Sukob Kine i Tajvana, u koji bi se najverovatnije umešala i Amerika, imao bi nesagledive posledice na ceo svet. I to pre svega u ekonomskom smislu.
Ako Kina napadne Tajvan, svetu preti kataklizma koja nije viđena još od tridesetih godina prošlog veka. Ono što je skoro izvesno je da bi u slučaju kineskog napada na ostrvo Amerika stala u odbranu Tajvana i to da bi prevashodno sebe zaštitila od propasti. Kako to da bi napadom na Tajvan bila ugrožena Amerika? Vrlo lako. Ali krenimo redom.
Vladimir Đukanović, neko ko je ovde široj javnosti poznat kao srpski Vuk sa Volstrita, čovek koji se godinama kalio i usavršavao u SAD i Velikoj Britaniji radeći za velike svetske kompanije, u svom najnovijem autorskom tekstu postavlja jedno prosto pitanje - da li ste čuli za kompaniju ASML? I odmah spremno daje odgovor.
"Naravno da niste iako vaš svakodnevni život zavisi više od nje nego od bilo koje druge firme. Sam moto ove firme je vickast: „Mi smo najbitnija tehnološka firma za koju niste čuli.“ ASML proizvodi mašine za proizvodnju čipova najnovije generacije. Zašto bi jedna obična kompanija bila vredna pažnje? Zato što imaju globalni monopol i čitava planeta se oslanja na njihova tehnološka ramena. Za Intel, Samsung i druge proizvođače polu-provodničkih čipova ste čuli jer telefon na kom čitate ovaj članak, frižider koji vam hladi mleko, auto koji vozite i svaka druga spravica koja život znači je puna ovih čipova bez kojih bi se moderan život raspao u paramparčad. Zajedničko svim ovim firmama je ASML, koji proizvodi mašine za ultraljubičastu litografiju, tako da je skoro čitav inovativni proces u njihovim rukama, a ne kod fensi brendova. Može Apple da šminka iPhone do iznemoglosti, ali svaka nova zezalica na telefonu zavisi od ove holandske firme i njenih naučnika", piše Đukanović na svom blogu "Fejsbučenje".
On pojašnjava da je ekstremna ultraljubičasta litografija zapravo nanošenje ultra-tankih slojeva na moderne čipove.
"Kroz te slojeve elektroni jure i nose informaciju unutar veoma malih sistema koji mogu da stanu u sve manje elektronske sprave. I kakve sve to veze ima sa Tajvanom, Kinom i geopolitičkim haosom u kom se svet nalazi? Veza je suptilna ali jasna kao dan: Kina se neće usuditi da krene u integraciju Tajvana sve dok ne savladaju ovu tehnologiju. TSMC je najveći proizvođač čipova na svetu i koristi isključivo ASML mašine. Tajvanska firma ima 55% svetskog tržišta prve ugradnje u kompjutere i druge elektronske sprave. Što se tiče čipova najnovije generacije, TSMC skoro da nema konkurenciju. Uporedite ovu tihu istinu sa na primer Saudijskom Arabijom koja kontroliše 12% svetske nafte pa je jasna kolosalna bitnost ovog ostrva koje je de jure u sklopu Kine ali de facto pod američkom kontrolom. Zato, kada SAD kažu da će vojno braniti Tajvan, to nije prazna pretnja nego odbrana najbitnijih državnih interesa Amerike i kolektivnog Zapada", piše Đukanović.
Prema njegovim rečima kineski zvaničnici najavljuju da će ubrzati kineski razvoj ASML tehnologije po svaku cenu.
"Šta to znači? Pa da će krasti tehnologiju bez osvrtanja na moguće posledice. Februara ove godine ASML je ponovo optužio Kinu da aktivno radi na ilegalnom prisvajanju patentiranih sistema i tvrde da će komunisti za manje od deset godina imati svoju tehnologiju. Jedan od glavnih inženjera, Zongčang Ju, je prebegao iz Holadnije u Kinu iako je osuđen za krađu intelektualne svojine. Danas je direktor jedne od većih fabrika za proizvodnju čipova u Kini. U razgovoru za Bloomberg tvrdi da će Kina imati svoje mašine za 5 godina. Ako Kinezi savladaju ovu tehnologiju više ništa im neće trebati od omraženog Zapada. Ne samo da će biti kraljevi potrošnje čipova nego će rapidno postati i najveći proizvođači. U tom momentu uloga Tajvana u ovoj industriji će postati marginalna. To će značiti i kraj političkog limba u kom se ostrvo nalazi i Kina će vojno učvrstiti svoj crveni zagrljaj nad slobodnim Tajvanom. Komično je da je Donald Tramp, poznat po svom manjku intelektualne sofisticiranosti, prvi američki predsednik koji je povezao ove očigledne tačke sumorne slike tehnološke budućnosti. Devedesetih, tokom rada u finansijskoj industriji, sam uporno upozoravao američke lidere o opasnosti nekontrolisanog prebacivanja proizvodnje iz SAD u komunističku Kinu. Tada su mi slepo objašnjavali da je to stvar slobodnog tržišta i da se ne mogu pritiskati američke firme da ne budu globalno konkurentne. Od tada preko 700 sudskih procesa je pokrenuto zbog krađe visokih tehnologija od strane kineskih aktera", piše on.
Ističe da je pravni tim ASML-a u Briselu dokazao direktnu vezu između krađe koju je Ju organizovao i kineske vlade.
"Wall Street šuška da kinezi imaju sve kockice složene i da je sam razvoj jedino pitanje vremena. Da li će trajati pet ili deset godina nije toliko bitno koliko je neminovnost samog razvoja pretnja za čitav svet. A za Tajvan neposredna i bojim se neizbežna. Kinesku upornost i spremnost da pogreše uvek ilustriram pričom o hemijskoj olovci. Kineski komunisti proizvode skoro 50 milijardi hemijskih olovki godišnje što je preko 80% svetske potrošnje te magične sprave. Do 2017. godine su proizvodili sve delove sem samog vrha olovke koji se sastoji od ultra-precizne metalne lopte. Zato se hemijska olovka na engleskom zove ballpoint pen. Da bi hemijska radila ispravno, mikronski razmak između lopte i kućišta je precizan kako bi mastilo izlazilo ravnomerno. Loša lopta daje krš hemijske. Kinezi su godinama pokušavali da naprave tu loptu bezuspešno, dok im se svet smejao. Od 2017. niko se u toj industriji ne smeje", napisao je Đukanović.
Da napad Kine na Tajvan može biti globalna katastrofa potvrđuje i Džejson Mateni, predsednik i glavni izvršni direktor "Rand Corporation". On je u svom tekstu za "The Atlantic" izneo nekoliko mogućih scenarija u slučaju da Peking napadne Tajvan.
"Kada bi Kina zauzela Tajvan, jedna od dve stvari bi se mogla desiti sa snabdevanjem čipova: fabrike mikročipova bi mogle da budu pod kontrolom Kine ili bi mogle da budu uništene u sukobu. U svakom slučaju, usledila bi globalna katastrofa. U prvom scenariju, Kina bi mogla da odluči da ograniči pristup za SAD i njihove saveznike naprednim čipovima, značajno smanjujući američke tehnološke, ekonomske i vojne prednosti. Ali ako se dogodi drugi scenario, svet bi mogao da doživi ekonomsku krizu kakvu nismo videli od Velike depresije. Srećom, Tajvan sada gleda i uči iz otpora Ukrajine ruskoj invaziji. A pouke koje Tajvan uzima iz tog sukoba sugerišu kako SAD mogu pomoći Tajpeju - i sebi - da izbegnu bilo koji strašni ishod", piše Mateni.
I on našu pažnju usmerava na Taiwan Semiconductor Manufacturing Company Limited - preduzeće osnovano 1987. kroz vladinu inicijativu, koje sada proizvodi većinu od svih najvažnijih mikročipova na svetu za Nvidiju, Qualcomm, Apple i hiljade drugih kompanija.
"Pre trideset pet godina, kada je TSMC tek počeo sa radom, američka firma Intel je pravila je oko 65 odsto svetskih naprednih čipova. Danas Intel kontroliše manje od 10 procenata, dok je udeo TSMC-a 53 procenta. Da biste videli zašto je ovo važno, ne tražite dalje od američke automobilske industrije, koja je prošle godine predvidela izgubljeni prihod od procenjenih 210 milijardi dolara nakon što je usporavanje fabrike izazvano pandemijom dovelo do uskih grla u lancu snabdevanja automobilskim čipovima. U slučaju sukoba sa Kinom, uništenje tajvanske proizvodnje mikročipova ne bi značilo usporavanje ili usko grlo, već iznenadno i potpuno zaustavljanje skoro dve trećine svetske ponude za industrije koje zavise od toga", piše Mateni.
Postoje tri opcije, tvrdi on, u slučju napada KIne na Tajvan.
"Jedno gledište o rizicima povezanim sa skoro monopolom Tajvana u proizvodnji mikročipova pred nadolazećom, ratobornom Kinom je da je to još uvek, u suštini, problem lanca snabdevanja. Stoga je najbolji način za izlazak iz ove potencijalne katastrofe da se izgradi proizvodnja na drugim mestima, uključujući i SAD. Nedavno usvojeni dvopartijski CHIPS zakon, koji će finansirati programe vredne 53 milijarde dolara, eksplicitan je u svom cilju „da se razvije domaća proizvodnja poluprovodnika na kopnu koja je ključna za konkuretnost SAD ali i za nacionalnu bezbednost Amerike. Drugo gledište kaže da je ovo pitanje strateški vojni problem, a najbolji način da se odgovori na invaziju Kine bio bi da SAD priskoče u odbranu Tajvana. Predsednik Džo Bajden je izneo ovaj stav kada su ga u nedavnom intervjuu pitali da li će američke snage braniti ostrvo. “Da ako dođe do napada bez presedana“, piše Mateni.
Problem sa ovim pristupima, piše dalje on, je u tome što oba gledišta, na različite načine, pogrešno shvataju značaj vremena.
"Ideja o zameni uvoza mikročipova proizvodima proizvedenim u Americi potcenjuje 40-godišnji početak Tajvana sa njegovom industrijom mikročipova. Podsećanja radi - trebalo je najmanje jedna decenija da prođe da ostrvo postane globalno konkurentno. Slično zaostajanje će se primenjivati i na Ameriku, kojoj će verovatno biti potrebno nekoliko decenija dodatnih ulaganja istog obima kao i Zakon o CHIPS-u pre nego što može da proizvede većinu mikročipova koji su joj potrebni. Dodatna komplikacija je to što operacije TSMC-a imaju karakteristike koje je teško zamisliti da se repliciraju na drugom mestu. Njegovo napredno istraživačko odeljenje, na primer, ima inženjere koji rade u tri smene tako da može da radi 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Oni se žrtvuju za tajvanski “silicijumski štit“. Takođe, vremenski problem sa idejom da se skoči u odbranu Tajvana predstavlja činjenica da bi, ako Kina napadne, moglo biti prekasno da se dejstvuje. Ukoliko Kina izvrši invaziju, fabrike mikročipova na obali mogu biti uništene pre nego što američka vojska uspe da se umeša. Svet bi već bio na dobrom putu da bukvalno skoči sa ekonomske litice", navodi Mateni.
Prema njegovim rečima Amerika ima i treću opciju.
"Amerika može da deluje tako što će učiniti da kineski napad na Tajvan bude “preksup” za Peking i to tako tako što će omogućiti Tajvanu da se brani. Ranije ovog meseca, Bajdenova administracija je zatražila, odobrenje od Kongresa da Amerika proda oružje Tajvanu u vrednosti od 1,1 milijardu dolara. Paket je uključivao protivbrodske i rakete vazduh-vazduh, kao i procenjenih 665 miliona dolara za podršku tajvanskom programu za nadzor radara. Ali Tajvanu verovatno treba više odbrane da bi verodostojno sprečio invaziju. Tajvan ima nesrećnu istoriju trošenja previše svog ograničenog budžeta za odbranu na skupe platforme kao što su borbeni avioni i brodovi - od kojih nijedno verovatno neće preživeti prve dane rata sa Kinom. Neke od istih vrsta oružja koje su SAD pristale da prodaju Tajvanu trenutno koriste Ukrajinci u svom odbrambenom ratu protiv Rusije. Sistemi kao su HIMARS, potom bespilotne letelice, protivtenkovske rakete i morske mine – mogle bi da urade posao po relativno niskoj ceni. Za otprilike desetinu ulaganja u CHIPS Act, Tajvan bi mogao da izgradi takozvanu “odbranu bodljikavog praseta”, piše Mateni.
Takva strategija, navodi on, koja se već pokazala uspešnom u Ukrajini, mogla bi dati rezultate u roku od nekoliko godina, a ne decenija.
"S druge strane jedna prepreka u procesu naoružavanja Tajvana onoliko brzo koliko bi Amerika mogla je usko grlo u američkoj proizvodnji oružja uzrokovano - pogađate - mikročipovima. Problem je privremen, ali samo ukazuje na to koji je prioritet za SAD da osiguraju da Tajvan ima prave odbrambene sisteme za projektovanje sopstvene bezbednosti, na najblagovremeniji mogući način", naveo je Mateni.
POGLEDAJTE I CEO INTERVJU KOJI JE VLADIMIR ĐUKANOVIĆ DAO ZA MONDO
(MONDO)
