Dan koji Muamer Gadafi nije zaboravio do kraja života.
Bio je to 28. jun 1996. godine - dan koji ni Muamer el Gadafi ali ni cela Libija nisu nikada zaboravili. Svedočenje savremenika tog vremena su potresna i jeziva i otkrivaju svu brutalnost nekadašnjeg diktatora. Ali krenimo redom...
Dom u kome se Gadafi nalazio bio je pola ispod a pola iznad zemlje. Okružen zidom otpornim na metke. Svuda su bile stražarske kule na kojima su vojnici 24 sata. Gadafi je živeo unutar kompleksa u Tripoliju pod nazivom Bab al-Azizia koji je bio površine šest kvadratnih kilometara. Bio je to grad u gradu.
"Unutar Bab al-Azizia se nalazio još jedan prostor oivičen zidom sa sigurnosnom kapijom kroz koju je mogao da prođe veoma mali broj odabranih ljudi – Gadafijeva porodica, bliski porodični prijatelji, njegov fotograf, doktor, kuvar i ja. Dakle, samo odabrani su mogli da mu se približe. Čak se i unutar tog kompleksa krilo gde se tačno nalazi kuća u kojoj je Gadafi živeo. On nikome nije verovao. Želeo je da ga svi primete. Ima jedna naša poslovica koja kaže – budi provokativan i bićeš poznat. To se videlo i po tome kako se oblačio. Umeo je da sa sobom u posetu Jugoslaviji povede i kamile samo da bi napravio neki medijski događaj oko toga. Da napravi šou. Svakog dana su mu donosili imena ljudi koji su uhapšeni. U zavisnosti od svog raspoloženja, on bi neke oslobodio a neke bi poslao u zatvor", ispričao je Mohamed Glivan, lični kamerman Gadafija.
Operacija bez totalne anestezije
Gadafi se već poprilično distancirao od sopstvenog naroda tih godina.
"Kad god bi ga neko uhvatio za ruku on bi se uplašio da bi taj mogao da ga ubije. Zato je udarao stražare kako bi potisnuli masu. Što je masa bila bliža to bi on više udarao stražare", rekao je Gliven.
Gadafi je bio opsednut sobom. Svojim izgledom. Svakog jutra nekoliko devojaka se brinulo o svakom njegovom zahtevu. Mere mu pritisak, masiraju ga. Šminkaju ga i farbaju kosu da mu prikriju sede. U tom trenutku on ima 54 godine i ne postoji način da bilo čime povrati onaj izgled koji je imao kada je došao na vlast i kada su ga zvali “arapski Kenedi”. Kada je imao svoju prvu plastičnu operaciju u životu ona je organizovana tajno, usred noći u klinici koja se nalazi u bunkeru ispod njegove kuće. Hirurg je bio Brazilac, operaciji nije prisustvovao nijedan Libijac a Gadafi je odbio totalnu anesteziju kako bi bio svestan tokom operacije.
"Nisam video Libijce u palati. Sve koje sam video su bili stranci. Mnogi od njih su bili Rusi, Jugosloveni, Pakistanci… Ali nijednog Libijca nisam sreo u bunkeru. Plašio se da ga neki Libijac ne ubije. Zbog toga Libijaca i nije bilo u bunkeru. I zato mi i nije dozvolio da mu dam opštu anesteziju", posvedočio je dr Lajasi Ribero koji ga je i operisao.
Gadafi je i dalje tokom života nastavio da ima plastične operacije bez totalne anestezije.
Kao mlad je živeo u bedi i siromaštvu ali dolaskom na vlast postaje i više nego bogat. On i njegova porodica su kontrolisale sve naftne rafineerije a članovi porodice su bili na rukovodećim mestima najvećih kompanija u zemlji. Tek posle njegove smrti Libijci su hvatili da su “skromni beduin” i njegova deca živeli u popriličnom luksuzu. Na kraju života njegovo lično bogatstvo je procenjeno na 1,44 milijarde dolara. Baš kao i Staljin, Gadafi je svakog dana potpisivao ukaze kojima se ljudi ili pritvaraju ili osuđuju na smrt.
“Sve koji se protive režimu, posebno islamisti, treba tretirati kao bubašvabe. Treba ih iskoreniti bez suđenja”, govorio je Gadafi.
Javno prenosio suđenja i pogubljenja
Od stupanja na vlast on je sproveo brutalan režim u delo. Kada je 1984. izbegao atentat, odlučio je da na TV-u budu prenosi suđenja i pogubljenja kako bi zastrašio ostatak naroda. Prvo takvo suđenje je bilo mladiću čija je jedina “krivica” bila to što je studirao u inostranstvu. Optužili su ga da je u Americi imao kontakte sa članovima opozicije kao i to da se obučavao u Maroku kako bi izvršio atentat na Gadafija. Nadajući se da će spasti sebi život, student je sve priznao. Obešen je javno pred TV kamerama.
Ali vratimo se sada na petak, 28. jun 1996. godine. Tog dana su zatvorenici organizovali pobunu, nisu više mogli da trpe torturu. Mrtva tela već danima trunu po ćelijama. Shvataju da nemaju šta da izgube. Tog dana se Gadafi susreo sa situiacijom bez presedana u njegovoj skoro tri decenije dugoj vladavini. Takav otpor do tada nije doživeo. A kako je bilo biti zatvorenik u vreme Gadafija ispričao je Fati Sad.
"Mučili su nas sve vreme. Tukli su nas, koristili su i struju na nama. Vezali bi nam visoko ruke i ostavljali da visimo po ceo dan. Potom se mučenje nastavljalo. Ostavljali bi nas da ležimo goli na podu a onda bi nas u toku noći polivali ključalom vodom. Kada postaneš Gadafijev zatvorenik znaš da ti je život gotov. On je bio i sudija, i policajac, i predsednik. On je bio sve", rekao je Sad.
Gadafi se spremao tog dana da održi jedan od svojih prepoznatljivih govora na TV. Njegov skeretar mu je doneo vest da je izbila pobuna u zatvoru Abu Salim. Gadafi to nije shvatio ozbiljno. Inače, Abu Salim je strogo čuvani zatvor i pukovnik je ueveren da će njegove policijske snage moći da se nose sa pobunjenicima. Ali ono što se tada događa u zatvoru je gore nego što je i mogao da zamisli.
"Bio je petak, oko jedan popodne. Pobuna je izbila u trenutku kada je servirana hrana. U zgradi broj 4 su ostavljeni mrtvi zatvorenici u svojim ćelijama kako bi se ulio dodatni strah ostalima. Kada je stražar ušao u jedno od tih ćelija zatvorenici su ga napali i oduzeli mu ključeve", ispričao je Sad.
Masakr koji je trajao satima
Ono što Gadafi nije znao je da se, dok je on držao govor na TV-u, dešavalo nešto što će izazvati reperkusije koje će trajati sve do njegove smrti. Tri sata od početka pobune u zatvoru revolt je eksplodirao ali Gadafi još nije bio svestan koliko je sve daleko otišlo. Vratio se u svoju sobu gde ga je čekala jedna devojka. Žene koje su mu dovođene su bile iz najrazličitijih slojeva društva. One su odvođene iz svojih kuća, od svojih porodica i niko nije smeo tome da se usprotivi. Trpele su Gadafijevo ponižavanje, a često su bile i tučene. Podsećanja radi 1993. Gadafi je stvorio vojnu akademiju gde bi se školovale samo žene koje je nazivao – Amazonke. One su trebale da predstavljaju modernu Libiju, bile su njegova lična garda. A zapravo su one predtavljale veliki harem u kome je bilo više od 400 žena. Ali ni to mu nije bilo dovoljno.
"Čim bi položio ruku na nju Amazonke bi joj prilazile i uzimale broj telefona. Većina devojka koje bi bile dovedene u Bab al-Azizu su dovedene tu po direktnom naređenju Gadafija. Te devojke je sretao na univerzitetu, pri poseti nekoj porodici. Problem bi nastao kada bi neka ostala trudna. Ali i za to je imao rešenje – kliniku koja se nalazila ispod Univeziteta gde su obavljani abortusi", ispričao je Gadafijev lični kamerman.
Ispod univerziteta se nalazila kuća sa mnogo soba, kupatilom, kuhinjom ali sama klinika. Hiljade žena je silovano od strane Gadafija, njegovih sinova pa čak i njegovih ljudi. U njegovom kampu, u vili u kojoj je boravio imao je atomsko skrovište sa mrežom tunela od 40 kilometara a sve se to nalazilo šest metara ispod površine zemlje. Bio je to podzemni grad sa sobama, sportskim salama, salonima, klinikom i TV studiom. E dok je u tom studiju gledao svoj govor, snimljen nekoliko sati ranije, njegov zet, u to vreme šef Obaveštajne službe je došao da mu kaže kako je više od 1.000 zatvorenika organizovalo pobunu. Čekićima su razvalili vrata ćelija u zgradama 3 i 4. U svakom trenutku postoji pretnja da pobegnu, a stražari nisu više u stanju da ih zadrže.
"Zgrade 1 i 2 nisu bile otvorene tako da smo mi ostali u ćelijama. Pregovori sa zvaničnicima su počeli ali nije bilo ništa od toga. A onda je stiglo naređenje direktno od Gadafija. Zatvorenici iz zgrada 1 i 2 su bili regrupisani i odvedeni u drugi zatvor a da se zauzdaju pobunjenici", ispričao je Sad.
Evakuacija je trajala čitavu noć. Narednog dana ujutru Gadafi je dobio izveštaj da su zgrade 1 i 2 evakuisane. Šef obaveštajaca ga je pozvao i javio mu da su pobunjenici iz zgrada 3 i 4 sada u dvorištu. Rekao mu je da situacija izmiče kontroli i da nema vremena za gubljenje. Gadafi je naredio egzekuciju 1270 zatvorenika. Vojnici stižu i počinju da pucaju na zatvorenike. Masakr je trajao satima. Na kraju su svi bili mrtvi.
(MONDO)
