PREVARILI STE SE, TO NIJE PRAVI PUTIN! Progovorio čovek koji ga je upoznao devedesetih - DETALJI O KOJIMA RUSIJA ĆUTI!

Posmatrači obično opisuju invaziju Vladimira Putina na Ukrajinu kao bezobzirno kockanje. Ali Putin kojeg sam upoznao u Sankt Peterburgu početkom 1990-ih nije bio kockar u klasičnom smislu, a još manje nepromišljen. Kockanje po definiciji uključuje rizik od gubitka. Moje interakcije sa Putinom i zapažanja o njemu su pokazala da on ne voli da preuzima takve rizike. Umesto toga, pažljivo je planirao svoje poteze, kombinujući zastrašivanje, nasilje i pravne manevre na sistematski način da bi postigao svoje ciljeve. Putin je reagovao samo kada je pomislio da je ishod gotovo siguran da će biti uspeh i istrajao je, koristeći dodatne resurse po potrebi, sve dok nije postigao svoj cilj.

Tokom naših razgovora, navodi on, Putin mi je u brojnim prilikama govorio da Rusija treba da povrati svoj status supersile.

"Putin nije verovao Zapadu: zapadni lideri su pomagali Rusiji samo zato što je to bilo u njihovom interesu. Iako je Rusiji bila potrebna pomoć Zapada da se modernizuje, Rusija bi u nekom trenutku morala da krene svojim putem i da se založi za svoje interese. Deo interesa Rusije odnosio se na zemlje takozvanog 'bliskog inostranstva' (bivši deo Sovjetskog Saveza) koje su, rekao je Putin, činile prirodnu sferu uticaja Rusije. On je naveo da bi te zemlje trebalo da probiju put koji im je prokrčila Rusija. U svojim razgovorima sa mnom, Putin nije rekao da ove zemlje Rusija treba ponovo da apsorbuje, ali je više puta rekao da su za Rusiju vezane tradicijom i da je 'prirodno' da deluju u dogovoru sa Rusijom. Osim ekspozicije njegovog pogleda na svet, iz mojih razgovora sa Putinom, kao i iz mojih razgovora o njemu, proizašao je portret koji je pokazao da je on osoba koja je dosledno nastojala da minimizira rizik. Preovlađujući konsenzus u gradu bio je da Putin ne preduzima ništa ako oseća da postoji šansa da izgubi: delovao je samo ako je bio izuzetno uveren u pobedu i tek nakon što je izvršio pedantne pripreme. Kada Putin oceni da šanse idu najviše u njegovu korist, tada postupa odlučno. A kada je nešto započeo, bio je odlučan da to dovede do kraja, koristeći sva sredstva koja su mu bila na raspolaganju. Putin bi odustao ili bi posezao za kompromisom samo kada bi mu to naložio viši autoritet ili ako bi se suočio sa suprotstavljenom silom", piše Gudman.

Kao šef odeljenja za spoljne odnose gradske uprave, Putin je bio zadužen za licenciranje kompanija i regulisanje stranih investicija u gradu, kao i izvozne aktivnosti kroz gradsku luku.

"Nakon što je postao zamenik gradonačelnika, Putin je svom resoru dodao nadzor nad sprovođenjem zakona, uključujući policijske jedinice za porez i organizovani kriminal, kao i nad gradskim upravama za administraciju, hotelijerstvo, pravosuđe i odnose sa javnošću. Ove dodatne odgovornosti su Putinu obezbedile resurse koji su mu bili potrebni da dominira gradom. Koristio je kombinaciju licenciranja i regulisanja, zajedno sa sprovođenjem zakona, da bi razvio plan za preuzimanje kontrole nad kompanijama, pa čak i čitavim sektorima gradske privrede. Putinov prvi napad na zaplenu imovine nije bio uspešan, kako je priznao u svojoj autobiografiji. Gradonačelnik je 1991. godine izdao direktivu kojom Putinu daje nadzor nad industrijom kockanja. Putin je dobio internu pravnu odluku da grad može tražiti 51 odsto vlasništva nad kockarskim aktivnostima kazina ako se odrekne prava na naplatu zakupnine u prostorijama kazina. Putin je tada osnovao akcionarsko društvo za prikupljanje prihoda. Problem je, međutim, bio u tome što nije bilo prihoda. Porodice organizovanog kriminala koje su vodile kazina sređivale su svoje knjige tako da su prijavljivale samo gubitke. Sumirajući iskustvo, Putin je rekao da je 'bila je to naša klasična greška koju su napravili ljudi koji su se prvi put susreli sa slobodnim tržištem... Nismo dovoljno razmislili o stvarima'. Zaključio je da bi, da nije otišao u Moskvu, 'stisnuo' kazina 'do kraja' da bi ih naterao da svoj profit podele sa gradom", piše Gudman.

Putinova odlučnost da neće ponovo propasti zbog nedovoljnog planiranja pokazala se u njegovim kasnijim uspešnim naporima da preuzme vlasništvo nad nekretninama i preduzećima.

"Ponekad je model delovao na relativno jednostavan način. 1992. godine, na primer, Putin je želeo zemljište na jezeru blizu finske granice kako bi izgradio dače za sebe i svoju družinu. Prvo je iskoristio postojeći fond za kupovinu dve male parcele za sebe. Zatim je zastrašivanjem i podmićivanjem proterao vlasnike susednih parcela. Kada je njihova zemlja napuštena, članovi Putinovog najužeg kruga dobili su vlasništvo. Svi su tada osnovali 'Ozero Dacha Cooperative' da bi ulagali novac za izgradnju svojih imanja, ali i za druge namene", piše Gudman.

Tokom nastojanja da se preuzme kontrola nad lukom u Sankt Peterburgu, piše dalje Gudman, operacije su postale mnogo složenije. Putin je počeo tako što je zaplenio komercijalnu Baltičku flotu, jednu od glavnih sredstava luke.

"Naterao je policiju da uhapsi aktuelnog direktora pod optužbom za proneveru, što mu je omogućilo da izabere naslednika. Flota je zatim prodata po sniženim cenama novostvorenim lažnim korporacijama koje su zauzvrat prodale brodove za njihovu stvarnu vrednost. Da bi se ugušio otpor, ubijen je jedan dugogodišnji član odbora flote koji se protivio. Međutim, druga ključna imovina luke, njen naftni terminal, predstavljao je teži zadatak. To je postao predmet svađe između rivalskih mafijaških bandi koje nisu bile spremne da se odreknu svojih uloga bez borbe. Da bi izbegao takvu borbu, Putinov komitet za spoljne odnose formirao je zajedničko preduzeće sa kompanijom koju vode bivši saradnici KGB-a za izgradnju novih naftnih terminala dalje od postojeće luke. Pretnje od strane bandi i smrt ključnog pregovarača, verovatno otrovanog od strane mafije, uništile su tu ideju. Umesto toga, Putin i njegovi saradnici su sklopili savez sa vođom mafije koji je stekao de facto kontrolu nad naftnim terminalom, a Putin je legitimisao kontrolu izdavanjem vladinih dozvola. Putin je tada izdao dozvole koje su dozvolile njegovim saradnicima da legalno koriste naftni terminal za svoje uvozne i izvozne aktivnosti", piše Gudman.

On napominje da je Putin bio okrutan i osvetoljubiv.

"Dugo bi ganjao protivnike i kritičare. Dok je još bio u Sankt Peterburgu, Putin je izdao naređenje policiji za organizovani kriminal da pretuče i zatvori bivšeg gradskog pomoćnika koji je javno izneo informacije o finansijskoj korupciji u gradskoj vlasti. Nakon što je Putin postao premijer 1999. godine, progonio je bivšeg gradskog zvaničnika, koji je ponovo bio u zatvoru - ovog puta doživotno. Bivši gradski zvaničnik umro je u zatvoru 2014. Putin je na sličan način gonio gradskog zakonodavca Sankt Peterburga koji je 1992. godine vodio istragu protiv Putina i bezuspešno zahtevao njegovo smenjivanje sa funkcije zbog sklapanja lažnih ugovora. Nakon što je zakonodavac objavio članak 2000. godine protiv Putinove kandidature za predsednika, ona je bila predmet zastrašivanja što je dovelo do toga da napusti politiku i da se krije. Prestala je da se krije neposredno pre svoje smrti 2012. Putin je sledio svoj peterburški model na nacionalnom nivou kada je postao predsednik. Bilo da je delovao protiv oligarha ili političkih protivnika kao što su regionalni guverneri, Putin je prvo demontirao njihove postojeće strukture kontrole - bilo primenom sile ili zakonom. Zatim je stvorio nove sisteme za kontrolu, stavljajući članove svog kruga da tim sistemima upravljaju. Zatim je primenom zakona Putin legitimisao svoja nova sredstva kontrole, koristeći silu da podrži svoje nove pravne aranžmane", piše Gudman.

Model je bio manje uspešan na međunarodnom nivou gde su protivnici imali veće resurse da se odupru. Putin je, piše Gudma, pokušao da legalno opravda svoje mešanje u gruzijske poslove, ali je njegova upotreba sile 2008. uspela samo da otme kontrolu nad delom gruzijske teritorije.

"Putin je još od ukrajinske predsedničke izborne kampanje 2004, (ako ne i ranije) pokušao da interveniše u ukrajinskoj politici kako bi sprečio Kijev da se kreće između proruske i prozapadne administracije. Ali i u Narandžastoj revoluciji 2004. i u Majdanskoj revoluciji 2014. Ukrajinci su odbacili njegove pokušaje. Kada predsednik koga podržava Rusija Viktor Janukovič nije uspeo da povrati svoje mesto nakon što ga je zbacila revolucija 2014, on je taj događaj nazvao državnim udarom. Putin je ponovio ovu optužbu, ali nije pokušao da vrati Janukoviča na mesto ukrajinskog predsednika. Umesto toga, u martu 2014. krenuo je da zauzme i zatim pripoji Krim, a u aprilu je poslao ruske trupe u Donbas da podrže proglašenje separatističkih vlada u Donjecku i Lugansku. Borbe između ukrajinske vojske i separatista nastavljene su tokom 2014. godine sve dok zastoj nije kodifikovan u sporazumu iz Minska iz februara 2015. godine. U ruskoj interpretaciji, to je značilo da će separatistički regioni imati veto na spoljnu politiku Ukrajine. Jedna od zagonetki krize iz 2014. je zašto nije bilo pokušaja Rusije da sruši novu prozapadnu ukrajinsku vladu. Putin je rekao predsedniku Evropske komisije Žozeu Manuelu Barozu u septembru te godine da može “zauzeti Kijev za dve nedelje“ ako to želi. Ali mislio on to ili ne, nikada nije pokušao. Da li su zapadne sankcije više pogodile Rusiju nego što je to Putin rekao? Da li je bio oduševljen učinkom njegove vojske u podršci separatistima? Da li je bio ubeđen da će dogovor koji je obezbeđen sporazumom iz Minska obezbediti vreme za popustljiviju ukrajinsku vlada da preuzme vlast?", piše Gudman.

Ako tačan razlog zašto Putin nije otišao dalje 2014. ostaje nejasan, seme Putinove odluke da izvrši invaziju ovog februara već je zasađeno.

"U svojoj godišnjoj konferenciji za medije te godine, Putin je kritikovao ponašanje ukrajinske vlade prema separatistima i podsetio ih da ga je ruski parlament ovlastio da upotrebi silu u Ukrajini. Ovo javno izraženo nezadovoljstvo sugeriše da je Putin možda tada počeo da planira neophodnost snažnije akcije u budućnosti. Čini se da je konačna odluka da se invazija pokrene 24. februara 2022. rezultat spleta faktora. Putin je osetio potrebu da reši nedovršene poslove iz 2014. godine, dok su ga dešavanja krajem 2021. godine navela da veruje da problem dolazi do izražaja i da je pravo vreme za njegovo rešavanje. Što se Ukrajina više okretala ka zapadu, to je za Putina postajao veći problem. Ukrajina integrisana u bilo koju zapadnu strukturu, bilo NATO ili Evropsku uniju, zadala bi veliki udarac Putinovim naporima da povrati veličinu Rusije. Putin je verovao da mora da spreči da se to dogodi. Eskalacija vojnih napora ukrajinskog predsednika Petra Porošenka protiv separatista smanjila je teritoriju pod njihovom kontrolom. Porošenkova stalna potraga za sporazumom o pridruživanju sa Evropskom unijom takođe je zabrinjavajuća. Njegov poraz od Volodimira Zelenskog na predsedničkim izborima 2019., međutim, kao da je ponudio tračak nade, jer je platforma Zelenskog pozivala na rešenje za okončanje sukoba sa separatistima", piše Gudman.

Mogućnost poboljšanja odnosa, tvrdu Gudman, nestala je kada je Zelenski promenio svoj pristup obračunu sa separatistima i preduzeo niz koraka koji su se protivili Putinu.

"Prvo, u decembru 2019, pregovori između Putina i Zelenskog nisu doneli ništa. Bilo je to vreme kada je Zelenski rekao da želi da izmeni sporazum iz Minska. Zelenski se tada ponovo založio za sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom i članstvo u NATO. Takođe je izazvao Putinov gnev zatvaranjem nekoliko proruskih televizijskih stanica i podizanjem optužnice za izdaju protiv Putinovog bliskog prijatelja zbog finansiranja separatista. Stvari su komplikovali zategnuti lični odnosi između Putina i Zelenskog. Pre nego što je Zelenski postao predsednik Ukrajine, glumio je u hit televizijskoj seriji koja je ismevala Putina, nešto što Putin nije tolerisao još od vremena kada je bio i radio u Sankt Peterburgu. Po izboru Zelenskog, Putin je ponudio ruske pasoše stanovništvu Donbasa, na šta je Zelenski dao podrugljiv odgovor. Ovo je postavilo ton za dalje takve razmene, što je verovatno učinilo Zelenskog ličnom metom Putinove invazije", piše Gudman.

Ipak, navodi on, nije bilo razloga da Putin deluje sve dok je Donald Tramp predsednik. Putin je video kako Tramp slabi NATO tako što ga je verbalno udarao, postavljajući pitanje da li Sjedinjene Države treba da poštuju član 5, i navodno flertuje sa idejom o potpunom povlačenju.

"Ako bi NATO mogao da se samouništi, onda nije bilo potrebe da Putin deluje kako bi sprečio Ukrajinu da mu se pridruži. Putin je morao da promeni svoju računicu nakon Trampovog poraza 2020. Džo Bajden je preduzeo korake da uveri saveznike u privrženost SAD NATO-u. Iako u zvaničnim izjavama NATO-a nije bilo ničega što bi sugerisalo da bi Ukrajina mogla ili želela da dobije članstvo u određenom trenutku, promena u stavu SAD prema Alijansi, u kombinaciji sa podrškom Zelenskog članstvu, značila je da je ukrajinski problem postao akutniji. Tajming bi se mogao činiti slučajnim, ali samo nekoliko meseci nakon što je Bajden preuzeo dužnost, počelo je jačanje ruske vojske na granicama Ukrajine. Ovaj razvoj događaja odgovara Putinovoj sklonosti da pažljivo planira pre nego što preduzme akciju. Takođe sugeriše da je Putin možda već doneo odluku o invaziji", piše Gudman.

Prema njegovim rečima ključni element Putinovog plana da Rusiju vrati u status supersile Sovjetskog Saveza uključivao je obnavljanje vojne moći Rusije.

"Povećao je vojnu potrošnju, pokrenuo vojne reforme i razvio novo oružje. Da se sve isplatilo donekle je bilo očigledno u ruskom procesuiranju njenog rata sa Gruzijom 2008, ali još više u njenim upadima na Krim i Donbas 2014, a najupečatljiviji u ruskoj intervenciji u Siriji 2015. Putin je takođe ojačao nuklearnu sposobnost Rusije, njenu primarnu tvrdnju o vojnoj superiornosti. Najavio je nabavku dodatnih interkontinentalnih balističkih raketa 2015. godine, rasporedio više podmornica za nuklearne napade 2016. i testirao nove krstareće rakete sa zemlje 2017. U govoru 2018. Putin je upozorio Zapad da je Rusija razvila novo ‘nepobedivo’ nuklearno oružje . On je ponovo naglasio dugogodišnju rusku doktrinu prve upotrebe u izjavi od 27. februara u kojoj je objavio da je naredio ruskim nuklearnim snagama da budu ‘u posebnoj borbenoj gotovosti’", piše Gudman.

Putin je takođe preduzeo korake da ojača ekonomsku snagu i nezavisnost Rusije od Zapada. Nakon zapadnih sankcija Rusiji zbog aneksije Krima, Putin je navodno počeo da gradi trezor sa stranom valutom i zlatom, koji je dostigao 630 milijardi dolara do 2022.

"Njegovi ekonomski savetnici razvili su nezavisnu rusku finansijsku infrastrukturu, smanjili zalihe dolara i promenili energetske transakcije u evre ili juane. Rusija je takođe smanjila uvoz sa Zapada i okrenula se trgovini sa Kinom kao zamenom. Putin je nastojao da poveća postojeću zavisnost Evrope od ruske nafte i prirodnog gasa, zbog čega su Evropljani 2014. godine oklevali da uvedu sankcije. Istovremeno, Putin je pokušao da smanji recipročnu ekonomsku zavisnost Rusije od Evrope sklapanjem dugoročnih energetskih sporazuma sa Kinom. S tim u vezi, završetak gasovoda Severni tok 2 u septembru 2021. ponudio je Putinu uticaj na Nemačku i priliku da podeli zapadno jedinstvo. Obe vlade su želele naftovod uprkos protivljenju koje je izazvalo niz vlada EU i Sjedinjenih Država. Iako je otvaranje gasovoda odloženo zbog problema sa sertifikatom, Putin se mogao nadati da će njegovo obećanje, tako blizu realizacije, naterati Nemce da dobro razmisle pre nego što se pridruže bilo kakvim naporima da sankcionišu Rusiju. Drugi događaji sugerišu da bi poslednji deo 2021. bio pogodan trenutak za Putina da reaguje. Haotično povlačenje Sjedinjenih Američkih Država iz Avganistana u avgustu pokrenulo je pitanja o američkim vojnim obavezama u inostranstvu i rezultiralo značajnim domaćim kritikama na račun Bajdenove administracije. Pored toga, Bajdenovi kontinuirani problemi u donošenju domaće agende mogli su samo da doprinesu percepciji da je administracija slaba i da neće biti u stanju da se efikasno suprotstavi Putinu", piše Gudman.

Poslednji faktor koji je Putinu sugerisao da je trenutak povoljan za njega, navodi Gudman, bilo je penzionisanje Angele Merkel i zamena njene koalicije koju predvode demohrišćani koalicijom koju predvode socijaldemokrate.

"Merkel i Putin su imali komplikovane odnose. Ona je nastojala da održi radni odnos, koji je uključivao podršku gasovodu Severni tok 2 kao ekonomskoj vezi između dve zemlje. Iako je ovo izazvalo kritike, Merkel je takođe imala istoriju prekoravanja Putina zbog ljudskih prava. Kao deo svog glasnog protivljenja Putinovom ponašanju na Krimu i Donbasu, ona je insistirala da sankcije uvedene Rusiji 2014. treba da budu ukinute samo ako Moskva postigne napredak u primeni sporazuma iz Minska. Problem za Putina je bio što je Merkel postala najpoštovaniji lider NATO saveza nakon Trampovog izbora i bila je u poziciji da organizuje efektivnu opoziciju daljim koracima protiv Ukrajine. Jednako važna kao i odlazak Angele Merkel bila je činjenica da je novi nemački kancelar Olaf Šolc bio nešto kao tabula rasa. Bio je Merkelin vicekancelar nekoliko godina, ali su njegovi spoljnopolitički stavovi uglavnom bili nepoznati. Socijaldemokrate su dugo bile stranka koja je tražila normalizaciju i saradnju prvo sa Sovjetskim Savezom, a zatim sa Rusijom. To je značilo da se Putin mogao nadati da će nova nemačka vlada, posebno imajući na umu obećanje Severnog toka 2, biti susretljivija nego što je bila Merkel. Možda se čak nadao da će Nemačka, a možda i neke druge evropske države koje zavise od ruske energije, odgovoriti na vojni pritisak na Ukrajinu nudeći neke ustupke Putinovim diplomatskim zahtevima", piše Gudman.

Ako je promena u nemačkoj vladi preporučila decembar kao vreme početka, Olimpijske igre u Pekingu su predstavljale očigledan razlog za odlaganje. Pouzdani medijski izveštaji sugerišu, navodi Gudman, da je kineski lider Si Đinping uputio zahtev Putinu da odloži invaziju do završetka Olimpijskih igara u Pekingu.

"Putinova želja da nastavi da konsoliduje odnose sa Pekingom dala bi mu dobar razlog da udovolji ovom zahtevu. On je tokom januara bio u zastoju upuštajući se u diplomatske razgovore sa Sjedinjenim Državama za koje je Stejt department 25. februara rekao da su bili “šarada“. Pod pretpostavkom da su ovi izveštaji tačni, to znači da je stvarna odluka o lansiranju verovatno doneta sredinom decembra. Ako je Putin počeo da razmišlja o eventualnoj invaziji na Ukrajinu nakon krize 2014, njegovo razmišljanje se najverovatnije iskristalisalo tek nakon njegovih neuspešnih razgovora sa Zelenskim 2019. Dok je Tramp bio predsednik, Putin se još uvek mogao nadati da će rešiti problem na neki drugi način. Ali Bajdenov izbor je nagovestio revitalizaciju NATO-a, tako da je Putin morao da reaguje. Verovao je da je izolovao Rusiju od zapadnih sankcija i, kako je pokazano na Krimu i u Siriji, uspešno obnovio rusku vojsku. U tom kontekstu, pripreme za vojnu akciju su ozbiljno počele u proleće 2021. Sa njihovim završetkom u jesen 2021, jedino je preostalo pitanje kada tačno krenuti. Završetak Severnog toka 2 i penzionisanje Angele Merkel preporučili su decembar, ali je usluga Siju odložila invaziju do februara. Da bi invazija počela odmah nakon zatvaranja Olimpijskih igara, sve je moralo biti na svom mestu i spremno za početak pre toga", piše Gudman

On ističe da postoji posebno zlosutan aspekt Putinovog karaktera koji je bio jasan onima koji smo ga poznavali.

"Još od dana u Sankt Peterburgu, njegov odgovor na protivljenje bio je da ostane na svom kursu dok ne savlada svaki otpor. Ako Putinovo pedantno planiranje propadne, a on se možda mora zadovoljiti samo zauzimanjem regiona Donbasa, a to će značiti još jedan neuspeh sa njegove strane da reši problem Ukrajine. S obzirom na njegovu jedinstvenu želju za potpuno usklađenom Ukrajinom i njegovu odlučnost da završi ono što je započeo, niko ne bi trebalo da očekuje da će takav ishod biti kraj priče. Putinov osvetoljubivi karakter i njegov dugogodišnji modus operandi sugerišu da bi on na ovo gledao kao na privremeni neuspeh, slično kao 2014. To znači da će u nekom trenutku u budućnosti ponovo nastojati da natera Ukrajinu da mu se povinuje", piše Gudman.

(MONDO)