Politički analitičar Mark Galeoti je izneo tvrdnju da pobeda Ukrajine zajedno sa NATO i Amerikom uopšte neće biti "slatka".
Kako se menja situacija na bojnom polju tako se vaga ko će izvojevati pobedu, u jednom trenutku stručnjaci veruju da će Ukrajina pobediti, a u sledećem smo upozoreni da Rusija pobeđuje. Ali šta znači "pobeda“ i da li je Zapad zaista spreman da plati cenu? Ovde postoji tragična ironija. Na svoj način, Rusija, Ukrajina i ostatak sveta su svi posvećeni borbi ne znajući sa sigurnošću kako bi kraj igre trebao ili kako će izgledati.
Za Moskvu i Kijev, to je u suštini zato što još uvek čekaju presudu bojnog polja - ali za Zapad , to je zato što još nismo voljni da razgovaramo o najtežim pitanjima“, piše ugledni politički analitičar Mark Galeoti u Sandej tajmsu u analizi "Da li je Zapad zaista spreman da plati cenu za poraz Putina“.
Prema Galeotiju, ako ruske snage budu u stanju da zauzmu ceo Donbas i Krimski koridor, onda će Vladimir Putin biti srećan. Iako nije potpuno preuzimanje koje je prvobitno nameravao, bilo bi mu više nego dovoljno da to prođe kao pobedu. Na kraju krajeva, Putin često pravi strategiju u retrospektivi, čineći najbolje što može i onda to predstavljajući kao ono što je oduvek želeo.
Teško će Ukrajina zadržati nekadašnju teritoriju
Putin će oteti sve što stigne, ali još ne zna šta bi to moglo biti. Isto tako, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski mogao bi da poruči liderima G7 da će Ukrajina "pregovarati samo sa pozicije snage“ i da će težiti da oslobodi celu svoju teritoriju do zime, ali realno, njihove šanse su male da će uspeti da isteraju Rusiju iz celog Donbasa godine, a kamoli aneksirani su Krim.
Više i bolje naoružanje pomaže, ali Rusija i dalje ima veće rezerve, što znači da će, ako Kijev pobedi, to biti zato što je Moskva odlučila da smanji svoje gubitke, ne videći ništa od nastavka rata, a ne zato što je sveobuhvatno poražena na bojno polje. Alternativno, da li će Ukrajinci morati da prave kompromise, možda razmene Krim za Donbas, kao što je Henri Kisindžer već predložio ?
Amerika se pita
U ovoj fazi oni s pravom odbijaju takve dogovore, ali kako se žrtve povećavaju, nije nemoguće da tako ružan mir postane zamisliv. Šta je sa Zapadom u celoj priči? Boris Džonson je govorio u ime mnogih svojih kolega kada je rekao da će Britanija i njeni saveznici "ostati na kursu". Ali kuda vodi taj kurs? On je za Bi-Bi-Si rekao da je "na Volodimiru Zelenskom i njegovim ljudima da odluče šta žele“ i da „niko ovde u G7 ne vidi alternativu da ih jednostavno podrži u povratku suvereniteta“.
Međutim, u tome nema ništa jednostavno. Nezvanično, zvaničnici širom Zapada priznaju da mantra da Ukrajinci odlučuju kako i kada će se ovaj rat završiti nije sasvim tačna. "Naravno, mi imamo svoje interese“, priznao je francuski diplomata, "ali za sada se poklapaju sa interesima Kijeva“.
Nemački zvaničnik je ponudio sličnu notu opreza: "U ovom trenutku, mi u potpunosti podržavamo stav Ukrajine“. Već se pokazalo da Bela kuća sumnja da će Ukrajinci uspeti da preuzmu ceo Donbas, pa se raspravlja o tome šta bi smatrala verodostojnom pobedom. Drugim rečima, što se Zapada tiče, Ukrajina mora da odluči kako će se rat završiti – ali očekujemo da saslušaju i našu zabrinutost i mišljenje.
Na kraju krajeva, Zapad ima reč jer bi Vladimir Putin imao vrlo malo razloga da zaključi formalni mirovni sporazum sa Ukrajinom bez izgleda na neki nivo ublažavanja sankcija. Ovo nije nešto o čemu Zelenski može da pregovara. Hteli mi to ili ne, osim ako verujemo da se ovaj rat može rešiti isključivo na bojnom polju, što je malo verovatno, onda ćemo u jednom trenutku morati da budemo uključeni. Hoćemo li zaista čekati poslednji trenutak da uopšte započnemo razgovor o tome kakav mir smatramo prihvatljivim, a koji se teško može rešiti brzo ili lako?
Deo problema je što NATO nije istinski jedinstven iza zajedničkih izjava. Upravo da to ne bi postalo očigledno, odustalo se od bilo kakve jasne izjave o formi pobede. Postoje jastrebove nacije koje veruju da se ne radi samo o vraćanju svakog kvadratnog centimetra ukrajinske teritorije, uključujući Krim, već i o tome da se Rusija toliko rani da ne može predstavljati pretnju nijednom od njenih suseda u budućnosti.
Često se podrazumeva da to znači i promenu režima. "Dozvolite mi da to kažem ovako“, navodi analitičar blizak poljskoj vladi. "Mislim da se ne bismo mogli osećati bezbedno dok je Putin na vlasti. Na suprotnoj strani, mirovnjaci prvenstveno žele da obezbede mir u Ukrajini. Mnogi bi prihvatili povlačenje ruskih snaga na svoje linije pre invazije, efektivno priznavajući Krim i pseudo-države Donbas i Lugansk, takozvane „narodne republike“.
Šta je cilj?
"Šta je strateški cilj? Koliko je ovo rat za oslobađanje ukrajinskog tla – ili za nanošenje štete ili čak rušenja Putinovog režima? Glavnom cilju, da budem iskren, mogao bi da se unapredi održavanjem rata što je duže moguće kako bi se iskrvarila Rusija kao što je avganistanska okupacija krvarila Sovjetski Savez. Ali šta smo spremni da trpimo i koliko dugo u ime Ukrajine? Kako će se održati političko jedinstvo ne samo unutar Zapada, već i unutar zemlje? Uzimajući u obzir da bi nedavno obećana vojna pomoć od milijardu funti izgradila dve bolnice, kada će geopolitika i izborna računica početi da se sukobljavaju?
Koliko smo voljni da smanjimo naše arsenale, čak i ako se dugoročno posvetimo ponovnom naoružavanju zapadne alijanse koja uživa svoju dividendu mira duže nego što je bilo razumno? U prošlosti smo zavisili od "strateške dvosmislenosti“ u našim odnosima sa Putinom, u suštini dajući jasno do znanja šta smatramo neprihvatljivim, ali ne i šta ćemo učiniti po tom pitanju. Nije uspelo. Ruski lider, toliko navikao na naše oštre razgovore i nepoštovanje, kao što se dogodilo nakon što je napao Gruziju 2008. i anektirao Krim 2014, pretpostavio je da ponovo blefiramo.
Sada je vreme za manje dvosmislenosti i više volje za rešavanje najtežih pitanja", sugeriše Mark Galeoti.
(MONDO)
