EVO ZAŠTO AMERIKA GUBI POZICIJU SVETSKOG LIDERA? Moraju da menjaju strategiju, jedan susret može promeniti sve

Strategija zaštite od rizika zemalja utemeljena je na istoriji odnosa zemalja u razvoju s velikim silama.

Strategija zaštite od rizika

Širom sveta, od Indije do Indonezije, od Brazila do Turske, od Nigerije do Južne Afrike, zemlje u razvoju sve više nastoje da izbegnu skupe sukobe sa velikim silama, pokušavajući da zadrže otvorene mogućnosti za maksimalnu fleksibilnost. Ove zemlje sprovode strategiju zaštite jer vide buduću raspodelu globalne moći kao neizvesnu i žele da izbegnu obaveze koje će biti teško ispuniti. Sa svojim ograničenim resursima da utiču na globalnu politiku, zemlje u razvoju žele da budu u stanju da brzo prilagode svoju spoljnu politiku nepredvidivim okolnostima.

U kontekstu rata u Ukrajini, oni veruju da je prerano odbaciti ruske ratne sposobnosti. Invazijom na svog suseda, Rusija je možda napravila grešku koja će ubrzati njen dugoročni pad, ali će zemlja ostati velika sila na koju treba računati u doglednoj budućnosti i neizbežan igrač u pregovorima o okončanju rata. Većina zemalja na globalnom jugu takođe vidi potpuni poraz Rusije kao nepoželjan, tvrdeći da bi slomljena Rusija stvorila veliki vakuum moći da destabilizuje zemlje daleko izvan Evrope.

Zapadne zemlje su prebrzo odbacile ova objašnjenja zemalja juga, smatrajući ih implicitnom odbranom Rusije ili izgovorom za opravdanje agresije. U Vašingtonu i raznim evropskim prestonicama, odgovor globalnog Juga na rat u Ukrajini smatra se pogoršanjem ionako teškog problema. Ali takve frustracije su pogrešno usmerene – Zapad ignoriše priliku stvorenu rastućim razočaranjem velikih zemalja u razvoju politikom Pekinga i Moskve.

Sve dok ove zemlje osećaju potrebu da se zaštite od svojih uloga, Zapad će imati priliku da im se udvara. Ali da bi poboljšao odnose sa zemljama u razvoju i upravljao globalnim poretkom u nastajanju, Zapad mora ozbiljno da shvati zabrinutost globalnog juga – o klimatskim promenama, trgovini i još mnogo toga.

Jednom nogom unutra

Hedžing nije nova strategija. Manje moćne države su ga dugo koristile za upravljanje rizicima. Ali poslednjih godina sve veći broj uticajnih zemalja iz postkolonijalnog sveta prihvata ovaj pristup. Indijski premijer Narendra Modi, na primer, istovremeno je razvio snažne diplomatske i trgovinske veze sa Kinom, Rusijom i SAD. Za Modija, takva zaštita deluje kao polisa osiguranja. Ako dođe do sukoba među velikim silama, Indija bi mogla da profitira pridruživanjem najmoćnijoj strani ili pridruživanjem koaliciji slabijih država kako bi odvratila najjače.

Kao strategija upravljanja u multipolarnom svetu, zaštita od rizika podrazumeva održavanje otvorenih kanala komunikacije sa svim igračima. To je lakše reći nego učiniti. Pod predsednikom Luizom Inasijom Lula da Silvom , Brazil je osudio rusku invaziju na Ukrajinu, ali je takođe odbacio evropske zahteve za slanje vojne opreme u Kijev. Lula je zaključio da bi odbijanje da kritikuje Moskvu sprečilo dijalog sa Džoom Bajdenom, a da bi prodaja oružja zapadnoj koaliciji potkopala njegovu sposobnost da razgovara sa Vladimirom Putinom . Kao rezultat toga, brazilski zvaničnici su uputili opšte pozive na prekid borbi, a da ne urade ništa što bi moglo da izazove reakciju Vašingtona ili Moskve.

Međutim, mnogo zavisi i od unutrašnje politike tih zemalja. Političke grupe mogu ugroziti strategije zaštite kada su njihovi ekonomski interesi u pitanju. Na primer, 2019. godine, Lulin prethodnik, Žair Bolsonaro , pokušao je da uravnoteži rastuću zavisnost Brazila od Kine tražeći podršku američkog predsednika Donalda Trampa . Kao odgovor na to, moćni poljoprivredni lobi u brazilskom Kongresu zaustavio je Bolsonara, predviđajući da će farmeri izgubiti pristup kineskom tržištu ako predsednik nastavi da se okreće ka Trampovim SAD.

Izbegavanje ulaska u sukob

Zaštita takođe neizbežno uključuje razočaranje saveznika kada su nacionalni interesi u pitanju. Na primer, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je javno izrazio podršku teritorijalnom integritetu Ukrajine i poslao humanitarnu pomoć Kijevu. Ali njegova vlada izbegava da bude uvučena u sukob, uprkos tome što je Turska članica NATO-a sa jakim vezama sa SAD i EU. Erdogan shvata da Turska ne može sebi priuštiti da se povuče od Rusije jer Moskva ima uticaj u oblastima od velikog interesa za Ankaru, uključujući Kavkaz, Nagorno-Karabah i Siriju.

Zemlje u razvoju koje vode politiku zaštite - Forin Affairs ih u tekstu naziva 'hedžerima' - zaziru od ekonomske međuzavisnosti jer to slabi njihov suverenitet. Kao rezultat toga, oni nastoje da ojačaju domaća tržišta i nacionalno samopouzdanje, promovišući industrijalizaciju i izgradnju vitalnih sektora kao što su transport, energetika i odbrana. To je bio pristup najveće privrede jugoistočne Azije, Indonezije, koja je pod predsednikom Džokom Vidodom privukla i kineske i zapadne investicije kako bi nadoknadila dve decenije deindustrijalizacije. Pošto bi uzimanje na stranu u ratu u Ukrajini moglo da ugrozi te planove, Vidodo je nastojao da ostane iznad sukoba. 2022. bio je jedan od samo nekoliko svetskih lidera koji su se sastali sa Bajdenom i Putinom i Si Đinpingom iVolodimir Zelenski .

Pošto hedžeri cene slobodu delovanja, oni mogu formirati partnerstva za postizanje specifičnih spoljnopolitičkih ciljeva, ali je malo verovatno da će formirati trajne saveze. Ovo razlikuje današnje hedžere od nesvrstanih zemalja tokom Hladnog rata. Usred bipolarne konkurencije tog doba, nesvrstane države u razvoju okupile su se oko zajedničkog identiteta da zahtevaju veću ekonomsku pravdu, rasnu jednakost i kraj kolonijalne vladavine. U tu svrhu formirali su stalne koalicije u multilateralnim institucijama. Nasuprot tome, hedžing danas znači izbegavanje pritiska da se izabere strana. To je odgovor na uspon novog, multipolarnog sveta.

'Radi kako ja kažem, a ne kako ja radim'

Za zemlje globalnog juga zaštita od rizika nije samo način izvlačenja materijalnih ustupaka. Strategija se zasniva na istoriji odnosa ovih zemalja sa velikim silama i njihovom uverenju da su posebno SAD bile licemerne u odnosima sa njima. Predviđajući reakciju zemalja globalnog juga, potpredsednica SAD Kamala Haris je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru ove godine rekla da su ruska zverstva "napad na naše zajedničko čovečanstvo”. Opisala je strahote rata i prisilnu deportaciju stotina hiljada Ukrajinaca. "Nijedna nacija nije bezbedna u svetu u kome zemlja sa imperijalističkim ambicijama može da se izvuče nekažnjeno“, rekla je ona.

Širom globalnog juga, lideri znaju da je ponašanje Rusije u Ukrajini varvarsko i nehumano, ali iz njihove perspektive, govor Kamale Haris samo je podvukao licemerje Zapada. Kako je istakao čileanski diplomata Horhe Hajne , SAD ne mogu očekivati da druge zemlje sankcionišu Rusiju zbog njene brutalnosti u Ukrajini kada Vašington isporučuje oružje Saudijskoj Arabiji za njen proki rat protiv Irana u Jemenu, koji je takođe rezultirao ubistvom hiljada civila. , uništavanje bogate kulturne baštine i raseljavanje miliona ljudi. Moralno uzdizanje zahteva doslednost između vrednosti i akcija, piše Foreign Affairs.

Štaviše, većini zemalja na globalnom jugu je teško da prihvate zapadne tvrdnje o „poretku zasnovanom na zakonu“ kada ih SAD i njihovi saveznici često krše čineći zločine u raznim ratovima, maltretirajući migrante, izbegavajući međunarodno obavezujuća pravila za suzbijanje emisija ugljenika. i podrivanje decenija multilateralnih napora da se unapredi trgovina i smanji protekcionizam. Pozivi Zapada da zemlje u razvoju budu "odgovorne zainteresovane strane" zvuče šuplji u velikom delu globalnog juga.

Ovo nije bitka između demokratije i autokratije

Svet u razvoju takođe vidi licemerje u tome što Vašington namešta svoju konkurenciju Pekingu i Moskvi kao bitku između demokratije i autokratije. Na kraju krajeva, SAD nastavljaju da selektivno podržavaju autoritarne vlade kada služe američkim interesima. Od 50 zemalja koje Freedom House navodi kao „diktature“, 35 je dobilo vojnu pomoć od vlade SAD 2021. godine. Stoga ne bi trebalo da bude iznenađenje što mnogi na globalnom jugu veruju da je prodemokratska retorika Zapada motivisana samo ličnim interesom, a ne istinskom privrženošću liberalnim vrednostima. Koliko god da je frustrirajuće za zemlje globalnog juga, licemerje Zapada ima srebrnu liniju: ono daje zemljama u razvoju moć da naprave razliku. Pošto se SAD i njeni evropski saveznici pozivaju na moralne principe da opravdaju mnoge svoje odluke, treće strane mogu javno da ih kritikuju i zahtevaju odštetu kada se ti principi ne primenjuju dosledno. Zemlje u razvoju nemaju takvu moć da utiču na Kinu i Rusiju, jer nijedna ne izražava svoje spoljnopolitičke preferencije u smislu univerzalnih moralnih vrednosti.

Mnogi na Zapadu povezuju multipolarni svetski poredak sa sukobima i nestabilnošću, preferirajući dominantne SAD, kao što je bio slučaj nakon raspada Sovjetskog Saveza. Međutim, to nije slučaj među zemljama globalnog juga, gde preovladava mišljenje da bi multipolarnost mogla da posluži kao stabilan temelj međunarodnog poretka u 21. veku. Deo ovog razmišljanja potiče iz nedavnog sećanja. Ljudi u zemljama u razvoju pamte unipolarni trenutak posle Hladnog rata kao vreme nasilja – sa ratovima u Avganistanu, na Balkanu i u Iraku. Unipolarnost se takođe poklopila sa uznemirujućim prilivom globalnog kapitala u istočnu Evropu, Latinsku Ameriku i jugoistočnu Aziju. Kao što je politikolog Nuno Monteiroupozoravaju, kada se američka hegemonija ne kontroliše, Vašington postaje hirovit, počinje borbu protiv neposlušnih država ili dozvoljava da se razbuktaju periferni regionalni sukobi.

Hladni rat je besneo na jugu

Sećanja na bipolarnost na globalnom jugu nisu ništa bolja. Iz perspektive mnogih zemalja u razvoju, Hladni rat je bio hladan samo po tome što nije doveo do apokaliptičnog sukoba između dve nuklearne supersile. Izvan Evrope i Severne Amerike, druga polovina dvadesetog veka bila je burna, sa političkim nasiljem koje se širilo svuda. Bipolarnost nije obeležila stabilnost duž gvozdene zavese, već krvave intervencije supersila na periferiji zemaljske kugle.

Međutim, u zemljama globalnog juga su optimisti u pogledu multipolarnosti iz razloga koji nisu istorijski. Jedno od preovlađujućih uverenja je da će difuzija moći zemljama u razvoju dati više prostora za disanje jer će im intenzivna bezbednosna konkurencija među velikim silama otežati da nametnu svoju volju slabijim državama. Još jedno uobičajeno gledište je da će rivalstvo među velikim silama učiniti da ih bolje reaguju na apele manjih država za pravdom i jednakošću, pošto jaki moraju da zasluže naklonost globalnog Juga kako bi se takmičili sa svojim rivalima. Treći stav je da će difuzija moći da pruži mogućnosti malim državama da izraze svoje mišljenje u međunarodnim institucijama, kao što su Ujedinjene nacije i Svetska trgovinska organizacija. Kada to urade, globalne institucije će početi da odražavaju širi spektar perspektiva,

Ali takav optimizam u pogledu multipolarnog poretka mogao bi biti neopravdan. Bezbednosna konkurencija u multipolarnim sistemima može da podstakne velike sile da stvore strože hijerarhije oko sebe, ograničavajući šanse manjih država da izraze svoje preferencije. Na primer, SAD su ubedile mnoge zemlje da se suprotstave uticaju Kine, smanjujući svoju slobodu delovanja. Dalje, velike sile bi mogle zajedno da deluju na suzbijanju poziva manjih zemalja na pravdu i ravnopravnost, kao tzv. Sveti savez Austrije, Pruske i Rusije u 19. veku, kada je potisnuo nacionalističke i liberalne pokrete širom Evrope. U prošlosti su velike sile održavale svoj autoritet isključivanjem i nametanjem svoje volje drugima. Pobednici u Drugom svetskom ratu, npr. imenovali su se za pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, konsolidujući svoju moć u okviru multilateralnih institucija. Čini se da zemlje u razvoju ne prolaze bolje u multipolarnosti nego u prethodnim globalnim porecima.

I izazov i prilika za SAD

Rasprostranjenost hedžinga među vodećim zemljama globalnog juga predstavlja i izazov i priliku za SAD. Izazov je u tome što bi hedžing moglo da poveća bezbednosnu konkurenciju između Pekinga, Moskve i Vašingtona, dok zemlje u razvoju igraju veliku trojku. Kao rezultat toga, SAD će možda morati da ponude više ustupaka nego ranije kako bi ubedile zemlje u razvoju da sarađuju i sklapaju nagodbe. Prilika za Vašington je da je malo verovatno da će hedžeri trajno udružiti snage sa Pekingom ili Moskvom. Štaviše, širom globalnog Juga ljudi su sve otvoreniji za saradnju sa Zapadom. Stanovništvo većine zemalja u razvoju je mlado, energično i nestrpljivo, i nastoji da stvori svetski poredak u kojem može da napreduje. Među kulturnim i ekonomskim elitama i pokretima na globalnom jugu,

Da bi stekle prijatelje u multipolarnom svetu, SAD bi trebalo da počnu ozbiljnije da shvataju zabrinutost globalnog juga. Zauzimanje snishodljivog stava ili, još gore, potpuno isključenje ovih zemalja iz razgovora je recept za nevolje. Velike zemlje u razvoju nisu samo nezamenljivi partneri u borbi protiv klimatskih promena i sprečavanju globalnih ekonomskih previranja, već i u upravljanju usponom Kine i ponovnom oživljavanju Rusije.

Velike zemlje u razvoju nikada ne mogu biti pravi insajderi u liberalnom međunarodnom poretku. Angažovanje tih zemalja zahtevaće poniznost i empatiju od strane američkih kreatora politike, koji nisu navikli ni na jedno. Što je najvažnije, SAD bi trebalo da obrate veliku pažnju na pritužbe Globalnog juga protiv Kine. Umesto pritiska na ove zemlje da prekinu veze sa Pekingom, Vašington bi trebalo da ih tiho ohrabruje da sami testiraju granice kineskog prijateljstva. Zemlje u razvoju sve više shvataju da Kina može biti isto toliko siledžija kao i etablirane zapadne sile. SAD takođe moraju da odustanu od očekivanja da će globalni jug automatski slediti Zapad, već radije nastojati da sledi sopstvene interese i vrednosti u okviru međunarodnih institucija i da dovede u pitanje zapadnjačke ideje o legitimnosti i pravičnosti.

Zapad i Jug mogu da sarađuju

Ali Zapad i Globalni Jug i dalje mogu da sarađuju. Istorija pruža vodič: Tokom većeg dela 20. veka, postkolonijalne zemlje izazivale su Zapad u nizu pitanja kao što su dekolonizacija, rasna jednakost i ekonomska pravda. Odnosi su bili zategnuti. Ipak, posvećenost diplomatiji je obezbedila da Zapad i svet u razvoju mogu zajedno da imaju koristi od međunarodnih normi i institucija koje regulišu različite teme kao što su trgovina, ljudska prava, pomorska plovidba i životna sredina. Danas Zapad i Globalni Jug ne moraju da teže potpunom konsenzusu, ali moraju da rade zajedno da bi postigli obostrano korisne rezultate.

Oblasti saradnje koje obećavaju su prilagođavanje i ublažavanje klimatskih promena i međunarodna trgovina kao arena u kojoj su mogući uravnoteženiji odnosi. Zemlje globalnog juga spremne su da zaštite svoj put u centar 21. veka. Oni se štite ne samo da bi dobili materijalne ustupke, već i da bi podigli svoj status, a multipolarnost prihvataju kao priliku za napredovanje u međunarodnom poretku. A SAD, ako žele da ostanu prve među velikim silama u multipolarnom svetu, moraju se suočiti sa globalnim Jugom pod sopstvenim uslovima.

(MONDO)