BIO SAM GO, VEZAN ZA STOLICU! Šok intervju tajnog agenta u kome se pominje i Jugoslavija! "Bolelo je mnogo, A ONDA..."

"Bio sam go, vezan za tvrdu stolicu lisicama. Oko mene stoje tri-četiri krepka momka u uniformi, jedan iza mene sa pendrekom... Ti si izdajnik!”, odbrusili su.

Opširno smo intervjuisali M između 2019. i 2021. o njegovoj špijunskoj karijeri tokom hladnog rata. Pričao nam je o svom životu kao “dvostruki agent” i kako su ga na kraju napustili gospodari kojima je služio. Proverili smo i uporedili njegov nalog, a naše istraživanje je recenzirano i objavljeno u Međunarodnom časopisu za obaveštajne i kontraobaveštajne poslove. Ali kada je u pitanju tajnoviti svet špijunaže, teško je saznati punu istinu, pa smo pokušali da istaknemo one oblasti koje je nemoguće proveriti.

Važno je podvući koliko je retkost da se bivši agent tajne službe otvori i priča u zapisnik o svojim iskustvima. M nam je pružio zaista jedinstven uvid u tajni rad tri različite obaveštajne agencije. Govorio je o pitanjima o kojima nije rekao ni svojoj ženi.

M-ova špijunska karijera počela je u drugoj polovini 1960-ih kada ga je regrutovala holandska služba bezbednosti, BVD (Binnenlandse Veiligheidsdienst) – prethodnik današnjeg AIVD-a. Radio je za holandsku multinacionalnu firmu za koju smo se dogovorili da ne imenujemo. Ta karijera bi nastavila da pruža odlično pokriće za njegov tajni rad, jer je uključivao mnogo međunarodnih putovanja. M je dugo godina radio za holandsku službu, a potom i za CIA. Amerikanci su želeli da ga iskoriste kada su saznali da ga je regrutovala i strana obaveštajna služba Štazija – renomirana (Glavna uprava) A, poznat po svom akronimu HVA.

Tokom perioda od više od 20 godina, od kasnih 1960-ih do kraja hladnog rata, HVA je smatrala M svojim agentom i on je davao informacije Istočnim Nemcima – veliki deo njih stekao je preko multinacionalne kompanije za koju je radio. Ali sve ovo vreme, njegova primarna lojalnost bila je holandskoj službi i CIA. Iz perspektive Istočnih Nemaca, M je zaista bio izdajnik. Nakon što smo videli dokaze koje nam je pružio, verujemo da je njegov izveštaj o radu protiv Štazija verodostojan. M-ov motiv da podeli svoju priču potiče iz njegove želje da nauči više o određenim epizodama iz svoje špijunske karijere. On posebno želi da otkrije zašto su se njegovi istočnonemački rukovodioci, koje je toliko godina uspevao tako uspešno da obmanjuje, odjednom kao da su se okrenuli protiv njega sredinom 1980-ih.

Ispostavilo se da je ponižavajuće ispitivanje u stvari lažno hapšenje koje su vodili Štazijevi rukovodioci kako bi testirali njegovu hrabrost. Ali ova epizoda je posadila seme sumnje u M-ov um o tome da li mu je Štazi na tragu. Seme koje će godinama rasti i postati opsesija. I dalje bi verovao da je izdan.

Prema M, samo “izdaja“ unutar CIA-e mogla bi to da objasni – da ga je krtica u američkoj obaveštajnoj službi izdala kao dvostrukog agenta sovjetskom KGB-u. Tokom hladnog rata, KGB je, naravno, veoma blisko sarađivao sa Štazijem. U nekoliko navrata, M je raspravljao o mogućnosti da je neko poput Oldriča Ejmsa, ozloglašene krtice KGB-a u CIA-i između 1985. i 1994. godine, odgovoran za otkrivanje njegovog identiteta.

U svih šest naših intervjua, M je naglasio karakterističnu prirodu svojih odnosa sa tri različite službe kojima se bavio. Njegova dva dugogodišnja Štazijeva rukovaoca bila su mu poznata kao Volfgang i Hajnc. M-ovi sastanci sa njima često su se održavali u istočnom Berlinu, a ponekad i na drugim mestima u istočnom bloku, kao što su Bugarska ili Jugoslavija. M bi lako mogao da napravi takva putovanja iza gvozdene zavese bez izazivanja sumnje, piše Theconversation.

Do 1985. godine, M je bio iskusni dvostruki agent i naizgled se veoma dobro slagao sa svojim Štazijevim rukovodiocima, Volfgangom i Hajncem. Ništa ga, dakle, nije pripremilo za ispitivanje u zatvoru Hohenšonhauzen. Dok je M nestrpljivo govorio o uzbuđenju i razočaranju koje je osećao kao rezultat svoje špijunske karijere, on je u početku nije bio voljan da priča o ovom traumatičnom “lažnom hapšenju“. Na kraju nam je, međutim, to vrlo detaljno ispričao – nešto što nikada ranije nije uradio, čak ni svojoj dugogodišnjoj supruzi.

“Bilo je rano proleće i prilično hladno. Njihovo ponašanje je u najmanju ruku bilo grubo. Nakon što vas privedu, pregledaju vas. Naređeno vam je da se potpuno skinete. Svi otvori na telu se prilično grubo pregledaju. Bacili su me u zatvorsku ćeliju, a posle nekog vremena ponovo su me izveli. Hodao sam go kroz hodnike na putu do sobe za ispitivanje. Hodnici su bili osvetljeni. A ako bi neko došao iz suprotnog smera, gurnuo bi te licem uza zid... Bilo je, najblaže rečeno, porazno”, rekao je on i dodao:

“Postajete potpuno demoralisani. Ne možete ništa da uradite i apsolutno ste nemoćni. Otimaju vam, takoreći, vaš identitet i oduzimaju svaki delić ljudskosti.” A onda je izrecitovao mantru: „Nastavi da poričeš, ne daj se. Nastavi da insistiraš da si se kao stranac posvetio dobrom cilju, socijalizmu…”

Ostala je zagonetka zašto je Štazi podvrgao M tako oštrom i zastrašujućem ispitivanju. Da li je postojala sumnja od strane HVA, na osnovu traga krtice KGB-a u CIA-i? Ili je to bio samo način da Istočni Nemci testiraju njegovu mentalnu otpornost, da provere da li mogu da računaju na njega u stresnoj situaciji? U kasnijim godinama, on bi sebi postavljao ova pitanja iznova. Mogućnost izdaje unutar CIA-e postala je opsesija. Bilo kako bilo, ispitivanje se završilo iznenada i bizarno. Volfgang i Hajnc su neočekivano ušli u sobu i prišli mu na najsrdačniji način: „Čestitam! Položio si test, sada si jedan od nas!“

Odvezali su ga sa stolice, vraćena mu je odeća a onda je odveden u sobu da se osveži. Zatim je odveden u drugu sigurnu kuću gde mu je dodeljena nagrada: Zlatna medalja za zasluge Narodne armije. Niko drugi do Markus Volf, legendarni šef HVA (nazvan Čovek bez lica) zvanično mu je uručio medalju. Volf je u sigurnu kuću stigao u volvu, omiljenom automobilu visokih zvaničnika u Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR), u pratnji motora napred i pozadi.

“Rukovali smo se“, rekao nam je M. “Doživeo sam ga kao veoma druželjubivog, ljubaznog čoveka... U jednom trenutku mi je rekao: ’Radio si važan posao za nas‘, ali nije ulazio u detalje. Kada je M želeo da ispriča svoje ranije neprijatno iskustvo u zatvoru, Volf ga je prekinuo rekavši: “Nećemo o tome razgovarati.”

Sastanak sa Volfom trajao je oko sat vremena. Čudan detalj je da je Volf očigledno stavio džem od jagoda u svoj čaj. Kao mladić tokom nacističkog perioda, Volf je živeo u egzilu u Rusiji, gde je to uobičajena navika. Lažno hapšenje i sastanak sa Volfom bili su uznemirujući za M, kako je često govorio tokom naših intervjua. Taj dan je očigledno ostavio dubok utisak na njega:

“Bio sam psihički izbačen iz ravnoteže. Iako je medalja načelnika HVA laskala mom egu, doprinela je i pomešanim osećanjima. Ipak sam bio dvostruki agent, bio sam i izdajnik.”

Naše istraživanje se fokusira na odnos između obaveštajnih službi i njihovih agenata – a posebno na to kako znaci zahvalnosti i poverenja utiču na ovaj odnos. Slučaj M je osvetljava mnoge stvari jer omogućava poređenje ponašanja tri različite tajne službe prema istom agentu. Vidimo različite stepene zahvalnosti i priznanja koje su holandska služba bezbednosti, CIA i Štazi iskazali za M-ov rad, od lične pažnje i verbalnog izražavanja zahvalnosti do materijalnih poklona, piše Theconversation.

Očigledno je da je M osećao snažnu ideološku posvećenost zapadu i nije imao moralnih zastoja u pogledu izdaje Štazija. Kako je rekao: “Nisam smatrao da sam neko ko obmanjuje druge. Bio sam vojnik u hladnom ratu.”

CIA je upućivala M u tehnike koje su Amerikanci koristili da regrutuju obaveštajne službenike KGB-a koji bi mogli znati za prodore unutar američke obaveštajne zajednice. Ova operacija je počela 1987. godine, usred istraga o “gubicima iz 1985.“ koje su FBI i CIA pretrpeli tokom talasa hapšenja među njihovim agentima u SSSR-u. Potencijalnim pristupima oficira KGB-a prethodile su psihološke procene koje su mogle proceniti njihovu spremnost za saradnju.

M je dobio zadatak od CIA-e da analizira ponašanje njegovih šefova u istočnoj Nemačkoj koristeći ove tehnike. Operacija, pod kodnim nazivom RACKETEER od strane CIA-e, koristila je sistem za procenu ličnosti koji je dizajnirao bivši psiholog agencije Džon Gitinger. CIA je naložila M da posmatra ponašanje Volfganga i Hajnca jer su Štazi i KGB blisko sarađivali.

Paradoksalno, M se najviše povezao sa ova dva rukovaoca koje je obmanjivao. Njihovi sastanci su se uvek održavali iza gvozdene zavese i dva istočna Nemca su u brojnim prilikama pokazala svoju zahvalnost za M-ov rad. Između razgovora, sa njim su pili gruzijski konjak, bez mnogo muke pokrivali njegove troškove, vodili ga na jednodnevne izlete i obilne večere u restoranima i pratili ga u posetama noćnim klubovima u Istočnom Berlinu i drugde.

“Posetili smo noćne klubove ili muzej u Lajpcigu, išli smo na vožnju... U Budimpešti smo išli u ona topla kupatila na.“

M ima lepa sećanja na vreme koje je proveo sa svoja dva saputnika iz Štazija, koji su mu se obraćali neformalnim “du“ [ti] na nemačkom:

“Bili su dobri u davanju poklona. Jednom sam sebi u Danskoj kupio veoma lepu knjigu bajki, a nešto kasnije su mi poklonili sličnu knjigu. Od njih sam dobio medalje, a BVD mi nikada nije dao orden ili neki drugi znak priznanja, čak ni hemijsku. Na drugom sastanku sa Volfgangom i Hajncem na istoku, dobio sam razne vrste specijalnih poslastica jer sam se venčao šest meseci ranije”, ispričao je on.

Naše istraživanje je otkrilo da agenti i dvostruki agenti žele odnos sa svojim rukovaocima koji uključuje poverenje i zahvalnost, a ne samo onaj zasnovan na finansijskoj nadoknadi. Ova želja se može objasniti često neprijateljskim okruženjem u kojem agent radi, što uključuje nepoverenje, strah, opasnost i društvenu izolaciju. Ali iznenada, 1988. godine, M-ov odnos sa Volfgangom i Hajncem se ohladio. U svojim razgovorima sa CIA-om, M je dao detaljne opise ličnosti obojice - pominjući Volfgangove smeđe oči kao upečatljiv fizički atribut. Zatim, tokom sledećeg sastanka, Volfgang je iz vedra neba rekao: “Ne volite smeđe oči, zar ne?“ M je bio šokiran. Njegov šok je bio još veći jer je Volfgang ovo rekao na engleskom, u preciznoj formi koju je M koristio u svom CIA izveštaju. M nam je rekao da je jedva uspeo da kontroliše svoje emocije:

“Više nikome nisam mogao da verujem... Morao sam da budem stalno na oprezu... Da bi ostao na ovoj poziciji u tako dugom vremenskom periodu potrebno je mnogo izdržljivosti... Postoji linija uvažavanja, poverenja, ali i napuštanja... Iskorišćeni ste kao pešak od nečeg amorfnog, od strane entiteta u koji ne možete ući. Ne, oni će vam prići... Cenjeni ste za vaš trud, ali [ove usluge] ostaju tamni oblak u koji ne možete ući.

Ova epizoda je uvela period kada su se i Volfgang i Hajnc udaljili. Muško vezivanje i nazdravljanje su završeni i njihov govor tela se promenio. M se stalno pitao da li je napravio neku grešku ili, opet, da li mu je krtica CIA-e uništila zaklon.

Konačno, početkom 1990. – manje od godinu dana nakon pada Berlinskog zida – HVA je naglo otkazala sastanak i time je završio njegovu karijeru dvostrukog agenta. Bez pucnjave, bez eksplozije bombe, bez Štazijeve tamnice. Nije bilo kao u filmovima. Sastanak je jednostavno otkazan, a vrata njegove špijunske karijere zalupila su se.

Prekid prijateljstva sa njegovim istočnonemačkim rukovaocima i „nesigurnost i pretnja“ koje je ono izazvalo, po M-ovim rečima, imali su značajan uticaj na njegovo blagostanje. To je, po njegovom mišljenju, doprinelo njegovoj depresiji i nervnom slomu koji je usledio početkom 1990-ih, zbog čega je bio na psihijatrijskom lečenju. “Vi nemate nijednog kolege u špijunaži“, rekao je on.

“Vi ste potpuno prepušteni sami sebi. Razdvajanje od mojih rukovodilaca je zaista bila prekretnica. Do tada sam se bavio raznim geopolitičkim zbivanjima, bio sam na vrhu. Imao sam zanimljive kontakte. A onda se odjednom sve ovo završilo, a ja sam sedeo kod kuće. To je bio šok.”

M-ova priča je ubedljiva, iako se svi detalji ne mogu proveriti, kao što je često slučaj u istoriji obaveštajnih službi. Postojeća literatura o istoriji obaveštajnih službi nam omogućava da potvrdimo delove M-ove priče ili procenimo verovatnoću određenih epizoda upoređujući ih sa drugim poznatim slučajevima. A mnogi detalji u M-ovoj priči o modus operandi tri službe kojima se bavio mogu se potvrditi iz drugih izvora. Što je najvažnije, nedavna prepiska između M i holandskog AIVD-a o pristupu njegovom dosijeu pokazuje da je on bio njihov agent. M je takođe primio neki materijal koji se odnosi na njegov slučaj koji je preživeo uništenje arhiva HVA 1989-90, preko nemačke vladine agencije u Berlinu koja njima upravlja. Dozvolio nam je da vidimo i proverimo sva ova dokumenta. Oni dokazuju da je on takođe bio agent Štazija.

Štazi je M snabdevao holandskim, američkim, švajcarskim, britanskim i zapadnonemačkim pasošima koji su mu omogućavali da neupadljivo putuje pod različitim imenima, posebno kada je bio na putu na sastanak sa svojim Štazi rukovaocima. Takođe je komunicirao sa njima putem mrtvih kapi (unapred dogovorenih sajtova gde su obe strane mogle da ostave poruke, novac ili dokumentaciju) i pismenih ili usmenih poruka. M je primao poruke od Štazija preko kratkotalasnog radio prenosa u kodu sa takozvane numeričke stanice u DDR-u. Ove poruke su se sastojale od monotono čitanih brojeva prema unapred dogovorenom rasporedu prenosa. Očigledno je da je M uživao u ulozi koju je igrao iza kulisa tokom hladnog rata i uzbuđenju koje je dolazilo sa tim – uobičajenom fenomenu u svetu obaveštajnih službi. Jasno je, međutim, da mu traumatične uspomene iz tog perioda i dalje predstavljaju veliki teret. Njegovo opsesivno interesovanje za špijune, agente i izdaju je upadljivo. Njegov bivši rukovodilac CIA-e (sa kojim je M uspeo da ponovo stupi u kontakt poslednjih godina) savetovao ga je u mejlu: „Pusti to, čoveče, pusti to.” Ali ovo je očigledno bilo bezuspešno.

Traumatična sećanja koja se vraćaju da progone ljude mnogo godina kasnije uobičajena su pojava za ratne veterane. M oseća da ga je CIA napustila posle hladnog rata, kada im više nije bio koristan. On smatra da je BVD uradio isto kada su ga predali CIA-i 1981. godine, odričući se svake dalje odgovornosti prema njemu. Kada je M konačno dobio pristup svom BVD fajlu sredinom 2010-ih, nije mu bilo dozvoljeno da pravi beleške ili kopije. Na svoje zaprepašćenje, naišao je na dokument na koji je potpuno zaboravio i koji je sam potpisao. Radilo se o njegovom prelasku u CIA 1981. U njemu je stajalo da od tada BVD više neće snositi nikakvu odgovornost za njega. Rekao nam je: „BVD me je potpuno napustio... posle svih onih godina u kojima sam rizikovao svoj život...” Ovaj dokument je odigrao ulogu u njegovim odnosima sa holandskom službom nakon što je njegova špijunska karijera završena.

Te 2016. M-ovi emocionalni problemi su postali akutni i on je proveo noć u bolničkom odeljenju hitne pomoći. Ova epizoda se poklopila sa njegovim obraćanjem AIVD-u da dobije pristup svom dosijeu. Tražio je njihovu pomoć u dobijanju lečenja od agencije “sa iskustvom u lečenju emocionalnog tereta dugogodišnjeg dvostrukog agenta“. Posle devet dana, dobio je odgovor od pravnog odeljenja AIVD-a (koji smo videli) da “u ministarstvima unutrašnjih poslova i/ili odbrane ne postoje prostorije za psihološku pomoć koju ste tražili. Savetujem vam da se obratite svom lekaru opšte prakse, kako bi vas on/ona mogao kontaktirati sa redovnim terapeutom.”

Ovaj nedostatak saradnje od strane AIVD-a pojačao je M-ovo osećanje gorčine.

“U tom svetu, samo te je*u. Ovako ne treba da se ponašaju prema ljudima koji su radili za njih toliko godina. Uostalom, više puta sam za njih išao iza gvozdene zavese.”

Na kraju, uz malo sreće, M je uspeo da nađe pomoć u ustanovi specijalizovanoj za lečenje ratnih veterana. Ovaj tretman je još uvek u toku.

(MONDO)