Turski zvaničnici su u prošlosti govorili da su zapravo razočarani kada vide tako izrazito antirusko i prozapadno raspoloženje kod svojih ukrajinskih kolega.
Dok Rusija i Zapad ulaze u dramatičan novi period konfrontacije, neki u Vašingtonu su predložili povratak Turske, izgubljenog sina NATO-a. Turska bi, kako se misli, bila uznemirena oživljavanjem ruske moći, posebno u Crnom moru. Vlada predsednika Redžepa Tajipa Erdogana takođe je negovala snažne odnose sa Ukrajinom i bila bi uznemirena kada bi videla da turski istorijski neprijatelj narušava suverenitet te zemlje.
U stvari, suprotno se čini verovatnijim. Ako predsednik Vladimir Putin odnese veliku vojnu pobedu protiv Ukrajine i bude u stanju da prebrodi ekonomske i diplomatske posledice, to će samo ubrzati prelazak Turske u post-NATO stav. Neuspeh NATO-a da zaustavi iredentizam Moskve potvrdiće uverenja Ankare o sve manjem značaju alijanse i podstaći njene nade u novu eru u geopolitici. Za razliku od Hladnog rata, Ankara ne smatra nužno za pretnju oživljavanje Rusije kao velesile. To je zato što je pogled na svet Erdogana, kao i turske desnice u celini, mnogo bliži Putinovom pre nego zapadnjačkim liberalnim elitama. Putin je poznat po tome što je 2005. rekao da je „raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa 20. veka“. Njegovi glavni spoljnopolitički podvizi, od rata u Gruziji 2008. do sadašnje ukrajinske krize, nastoje da preokrenu tu katastrofu.
Turci se mogu poistovetiti sa tom težnjom. Za konzervativce kao što je Erdogan, status Turske kao mlađeg partnera u transatlantskom savezu koji predvode Amerikanci a ujedno i status sile srednje veličine između Irana i Bugarske je za Ankaru velika katastrofa. Turska desnica sanja o revitalizovanoj turskoj sferi uticaja, projektujući moć na tri kontinenta. Dvadeset godina na čelu vlade im je omogućilo da zemlji udahnu ovu viziju. Očevi osnivači Turske pobedili su zapadne snage u borbi kako bi izgradili republiku koja je držala zapadnu modernost kao model. Aktuelna vlast, koja svoje korene ima od radikalnih desničarskih neistomišljenika iz ove tradicije, nastoji da uradi obrnuto. Oni Zapad vide kao anti-model - rivala koji na kraju treba da bude pobeđen u sopstvenoj igri, piše Warontherocks.
Ništa u vezi sa ruskim uspehom u Ukrajini ovo ne bi preokrenulo. Umesto toga, Putinov trijumf bi imao veoma uzbudljive implikacije za neke od ljudi u predsedničkoj palati u Ankari. Turskoj desnici bi to reklo da su na pragu nove ere u globalnoj politici. Vašington je razumljivo fokusiran na implikacije koje ruska teritorijalna ekspanzija može imati za Kinu i Tajvan. Ali granice postaju mutnije i u drugim delovima sveta. Turska ima daleko najmoćnije konvencionalne snage u svom regionu. Ona efektivno kontroliše severni Kipar, direktno upravlja delovima severne Sirije i ima dominantno vojno prisustvo u severnom Iraku. Ankara bi mogla dalje da integriše ove teritorije sa ciljem da ih eventualno pripoji. Takođe bi Turska mogla da pokuša da poveže kopno Azerbejdžana sa svojom teritorijalnom eksklavom Nahičivan kroz koridor Zanzegur. Na Egejskom moru, Ankara bi mogla snažnije da se suprotstavi grčkim pomorskim granicama, za koje veruje da su nepravedno postavljene protiv nje.
Zaista, Turska bi mogla verodostojno da tvrdi da ima barem onoliko prava nad ovim vodama i teritorijama koliko Rusija ima nad Ukrajinom. Poput Moskve, Ankara bi pomenula liberalni intervencionizma, dodajući sopstvenu imperijalnu nostalgiju i tvrdnje o verskoj i etničkoj solidarnosti. Humanitarna pomoć, referendumi i vojne operacije mogli bi olakšati proces.
Čak i u postukrajinskom svetu, takva politika bi na kraju mogla da izazove sankcije Zapada. Turska je demokratskija od Rusije i nema energetskih resursa o kojima bi govorila, pa bi im bila podložnija. Ali možda i ne toliko više. Spekulisalo se da bi odsecanje Rusije od SVIFT mreže za razmenu poruka, koju banke koriste za prekogranična plaćanja, moglo dovesti do izgradnje nezapadne alternative. Kineska vlada svakako radi na zaštiti svojih tehnoloških i finansijskih ekosistema od sankcija. Ako dve najveće revizionističke zemlje izbiju iz stiska zapadnih sankcija, možda bi za njima mogle da slede one srednje veličine poput Turske. Erdogan je dugo govorio da će razmisliti o pridruživanju Šangajskom savetu za saradnju. Nema razloga da ga ne shvatite ozbiljno.
Prelazak Ankare na post-NATO stav dalje olakšava i činjenica da prednosti članstva u alijansi za Tursku već jenjavaju. Ankara više nema pristup vrhunskoj NATO tehnologiji i čini se da je manje zainteresovana za garancije odbrane. Da bude jasno, Turska je imala ogromne koristi od članstva u NATO-u. Njena vojska je temeljno oblikovana kulturom, standardima i tehnologijom NATO-a. Turska je to vratila alijansi time što se dokazala i pokazala kao njena čvrsta članica, poštujući svoje obaveze, doprinoseći misijama na Kosovu i u Avganistanu i ugošćujući Komandu NATO-a.
Njena trenutna politika se ne odnosi na napuštanje NATO-a, već na promenu perspektive. Bivši predsednik Abdulah Gul je 2010-ih govorio da nije važno da li će se Turska na kraju pridružiti Evropskoj uniji – proces pristupanja se odnosio na dostizanje EU standarda. Kada Turska dostigne taj nivo, mogla bi da odluči da "bude kao Norveška" i da se uzdrži od članstva. Erdoganov cilj sa NATO-om mogao bi biti obrnut. On je već u klubu, ali budućnost Turske vidi na drugom mestu. On želi da pomeri zemlju na mesto odakle neće nužno otići, ali neće morati da brine ni o tome šta drugi članovi misle o tome, piše Warontherocks.
Uzmite najistaknutije pitanje: protivvazdušnu odbranu. Okosnicu turskog vazduhoplovstva čini borbeni avion F-16, proizvod veoma plodne tursko-američke saradnje 1980-ih godina. Turska se takođe pridružila konzorcijumu za F-35, borbeni avion pete generacije. Tokom građanskog rata u Siriji početkom 2010-ih, Turska se oslanjala na američke (američke, holandske, nemačke i španske) sisteme protivvazdušne odbrane Patriot da čuva svoju južnu granicu, i želela je da kupi sopstvene baterije od Sjedinjenih Država. Ali ova saradnja je prekinuta. Erdogan do dana današnjeg, upitan na privatnim sastancima, insistira da mu Sjedinjene Države neće prodati sistem Patriot. Američki zvaničnici to negiraju, tvrdeći da su nudili povoljne uslove. Zatim, ubrzo nakon pokušaja državnog udara 2016,
Turska je kupila ruski sistem protivvazdušne odbrane S-400. Amerikanci su tvrdili da F-35 ne može da se kolocira sa ruskim sistemom iz bezbednosnih razloga i izbacili su Tursku iz programa F-35. Sada čak nije jasno da li će Kongres dozvoliti američkim firmama da modernizuju tursku flotu F-16. Evropske zemlje takođe imaju de fakto sankcije prema Turskoj zbog pitanja koja idu u rasponu od sirijske politike do kršenja ljudskih prava. S obzirom na njen pogled na svet, čini se da Erdoganova vlada nema ništa protiv. Erdoganov govor o odbrambenoj politici prikazuje priču o tome kako su američke sankcije Turskoj nakon njene intervencije na Kipru 1974. godine podstakle razvoj odbrambene industrije zemlje. Takođe brzo ističe da je njegova vlada, kada je htela da kupi dronove "Reaper" od Sjedinjenih Država, pa odbijena, krenula u kreiranje sopstvenog programa dronova svetske klase.
"Loše komšije su od nas napravile vlasnike kuća“, voli da kaže Erdogan, tvrdeći da će američke sankcije sada pokrenuti razvoj TF-Ks, prvog domaćeg borbenog aviona Turske. Tu je, naravno, član 5 i nuklearno odvraćanje, koji su bili centar odbrane Turske već 70 godina. Rečeno je da ovo nisu pitanja o kojima se poslednjih godina sa mnogo rigoroznosti raspravlja. Da li Erdogan i dalje računa da će Zapad priskočiti Turskoj u pomoć ako se za to ukaže potreba? Možda. Ili možda ne. Jedno je sigurno da ako Rusija uspe da preuzme kontrolu nad Ukrajinom, tursko rukovodstvo će izgubiti više poštovanja prema svojim zapadnim kolegama.
Istine radi, nešto od ovoga bi se moglo promeniti: Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici mogli bi da ponude Turskoj povoljne ugovore o sistemima naoružanja i da na sve to podrže njenu odbranu, posebno u Crnom moru, gde se Turska istorijski osećala najviše ugroženom od Rusije. To bi podrazumevalo preusmeravanje (još jednom, u slučaju F-35) složenih lanaca snabdevanja koji grade najsavremenije oružje, kao i promenu mišljenja u zapadnim parlamentima koji kontrolišu sankcije. Prvo bi se moglo uraditi - ovo drugo bi moglo biti teže. Sa obe strane, poverenje bi bilo teško povratiti. Ankara bi sklopila tešku pogodbu, a Zapad bi se uvek plašio da bi Turska ipak mogla da sve to napusti, piše Warontherocks.
Prirodan položaj Turske gde bi sada trebalo da se nalazi je neutralan. Istina je da Turska ima jake odnose sa Ukrajinom, ali to nije nužno pokušaj balansiranja protiv Rusije. Turski zvaničnici su u prošlosti govorili da su zapravo razočarani kada vide tako izrazito antirusko i prozapadno raspoloženje kod svojih ukrajinskih kolega. Oni bi više voleli da je Kijev nacionalistički, ali nesvrstan, i stoga mu je potrebna prijateljska srednja sila poput Turske.
Turska u poslednje vreme nije veliki akter u diplomatskom saobraćaju i to nije slučajno. Turska nije deo sada ugašenog Normandijskog formata i nema razloga da se misli da je to želela da bude. Umesto toga, Erdogan je pozvao Putina i predsednika Volodimira Zelenskog u Tursku uz ponudu posredovanja. Ovo je bilo čudno, s obzirom na to da kriza zapravo nije između ovih zemalja, već između Rusije i Sjedinjenih Država. Više od svega drugog, poziv je bio izraz žaljenja koje Turska oseća zbog sukoba u nezapadnom, neliberalnom, pa prema tome, po Erdoganovom mišljenju, „slobodnom“ prostoru. Erdogan verovatno veruje da samo da Zelenski nije bio toliko entuzijastično "zapadno orjentisan“ i da je preuzeo turski pristup suverenitetu, Putin ne bi napao njegovu zemlju.
Budući da su stvari sada onakve kakve jesu, Turska neposredna razmatranja su ekonomska. Rat između Ukrajine i Rusije biće užasan za ionako krhku tursku ekonomiju. Turska uvozi trećinu svog prirodnog gasa iz Rusije i značajne količine hrane iz obe zemlje. Ruski turisti su važan izvor deviza i željno su se očekivali kako se turistička sezona približava. Pošto je odsečena od zapadnih dobavljača, Turska takođe ima ugovore o uvozu ukrajinskih motora za neke od svojih ključnih sistema naoružanja. Kako je istakao analitičar odbrane Arda Mevlutoglu, biće teško pronaći motore za TAI-jev jurišni helikopter T929 Atak i Bairaktarov dron Akıncı, dva važna sistema naoružanja za Tursku.
U trenutku kada je Putin u ponedeljak priznao otcepljene republike, Erdogan je bio na službenom putovanju gde je posetio Demokratsku Republiku Kongo, Senegal i Gvineue Bisao. Tursko ministarstvo spoljnih poslova dalo je kratko saopštenje pozivajući Rusiju da poštuje teritorijalni suverenitet Ukrajine, ali to je bilo to. Kada je sazvan hitan samit NATO-a, Erdogan je na kraju otkazao poslednju deonicu svog putovanja i krenuo kući. Na putu je dao neke komentare novinarima i geopolitičkim analitičarima: lideri NATO-a treba da odluče šta već žele da urade, Turska je crnomorska zemlja i ponašaće se kao takva, nije mogao da prihvati rusko kršenje ukrajinske teritorije, Turska ne bi odustala ni od Ukrajine ni od Rusije, razgovarao bi sa liderima i sredio stvari. Ništa od toga nije značilo mnogo. Erdogan je samo delovao ogorčeno zbog toga što je morao da otkaže svoj put u Gvineju Bisao da bi se sastao sa veoma zabrinutim liderima NATO-a.
Nedugo pre toga, predsednički savetnik Ibrahim Kalin dao je intervju jednom nemačkom dnevniku, piše Warontherocks
"Sankcije Rusiji ne bi uspele. One samo odlažu probleme. Bolje je saslušati drugu stranu i razumeti njihove strateške brige. Rusija se oseća ugroženom od NATO-a. Putin želi da prekroji granice i obnovi strateške saveze 30 godina nakon raspada SSSR-a", rekao je on.
Kalin je zvučao kao da je pokušavao da smiri zapadnjačke živce, na način na koji se može umiriti duševni bolesnik koji dugo pati. Donedavno je bilo obrnuto. Realnost je pripadala liberalima, koji su prihvatili ovaj ton prema krajnje desnim nacionalistima koje su smatrali u stanju delirijuma. Sada nacionalisti u Rusiji, Turskoj, Francuskoj, Kini, Sjedinjenim Državama, Indiji i drugde čekaju da vide da li je Ukrajina tamo gde se ta realnost završava.
(MONDO)
