STAVE POVEZ, A ONDA SE PROBUDIŠ U ĆELIJI - SAM! Jeziva ispovest žena iz zloglasnog ZATVORA: Tresla sam se, vezali su me!

Britanski Tajms objavio je svedočenja sedam Iranki iz zloglasnog zatvora Evin u Teheranu, u kojima opisuju užas kroz koji prolaze žene koje se protive iranskom konzervativnom režimu. Aktivistkinje za ženska prava, pisci, političari, osumnjičeni za špijunažu, novinari... U jeku najnovijeg talasa protesta protiv konzervativizma i građanske represije u Iranu, i novog talasa zatvaranja žena, Narges Mohamadi, autorka knjige "Bela tortura", podelila je prikupljena iskustva žena. One govore, ne samo o uslovima u zatvoru u kojem se nalazi većina političkih zatvorenika i gde je nedavno izbio požar, već i o tome šta se dešava sa osobom koja dane, nedelje i mesece provodi u samici.

Nigara Afsharzadeh, jedna od sagovornica, emigrirala je u Turkmenistan nakon što je puštena iz Evina. "Stavili su mi povez", kaže ona, "tako da nisam znala kuda idem. Kada sam otvorila oči, bila sam u ćeliji. Jedina živa bića tokom čitavog mog boravka u samici bila su strašno velika bubašvabe", opisuje Afsharzadeh. Kada bi joj doneli ručak, uzimala bi komade pirinča i bacala ih na zemlju da privuče mrave ili nešto drugo, da se zabavi. "Htela sam živo biće sa sobom u svojoj ćeliji.Bila sam presrećna kada se pojavila muva. Gledala sam da ne odleti dok su vrata bila otvorena. Pratila sam je po ćeliji i razgovarala sa njom. Bila sam u toj ćeliju godinu i po dana", deo je iskustva Afšarzadeh, zatvorene zbog optužbe za špijunažu.

Atena Daemi, aktivistkinja za ljudska prava, služila je šest i po godina zatvora. Danas živi u Teheranu. Na ispitivanjima su joj pretili pištoljem i vešalima. "Telo, glas i ruke su mi se tresle. Osećala sam jaku mržnju i trudila sam se da se kontrolišem. Ujutro sam pokušavala da pijem čaj polako da prođe vreme. Uzimala sam mrvice hrane i stavljala ih u čaj. Skupljala sam sa poda pramenove svoje kovrdžave kose. Češalj koji su mi dali jedva mi je prolazio kroz kosu i dugo mi je trebalo da raspetljam čvorove. Deo vremena sam provodila radeći ovo. Zamotala bih ćebad i naslonila se na njih gledajući kameni zid. Pokušavala sam da pronađem oblike u mermeru", rekla je Daemi.

"Na zidu je bio isečak iz novina koji je prethodni zatvorenik zalepio na zid pastom za zube. Ne znam ni sama koliko stotina puta sam ga pročitala. Zapamtila sam tekstove, imena i pesme koje su drugi zatvorenici pisali na zid. Kada sam posle 50 dana dobila olovku, sve sam ispisala svojim omiljenim pesmama", kaže Daemi.

Dva kvadrata

Zahra Zehtabči je nedavno optužena da je članica Nacionalne organizacije mudžahedina Irana. Karantinska ćelija u koju je bačena bila je dva metra puta jedan metar. Unutar sobe, mali zid je skrivao pogled na skvot. "Nije bilo prirodnog svetla. U sredini je bila svetla sijalica koja se nikada nije gasila. Pod je bio kamen. Dali su mi prljavo ćebe da stavim ispod sebe i tanko ćebe da se pokrijem. Bilo je prohladno i spavala sam u kaputu, farmerkama i jakni", kaže Zehtabči. Prve nedelje ionako nije mogla da spava. Srce joj je lupalo tako snažno da je, kada je stavila glavu na ćebe, osetila da će eksplodirati. "Stalno sam šaputala Bogu da mi pomogne. Nisam znala šta da radim. U ćeliji je bio Kuran koji sam stalno čitala. Atmosfera je bila zastrašujuća i izbegavaola sam da se osvrnem okolo."

Na podu njene ćelije bila je zavarena čelična šipka. Nije znala o čemu se radi sve dok joj nije rečeno da su oni koji su pred streljanjem bili vezivani za taj štap. "Razmišljala sam o svim onim ljudima koji su proveli poslednju noć u toj sobi vezani. Osećala sam se kao da mogu da čujem njihove glasove."

Pretnje

"Samica nije samo mala, skučena, mračna i beživotna ćelija. U tim trenucima pritisak na optuženog je konstantan, prolazite kroz teška i intenzivna ispitivanja, pretnje, uvrede, osećaj opasnosti za svoju porodicu i druge u kako bi te izmorili i učinili poslušnim", opisuje se. Sabet Šahrijari je pretrpela torturu u kojoj je za nekoliko meseci izgubila oko 20 kilograma zbog nesanice i neredovnog hranjenja.

Sedigheh Morad je bila u zatvoru pod optužbom da pripada Narodnoj organizaciji mudžahedina Irana. Seća se traume vezanja za krevet na prvom ispitivanju i kako joj se celo telo treslo. Kada su joj okrenuli glavu unazad, povredili su joj vrat. Takođe se seća da je bila primorana da stoji kada je osetila da ne može da stoji. U početku nije dobila ni kašiku da jede. Iako je znala da treba da se kreće, većinu vremena je ležala. Nastala je tišina, osim kada su zatvorenici na gornjem spratu pevali. Kada bi čula zvukove spolja, osećala bi da je živa. "Tišina i beli zidovi su bili poražavajući. Dugo je delovalo kao da ništa na svetu ne postoji. Ne znam kako da to opišem. U tim trenucima kao da sam bila daleko od svega. Bila sam zaboravljena", priseća se Morad.

(MONDO)