. Pokazali su mi potom moju sobu. Veliki krevet, sve je bilo luksuzno. U toj palati sam ostao nekoliko dana. Bilo je sve vrhunsko – od hrane do pića. Posle manje od nedelju dana su došli neki ljudi, ne znam ko su i odakle su ali nisu delovali kao Iračani. Tražili su se skroz skinem a onda su proveravali moju visinu, težinu, kožu, zube… sve su proverili. Čak su i proveravali moj glas i zaključili da su veoma slični. Inače ja sam stariji od Udaja 4 dana. Rekli su mi da ći nositi cipele sa potpeticom jer sam nekoliko santimetara niži od Udaja. Stavili su mi nove zube da bih imao iste kao Udaj, operisali su mi bradu da bi ličila na njegovu. Posle nekog vremena patnja počinje", ispričao je on.

Trening na početku se sastojao od gledanja video snimaka.

"Morao sam da gledam kako se Udaj ponaša, kako šeta, kako sedi, kako priča, bukvalno sve. A onda su mi prikazivali snimke mučenja o kojima sam slušao ali ih nikada nisam video. Posle pola sata mi je pozlilo. Nisu mi dozvoljavali da prestanem da gledam. Svaki put kada bi mi pozlilo tražili su da nastavim da gledam. Posle nekoliko nedelja moje oči su se navikle na te slike. Sve je to bio deo treninga. Ali to nije bilo ono najgore. Morao sam mučenja da vidim i uživo. Odveli su me u neki zatvor i tamo sam uživo gledao kako muče ljude. Kada sam upitao jednog od generala u Obaveštajnoj službi zato moram da prolazim kroz sve ovo on mi je rekao:

- Da bi ubio svoje srce. Da ti ne bude žao nikoga", prisetio se Latif.

U nekoliko navrata, između treninga, Udaj ga je posećivao i često se smejao.

"Kada se sve završilo, istuširao sam se, doneli su mi novu garderobu. Sve novo od čarapa i cipela do odela. Došao je auto po mene i tada sam upoznao prvi put Sadama Huseina. Sedeo je za stolom, podigao je glavu, pogledao me i nasmešio se. Pozdravili smo se. Seli smo. Bio je veoma prijatan, duhovit. Suprotno od onoga što smo slušali o njemu.

- Bog mi je dao dva sina. Ti si sada treći. Sve što želiš samo zatraži. Sve što možeš da zamisliš samo traži. Samo gledaj da me ne naljutiš.

- Naravno gospodine.

Svideo sam mu se. Nikada me nije povredio, uvek me je zvao sinom, interesovao se kako sam, da li me neko uznemirava", ispričao je on.

Njegovoj porodici su vlasti saopštile da je poginuo u ratu.

"Mojoj porodici su rekli da sam poginuo. I dan danas imam snimak moje sahrane kao i fotografije", rekao je i Latif i napomenuo:

"Udaj je po okrutnosti bio gori od svog oca. Kada je Sadam bio surov to je bio deo njegove političke strategije da nešto obezbedi za Irak. Udaj je bio manijak. Jednom ga vidite kako se smeje jako glasno, a posle pola sata ga vidite kako sedi u uglu i plače kao beba. Voleo je da pije. Dva puta mi je rekao da Sadam više voli Kosaja (drugog sina) i da zato ne želi da mu da moć i da je zbog toga Kosaj bio šef Sadamovog obezbeđenja a ne Udaj. Sadam je više verovao Kosaju. Vrlo je pametan i nije uopšte sličan kao Udaj. Ljude oko sebe je držao kao prijatelje i braću i nije ih mučio kao Udaj".

Latif se godinama predstavljao kao Udaj na svim funkcijama i dužnostima. Živeo je u predsedničkoj palati u životu neverovatne ekstravagancije i luksuza. Ali Latif je takođe bio svedok ekstremne okrutnosti Sadamovog režima - Udajev psihotični temperament, silovanja, orgije, zverstva mučenja i sadistička ubistva. Latif je bio toliko psihički posrnuo zbog gubitka sopstvenog identiteta i zbog uloge koju je bio primoran da igra čak je pokušao da izvrši samoubistvo.

Preživeo je jedanaest pokušaja atentata i ranjen je devet puta mecima namenjenim Udaju. Kada je Udaj pucao u njega u naletu besa, Latif je pobegao iz Iraka uz pomoć CIA-e. CIA je bila zahvalna za Latifov uvid u režim Sadama Huseina i želela je da on bude njihov portparol za Irak. Ali, pošto je njegova porodica još uvek bila u Iraku, Latif je to odbio i preselio se u Austriju gde se nadao da će živeti mirnim životom. Zbog odbijanja da sarađuje sa njima, CIA ga je tajno zatvorila na devet meseci, a kada je pušten na slobodu, pronašao je bombu ispod svog automobila nesumnjivo podmetnutu po naređenju Udaja. Sledećih nekoliko godina Latif je putovao po Evropi, preživljavajući druge pokušaje atentata i pokušavajući da neometano živi pod lažnim identitetom.

Danas je on međunarodni advokat za ljudska prava i biznismen.

(MONDO)