Džon Meklaflin, bivši vršilac dužnosti direktora CIA i predavač u školi za napredne međunarodne studije Džon Hopkins, u svom autorskom tekstu za Grid detaljno analizira da li Vladimir Putin može da izgubi rat i ako se to desi, šta ćeto značiti za Rusiju, Ukrajinu ali i ostatak sveta. Takođe on preispituje i mogućnost ruske upotrebe taktičkog nuklearnog oružja i daje odgovor kako bi na sve to Amerika trebalo da reaguje.

"U oktobru 1989. bio sam u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Prošlo je mesec dana pre nego što je probijen Berlinski zid — zapanjujući trenutak koji je za kratko vreme doveo do kolapsa komunističke Istočne Nemačke i ponovnog ujedinjenja nemačke države za manje od godinu dana. Gledajući unazad, diskusije koje sam vodio u Zapadnoj Nemačkoj te jeseni bile su gotovo isto toliko izuzetne kao i događaji koji su usledili; svaki nemački vođa sa kojim sam se tada sreo insistirao je na tome da Nemačka neće i ne može biti ponovo ujedinjena za vreme njihovog života. Bio sam tamo sa tadašnjim direktorom CIA Vilijamom Vebsterom, sastajao sam se sa višim obaveštajnim službama i vladinim zvaničnicima kako bih bolje razumeo promene koje su zahvatile sovjetske satelitske zemlje istočne Evrope. Ovi ljudi jednostavno nisu mogli zamisliti ponovno ujedinjenu nemačku državu i efektivni kraj Hladnog rata, niti su mogli zamisliti put koji bi ih tamo mogao odvesti. Nema veze što su mi analitičari CIA-e govorili da je “nemačko pitanje“ — fraza koja implicira ponovno ujedinjenje — ponovo na stolu", piše on.

Ističe da sve ovo iznosi kako bi istakao dve stvari.

"Prvo, kao što je čuveni fizičar Nils Bor rekao, „predviđanje je teško — posebno u vezi sa budućnošću“. Drugo, mislim da smo došli do trenutka u ratu u Ukrajini koji ima mnogo toga zajedničkog sa 1989. u Zapadnoj Nemačkoj, jer je ovo vreme kada svi imamo problema da zamislimo budućnost sa bilo kakvom sigurnošću. Mnogi od nas se mogu osvrnuti unazad i zapitati se kako nismo videli šta dolazi. Takvo razmišljanje unapred može biti posebno teško za same Ruse. To sam osetio na nedavnim nezvaničnim sastancima sa veoma obrazovanim, međunarodno orijentisanim Rusima, ljudima koji se oštro protive ratu (“nezvanično“ što znači da mogu da razgovaram o tome šta su rekli, ali ne i o tome ko je to rekao). To su sofisticirani analitičari politike koji su napustili Rusiju kada je predsednik Vladimir Putin krenuo u rat. Iako u potpunosti razumeju da rat u Ukrajini ide veoma loše za njihovu zemlju i da bi Rusija zapravo mogla da izgubi, ne mogu da zamisle kako bi to izgledalo i kuda bi moglo da odvede. Konkretno, ideju da bi Putinov režim mogao da propadne gotovo je nemoguće da vizualizuju. Putin i njegov sistem su toliko duboko ugrađeni u iskustvo Rusije da čak i najbistriji Rusi sa kojima sam razgovarao veruju da bi se, čak i ako Rusi izgube, (ne mogu da govorim o tome da li misle da je pobeda i dalje moguća), Putin održao na vlasti u nekoj oslabljenoj državi", piše on.

Kako kaže možda su ti ljudi i u pravu ali, naglašava, sve više takve pretpostavke izgledaju nestabilno kao i pretpostavke koje su izneli ti zapadnonemački zvaničnici pre više od tri decenije.

"Mi i oni ne treba da budemo iznenađeni ukrajinskom pobedom, a ako se to desi, ne treba da budemo iznenađeni da vidimo neke zapanjujuće promene u samom Kremlju. Još u aprilu, kada je rat još bio na početku, napisao sam za Grid da je, pošto sam 20 godina pažljivo posmatrao Putina, „ovo prvi put da sumnjam u njegovu sposobnost da politički preživi“. Ostajem pri tim rečima sada, posebno imajući u vidu ono što smo videli od tada: katastrofalne poraze Rusije na bojnom polju, Putinovo sužavanje diplomatskih izlaznih rampi sa lažnom aneksijom teritorije u istočnoj i južnoj Ukrajini, pojavu opozicije u Rusiji, nove rezerve koje su izrazili Putinovi strani saveznici, očaj koji pokazuje njegova veoma nepopularna „delimična mobilizacija“, i stampedo koji su proizveli ljudi rešeni da napuste Rusiju. Eksplozija ovog vikenda na mostu u Kerčkom moreuzu predstavlja i simboličan i strateški udarac Putinu i njegovom ratu. Simbolično, jer je most — koji povezuje poluostrvo Krim sa Rusijom — bio tačka ponosa za ruskog lidera. On je prisustvovao otvaranju 2018. Drugo, to je strateška noćna mora jer je most ključna ruta snabdevanja Rusa na Krimu. To je samo poslednji u nizu događaja koji postavljaju pitanja o tome kako bi ruski poraz mogao da izgleda - a zatim šta će to značiti za region i svet", napisao je on.

Prema njegovim rečima voo su pitanja duboka kao i ona sa kojima se svet borio kada je pao Berlinski zid. Možda i dublja.

Može li Rusija izgubiti?

"Nema sumnje: Ukrajinci trenutno imaju zamah na bojnom polju. Njihove snage napreduju na dva fronta, zauzimajući ili preteći da zauzmu teritoriju za koju je Putin najavio pre samo 10 dana da će biti ruska teritorija “zauvek“. Dotok oružja SAD i NATO-a se nastavlja. Izveštaji o haosu, pa čak i gnevu unutar ruske vojske stižu skoro svakodnevno. Verujem da je neka verzija poraza sve verovatnija za Rusiju. To zasnivam na svemu što sada vidimo, i na svom i iskustvu drugih sa ratom. U vojnom smislu, Rusi su podbacili u svojoj strategiji - nerealne procene potrebne sile, odsustvo viših vojnih lidera koji bi bili ovlašćeni da donose odluke na frontu, i grubo potcenjivanje odgovora Ukrajine i NATO-a. Rusi su takođe podbacili na logističkom frontu - evo, uzimam u obzir naučnika Univerziteta Sent Endruz Filipa O’Brajena, koji je proučavao logistiku Drugog svetskog rata opširnije od bilo koga koga poznajem. On veruje da Rusija neće moći da obuči svoje nove sirove (a možda i nevoljne) regrute na adekvatan način, niti da ih pravilno opremi, kako bi na vreme uneli novi zamah na bojnom polju", piše on.

Zatim, naglašava, postoji još neuhvatljiviji pokazatelj: volja za borbom.

"Moje sopstveno razumevanje ovoga dolazi iz direktnog angažovanja u jednom ratu (Vijetnam) i indirektnog učešća u dva druga (Avganistan i Irak). Na kraju, svaki rat postaje veoma ličan i njegov uspeh u velikoj meri zavisi od toga da li su pojedini vojnici spremni da rizikuju svoje živote da bi pobedili protivnika. Vojska dolazi do te spremnosti nekom kombinacijom snažne identifikacije sa ciljem, vladom koja izaziva poštovanje i uverenjem da se mora uništiti protivnik da bi se spasio sebe i svoje drugove. Do sada je jasno da na svim ovim frontovima Ukrajinci drže ogromnu prednost. Tako da je ukrajinska pobeda nad hvaljenom ruskom vojskom zaista i moguća", piše on.

Kako bi mogao izgledati poraz?

Kako definisati pobedu Ukrajine, ili, s druge strane, kako bi izgledao poraz Rusije, pita se on dalje u tekstu.

"U određenoj meri, samo Putin može da odgovori na to s obzirom da je on menjao svoje ratne ciljeve i narativ više puta od ulaska prvih trupa. Ali mislim da bi, ako bi njegove snage bile oterane nazad na mala područja Donjecka i Luganska, gde su ruski opunomoćenici imali uticaj kada je Putinova invazija počela 24. februara, ruski predsednik zapravo to video kao poraz. Međutim, kako stvari idu, „poraz” bi mogao izgledati gore iz ruske perspektive; Ukrajina bi mogla da progura dalje i protera ruske snage sa teritorija koje je Putin držao pre rata. Možda je teže zamisliti ukrajinsko ponovno zauzimanje Krima, koji je Putin zauzeo 2014. godine, ali ni to više ne nije u domenu nemogućeg. Putinu bi bilo teško da bilo koji od ovih ishoda predstavi po principu – misija obavljena; kako je Grid izvestio, neki od njegovih najupornijih proratnih propagandista počeli su da dovode u pitanje učinak Rusije i zahtevaju da se zauzme više teritorija, bez obzira na žrtvovanje ruskih vojnika. Za mnoge glasne i uticajne Ruse, bilo koji od gore navedenih scenarija bi se smatrao neprihvatljivim poniženjem", naveo je on.

Prema njegovim rečima nekoliko analitičara je tvrdilo da Rusija još uvek ima ogromnu vojsku koju tek treba da angažuje i koja prevazilazi ukrajinske sposobnosti.

"Ali gde je? Da li Putin čuva ovu kartu za veću bitku sa NATO-om, iako on bitku sa Kijevom naziva „egzistencijalnom“? I ako on zaista drži toliku vojnu silu, zašto mora da mobiliše 300.000 neobučenih i nevoljnih Rusa da nastave borbu u Ukrajini? Nešto se tu ne poklapa", piše on.

Nuklearni strahovi

Nameće se logično pitanje - ako Rusi izgube, ili budu na ivici da izgube - šta onda?

"Putin je više puta ukazivao na svoj nuklearni arsenal rekavši da ne blefira kada govori o njegovoj potencijalnoj upotrebi. Da li bi išao ovako daleko, prosto je nepoznato, možda čak i samom Putinu. Ruska doktrina dozvoljava upotrebu taktičkog nuklearnog oružja u slučaju da njene konvencionalne snage budu nadvladane, ali to nikada nije testirano na bojnom polju. Bela kuća i Pentagon su sigurno proračunavali takve scenarije i potencijalne odgovore; bez sumnje su to radile i njihove evropske kolege. Možda najtačnije predviđanje kolike su šanse da Putin upotrebi nuklerano oružje je da se kaže da one nisu ravne nuli. Jednostavno zapad bi bio glup da potpuno isključi tajvu jednu opciju. Da je Putin pribegao nuklearnom oružju, šta bi uradile SAD i njihovi saveznici? Nemam „unutrašnje“ informacije, ali pretpostavljam da bi odgovor zavisio od faktora kao što su gde Putin udara, kakvom vrstom i snagom oružja (napad iz zemlje ili vazdušna detonacija, npr.). Ne bi nedostajalo potencijalnih meta za odmazdu — kako sugerišu neki penzionisani američki vojni oficiri — od skladišta snabdevanja do crnomorskih baza i mnogih drugih. SAD, koje imaju impresivne konvencionalne sposobnosti, ne bi morale da se upuštaju u korišćenje nuklearnog oružja da bi pružile razarajući odgovor. Dakle, iako ne znam šta je američki plan za vanredne situacije, siguran sam da postoji", piše on.

Bivši direktor CIA daje i odgovor na pitanje šta bi SAD trebalo da urade ako do toga zaista i dođe.

"Moj savet - u slučaju da Putin upotrebi malo taktičko nuklearno oružje: ne žurite. Najozbiljnije osudite taj čin, ali zadržite svaku odmazdu dovoljno dugo da dozvolite svetu i njegovim sugrađanima Rusima da apsorbuju ono što je uradio. Koliko dugo bi se Amerika uzdržala zavisilo bi delimično i od toga kako će svet reagovati; kao prvo, ruski nuklearni napad bi suočio Kinu i druge Putinove pokretače – koji se svi protive bilo kakvoj „prvoj upotrebi“ nuklearnog oružja – sa činom koji bi gotovo sigurno osudili. Američka odmazda bi na kraju mogla biti neophodna, ali trenutni odgovor bi pokrenuo pitanja nuklearne eskalacije bez presedana. Verovatno bi se i to potpuno “izokrenulo” od strane Putina i nekih njegovih stranih pristalica koji su tvrdili da su ga politike SAD i NATO-a gurnule u rat", piše on.

Pad Putina?

Više nije nezamislivo, navodi, da će Putin izgubiti vlast u slučaju katastrofalnog ishoda u Ukrajini koji bi značio ili kolaps ruske vojske ili njeno proterivanja iz zemlje.

"Kako će se to tačno odvijati, nije jasno. Prema Putinovom poslednjem krugu ustavnih promena, u slučaju da aktuelni predsednik napusti funkciju, premijer (trenutno opskurni bivši poreski zvaničnik koga je Putin izabrao) bi postao predsednik na 90 dana ili do održavanja novih izbora . Naravno, problem sa ovim uređenim scenarijem je što niko ne vidi da Putin dozvoljava da se to dogodi. Ali ako Rusija doživi poraz u Ukrajini, ruska elita i svi oni ultranacionalisti koji dominiraju medijima morali bi da razmišljaju o svetu u kojem Rusija i mnogi njeni lideri ostaju pod zapadnim sankcijama, sa slabim i globalno izolovanim liderom na čelu, i Rusijom koja bi imala malu težinu na svetskoj sceni. Da li bi to prihvatili? Njihova sposobnost ulizivanja bila je skoro neograničena, ali se već raspada; pozivi na kompetentniju i brutalniju kampanju osetili su se u vazduhu u poslednje vreme, a javne kritike mobilizacije čule su se širom prostranih delova Ruske Federacije", piše on.

Jedna od mogućnosti je da, kako loše vesti budu i dalje postojale, ruske vojne i bezbednosne vođe mogu početi da deluju kao neka vrsta neformalnog „politbiroa“ i obavestiti Putina da više ne mogu da ga podržavaju i da je vreme da se povuče u svoju vikendicu.

"Mogući su i drugi ishodi uključujući slom javnog poretka ali sa ruskim visoko centralizovanim sistemom i bezbednosnim službama koje su do sada spremne da brutalno uguše sve oblike protesta, taj scenario je još teže zamisliti. Konačno, neki Rusi koji se bore da zamisle posledice ruskog gubitka skiciraju još jedan scenario, koji bi se mogao opisati kao sporo nestajanje za ruskog lidera. Oslabljeni Putin bi se držao vlasti, mnogo više Rusa bi napustilo zemlju, a Rusija bi neko vreme jednostavno postojala obeshrabrena i slaba zemlja. To je ono što je Putinova monumentalna pogrešna procena donela zemlji kojoj, bez obzira na nedostatke, ne nedostaje ponosnih tradicija i nadarenih građana, i koja je tokom njegovih ranih godina na vlasti stekla mesto značajnog uticaja i poštovanja u svetu. Rusija je stigla do kritične, čak egzistencijalne, raskrsnice najmanje tri puta od Prvog svetskog rata - tokom svoje revolucije 1917. godine, suočavajući se sa nemačkim napadom na njenu teritoriju koji je počeo 1941. godine, a zatim nakon raspada Sovjetskog Saveza u 1991. To su bili ogromni i veoma različiti izazovi, a Rusija na neki način još uvek prolazi kroz posledice svih tih preokreta. Sa svojom invazijom na Ukrajinu i glupošću njegovih brojnih poteza od tada, čini se da Putin vodi zemlju ka još jednoj raskrsnici. Ishod izgleda jednako neizvestan i potencijalno destabilizujući kao i oni raniji kataklizmični događaji", zaključio je on.

(MONDO)