"OBRIJAĆEMO TI NOGE NOŽEM"! Stravična ispovest Ukrajinca koji je preživeo 3 mučenja - otkriveno 10 masovnih GROBNICA!

Ukrajinskog vojnika Andrija Kocara su tri puta hvatale ruske snage i mučile u Izijumu!

“Nikome nisi potreban. Možemo da te upucamo bilo kada, zakopamo te pola metra ispod zemlje i to je to", navodno se ovim rečima obraćao jedan ruski komandant Andriju.

Brutalni susret krajem marta bio je samo početak. Andrija Kocara su još dva puta uhvatile i mučile ruske snage u Izijumu, a bol bi bio još gori, piše novinska agencija "Asošijejted pres". Na osnovu izveštaja preživelih i policije, novinari AP-a su locirali 10 mesta za mučenje u gradu i ušli u njih pet. Oni su uključivali duboku jamu u stambenom kompleksu sa urmama uklesanim u zidu od cigle, lepljivi podzemni zatvor koji je smrdeo na mokraću i trulu hranu, medicinsku kliniku, policijsku stanicu i obdanište. AP je razgovarao sa 15 preživelih ruske torture u oblasti Harkova, kao i sa dve porodice čiji su najmiliji nestali. Dva muškarca su više puta odvođena i zlostavljana. Jedan pretučeni, onesvešćeni ukrajinski vojnik prikazan je njegovoj ženi kako bi je primorao da pruži informacije koje jednostavno nije imala.

AP je takođe potvrdio da je osam muškaraca ubijeno pod mučenjem u ruskom pritvoru, prema rečima preživelih i porodica. Svi osim jednog bili su civili. Novinari AP su takođe videli tela sa vezanim zglobovima u masovnoj grobnici. Usred drveća nalazile su se stotine jednostavnih drvenih krstova, većina obeležena samo brojevima. Na jednom je stajalo da se grobnici nalaze tela 17 ukrajinskih vojnika. Najmanje još dve masovne grobnice pronađene su u gradu, sve teško minirane, saopštile su vlasti.

Lekar koji je lečio stotine povređenih u Izjumu rekao je da su ljudi redovno pristizali u njegovu sobu za hitne slučajeve sa povredama koje su u skladu sa mučenjem, uključujući rane od metaka po šakama i stopalima, slomljene kosti i teške modrice i opekotine. Niko od pacijenata nije želeo da kaže odakle mu povrede, rekao je. Dodao je da je jedan vojnik došao na lečenje zbog povreda šake, očigledno od lisica, ali je odbio da kaže šta se dogodilo.

“Čak i kada bi ljudi došli u bolnicu, tišina je bila norma“, rekao je šef dr Jurij Kuznjecov.

Matilda Bogner, šefica misije Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Ukrajini, rekla je agenciji AP da su dokumentovali “široko rasprostranjenu praksu mučenja ili lošeg postupanja prema civilnim zatočenicima“ od strane ruskih snaga i podružnica. Mučenje vojnika je takođe bilo sistemsko, rekla je ona. Dodala je da je mučenje u bilo kom obliku tokom oružanog sukoba je ratni zločin prema Ženevskim konvencijama, bilo da se radi o ratnim zarobljenicima ili civilima.

“Služi u tri svrhe. Mučenje da se izvuku informacije, ali je i da se kazni i seje strah. To je slanje jezive poruke svima ostalima", Rejčel Denber iz "Human rajts voča".

Novinari AP-a pronašli su Kocara (26) kako se krije u manastiru u Izijumu. Nije imao načina da bezbedno kontaktira svoje voljene, koji su mislili da je mrtav. Još u martu, nakon svog prvog kruga mučenja, Kocar je pobegao u crkvu sa zlatnom kupolom u Piščanskom. Ruski vojnici su bili svuda, i nigde u Izijumu nije bilo bezbedno. Skrivajući se među ikonama, Kocar je slušao tutnjavu ruskih oklopnih vozila napolju i navodno je razmišljao o samoubistvu. Bio je vojnik nešto manje od mesec dana i nije imao pojma da li je neko u njegovoj maloj jedinici preživeo ruske napade. Kada je nekoliko dana kasnije izašao iz crkve, uhvatila ga je ruska patrola. Zadržali su ga nedelju dana. Njegovi otmičari “šalili” su se da će mu obrijati noge nožem, a zatim su naglas raspravljali da li da mu u potpunosti odseku udove.

“Uzeli su, ne znam šta tačno, malo gvožđa, možda staklenih šipki i malo po malo spaljivali kožu“, rekao je.

Nije znao ništa pa su ga ponovo oslobodili, i opet je potražio utočište kod monaha. Nije imao gde da ode. Do tada je crkveno-manastirski kompleks postao sklonište za oko 100 ljudi, među kojima 40 dece. Kocar je počeo da živi kao monah, pomagao je pravim monasima u brizi oko izbeglica i provodeći sate ispred pozlaćenih ikona u kontemplaciji. U međuvremenu, Izijum se pretvarao u rusko logističko čvorište. Grad je bio prepun vojske, a struja, gas, voda i telefonska mreža su mu prekinute. Izijum je bio praktično odsečen od ostatka Ukrajine. Takođe, u proleće Rusi su prvi put potražili Mikolu Mosjakina, vozeći se po izrovanim zemljanim putevima dok nisu stigli do ograđene kolibe ukrajinskog vojnika. Mosjakin (38) se prijavio nakon početka rata, ali ne u istoj jedinici kao Kocar.

Bacili su ga u jamu sa stajaćom vodom, vezali mu lisice i obesili ga za okove dok mu koža nije utrnula. Uzalud su čekali da progovori, a onda su pokušali ponovo.

“Tukli su me motkama. Udarali su me rukama, nogama, gasili cigarete, pritiskali šibice na mene. Rekli su, 'pleši', ali ja nisam plesao. Pa su mi pucali u noge", navodi on.

Posle tri dana bacili su ga blizu bolnice uz komandu: “Reci im da si imao nesreću”. Mosjakin je ponovo zarobljen od strane druge ruske jedinice samo nekoliko dana kasnije. Ovog puta našao se u školi broj 2, podvrgnut rutinskom batinanju zajedno sa ostalim Ukrajincima. Novinari AP-a pronašli su odbačenu jaknu ukrajinskog vojnika u istoj plavoj ćeliji koju je detaljno opisao. Škola je takođe služila kao baza i poljska bolnica za ruske vojnike, a poginula su najmanje dva ukrajinska civila koja su tamo držana. Ali vojnici su ponovo oslobodili Mosjakina. Do danas ne zna zašto.

Izvor: Twitter/@AP

Odvukli su ga u prepunu garažu medicinske klinike blizu železničke pruge. Sa njim je zatvoreno više desetina drugih Ukrajinaca, vojnika i civila. Dve garaže su bile za muškarce, jedna za žene i jedna veća za ruske vojnike. Žene su držane u garaži najbližoj vojničkom stanu. Njihovi vrisci su se čuli noću, prema rečima Mosjakina i Kocara, koji su obojica držani na klinici u različito vreme. Zvaničnici ukrajinske obaveštajne službe tvrde da su žene redovno silovane. Za muškarce, soba 6 je bila za mučenje strujom. Soba 9 je bila za vodene daske, rekao je Mosjakin. Opisao je kako su mu lice pokrili platnenom kesom i sipali vodu iz čajnika kako bi oponašali osećaj davljenja. Takođe su mu priključili nožne prste na struju i šokirali ga elektrodama na ušima.

Kocar je odveden na kliniku u julu i dobio je nešto drugačiji tretman, uključujući gas masku iz sovjetskog doba i elektrode na nogama. Novinari AP-a su takođe pronašli gas maske u dve škole. Kada je Kocar stigao, ljudi su tamo već bili 12 do 16 dana. Rekli su mu da su mu da im lome ruke i noge i da su neki ljudi izvedeni na streljanje. Zakleo se da, ako preživi, više nikada neće dozvoliti da bude uhvaćen. Pustili su ga posle nekoliko nedelja. Žudeo je za poznatim licima i ljudima koji mu ne žele zlo. Vratio se monasima.

“Kada sam izašao, sve je bilo zeleno. Bilo je veoma, veoma čudno, jer nije bilo apsolutno nikakve boje. Sve je bilo divno, tako živopisno", kaže Kocar.

Sredinom avgusta, tela trojice muškaraca pronađena su u plitkoj jami u šumi na periferiji grada. Glavni tužilac regiona Harkov, Oleksandr Filčakov, rekao je za AP da je prerano da se utvrdi koliko je ljudi mučeno u Izijumu, ali je rekao da ih je vrlo verovatno više desetina.

“Svakodnevno nam se javlja mnogo ljudi sa informacijama, ljudi koji su bili na okupiranim teritorijama. Svakog dana nam dolaze rođaci i kažu da su njihove prijatelje, njihovu porodicu, mučili ruski vojnici", navodi Filčakov.

Posle konačnog bekstva, Kocar se krio u manastiru više od mesec dana. Bez dokumenata i pristupa telefonu kako bi dokazao svoj identitet, previše se plašio da ode. Kocarova porodica nije imala pojma šta mu se dogodilo. Jednostavno su ga prijavili kao nestalog, poput mnogih drugih ukrajinskih vojnika zatečenih na pogrešnoj strani fronta. AP je kontaktirao Komesara za pitanja nestalih lica pod posebnim okolnostima, koji je putem fotografije u dosijeu potvrdio prijavu nestalog lica i njegov identitet. Tada se Kocarova jedinica, koja je napustila Izium u neredu, vratila i ušla mu u trag. Kocar ne zna šta sledi. Ukrajinski zvaničnici su i dalje u procesu vraćanja njegovih ličnih dokumenata, a bez njih on ne može nigde. Želeo bi psihološku pomoć kako bi se izborio sa traumama od torture i za sada ostaje sa monasima.

“Da nije bilo njih, verovatno uopšte ne bih preživeo. Oni su me spasili", izjavio je Kocar.

Kocarov prvi poziv bio je sestri njegovog najboljeg prijatelja — jedinoj osobi u čitavom krugu njegovih voljenih za koju je bio siguran da je na bezbednom mestu. Nacerio se dok se veza uspostavljala.

“Reci mu da sam živ. Reci mu da sam živ i u jednom komadu“, zaključio je Kocar.

MONDO redakcija informacije o sukobu u Ukrajini prenosi u skladu sa dužnom novinarskom pažnjom, koristeći izvore koji se oslanjaju na dugogodišnji kredibilitet kada je u pitanju istinitost informacija koje objavljuju. Svesni smo činjenice da se u informacije o ratu često umeša i propaganda, naročito kada su manje relevantni izvori u pitanju. Zbog toga pozivamo vas, naše čitaoce, da nam skrenete pažnju ukoliko primetite netačnu informaciju, kako bismo ispravili nenamerne greške. Pišite nam na [email protected].

(MONDO)