Ako bi verovali u ove teorije, američkog predsednika ne biraju glasači, ni elektori, nego čelnici Duboke države
Termin „duboka država“ od skora je ušao u rečnik ne samo teoretičara zavere (koji ga koriste još od pedesetih godina prošlog veka), nego i mejnstrim političara širom sveta, naročito onih čija politika naginje ka populističkim obrascima. Redovni korisnici ovog termina u Srbiji su stranke i javne ličnosti koje veruju, ili barem žele da ostave takav utisak, kako svetom vlada alternativna globalna vlada koja se često krsti popularnim terminom Novi svetski poredak ili prosto - „oni“.
Duboku državu često je pominjao i bivši američki predsednik Donald Tramp. Kako mu se mandat bližio kraju, on je iznosio sve više optuži na račun „njih“. Čak je otišao dotle da u par navrata optuži Duboku državu da želi da ga smeni i dovede „svog čoveka“ na čelo SAD. U slučaju Bajdena, ova teorija se pokazala kao jako klimava (čak i bukvalno), ali hajde da vidimo kako je uopšte došlo do razvoja ovog distopijskog fenomena i njegovog pretakanja u svakodnevni život.
Elem, šta bi trebala da predstavlja Duboka država. Popularno verovanje, ponajviše među pobornicima teorija zvere, mada i samog Trampa, kaže da je reč o tajnoj mreži koja je svoje pipke raširila na svim najuticajnim mestima u američkoj vladi, finansijskim institucijama, farmaceutskoj i vojnoj industriji. Drugim rečima: gde god je moć, tu je Duboka država. Bez amina njenih čelnika, za koje niko ne zna ko bi oni mogli biti (mnogi veruju da su u pitanju vanzemaljci, mada je dosta i onih koji misle da se radi o Masonima), ne može se doneti nijedna bitna odluka u SAD, pa samim tim ni u svetu. Dakle, ako bi verovali u ove teorije, američkog predsednika ne biraju glasači, ni elektori, nego čelnici Duboke države. Isti ti likovi odlučuju i gde će Amerika započeti sledeći rat, kao i kakav odnos država mora zauzeti prema abortusu ili pravima LGBT populacije.
Varijacije na temu Duboke države, kao što rekosmo, postoje još od pedesetih godina prošlog veka, a ispitivanje javnog mnjenja u Americi 2018. godine pokazalo je da polovina Amerikanaca veruje u postojanje Duboke države. Jedan tekst iz 1955. godine u Biltenu atomskih naučnika objasnio je da Amerikanci većinom veruju u podelu na dve paralelne države – na izabrane političare i na vladu u senci koja kontroliše nacionalnu bezbednost i rad izabranih političara. Očigledno je da se ova uverenja do danas nisu mnogo promenila.
Evo nekoliko primera iz prakse:
- Politikolog Džordž Fridman je tvrdio da Duboka država postoji od 1871. godine, kada je predsednikova vlast nad saveznim službenicima bila ograničena.
- Istoričar Alfred V. Mekoj tvrdi da je povećanje moći Obaveštajne zajednice Sjedinjenih Država od napada 11. septembra 2001. „izgradilo četvrti ogranak vlade SAD” koji je „na mnogo načina autonoman od izvršne vlasti”.
- Profesor Univerziteta Tafts, Majkl Džej Glenon, izjavio je da predsednik Barak Obama nije uspeo da se odupre onome što on naziva „dvostrukom vladom“ i ukazuje na Obamin neuspeh da zatvori logor Gvantanamo, što je bilo njegovo veliko obećanje u kampanji, kao dokaz postojanja Duboke države.
- Bivši agent američke Nacionalne bezbednosne agencije i uzbunjivač, Edvard Snouden, tvrdi da postoji Duboka država koju čine državni službenici, a koji direktive dobijaju s "nepoznatog mesta". Reditelj Oliver Stoun koji je snimio film o Snoudenu takođe tvrdi da postoji Duboka država: "Postoji `duboka država`, američka spoljna politika je pod njenom kontrolom, a velike korporacije upravljaju svetom", kazao je svojevremeno čuveni reditelj.
ŠTA JE PRAVA ISTINA
Veruje se da je termin „duboka država“ zapravo nastao u Turskoj šezdesetih godina prošlog veka, gde je postojala tajna mreža sastavljena od vojnih oficira povezanih s državnim službenicima, koja je želela da sačuva sekularni poredak u državi baziran na idejama „oca moderne Turske“ Kemala Ataturka iz 1923. godine. Ova organizacija se takođe borila za ulazak Turske u NATO, kako bi se na taj način odbranila od ekspanzije Sovjetskog saveza u eri Hladnog rata.
U sedamnaestom i osamnaestom veku se širom sveta vodila debata o razdvajanju države od Crkve, jer bi se moglo dogoditi da, ako se to ne učini, Crkva postane neka vrsta države u državi, te izvrši pritisak na funkcionianje građanske vlasti.
Takođe, početkom dvadesetog veka „duboka država“ je označavala pokušaj privatnih kompanija da dominiraju nad državnim i na taj način izvrše onemoguće vlade da donose odluke koje bi naškodile njihovoj poslovnoj ekspaniziji širom planete.
Dakle, po principu duplog dna, neki oblik „duboke države“ zaista postoji, ali ne u vidu vlade iz senke ili tajnih društava koja upravljaju svetom, već kao alternativa utvrđenom poretku radi lične koristi i uvećanja vlastitog bogatstva i moći, što je karakteristično za neoliberalni kapitalizam. Za sada, kako stvari stoje, većina država odoleva ovim pritiscima i pokušava da balansira između zahteva otvorenog tržišta i želje za održanjem vlastitog suvereniteta.
(MONDO)
