Predsednik Kine i generalni sekretar njene vodeće komunističke partije, Si Đinping, razgovarao je telefonom sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim radi pregovora o miru i obustavljanja tekućeg sukoba u Ukrajini. Saznajemo da je Zelenski bio taj koji je predložio da dođe do telefonskog razgovora, verovatno uvidevši da do željenog sastanka neće doći. Očigledno je da je i kineski predsednik obećao da će doći do razgovora sa Zelenskim. Obećanje nekom ili nekim od važnih kineskih gostiju. Predsednik Si je u razgovoru (radi se o prvom kontaktu dvojice predsednika od početka rata u Ukrajini) naglasio da će uputiti kineske predstavnike (posrednike?) u Ukrajinu, koji će „sa svim stranama razgovarati” o mogućem rešenju krize u toj zemlji. Nije sasvim jasno na koje se to sve strane misli. Ali svakako se čini kao veoma dobro zamišljen plan.

Poznato je da je u poslednje vreme bilo dosta poseta Pekingu iz Evrope. Podrazumeva se, takođe, da su sa kineskim gestom unapred saglasni Moskva i Kijev. Tako bar izgleda. A znamo da je obećanje kineskog predsednika ravno ispunjenju obećanog. To se ne bi moglo reći za svakog.

Prema kazivanju saradnika predsednika Zelenskog, telefonski razgovor je trajao „oko sat vremena”. Kineska strana nije se izjašnjavala. Što i ne čudi. Drži se nepisanih pravila, koja mnogi više ne poštuju. Nema sumnje da je Kina pozvana i od Moskve i od Kijeva da posreduje i, ako je ikako moguće, proizvede prekid vatre i doprinese postizanju mira. Ne bi se reklo da je to nešto slično posredovanju u postizanju sporazuma između Teherana i Rijada, koji su u mnogo čemu samostalni u donošenju odluka. To nije uvek slučaj, naročito ne u ukrajinskom sukobu sa Ruskom Federacijom.

Svet željan mira može samo da pozdravi ovaj kineski napor. Posebno u današnje vreme kada ne možemo ni pojmiti u kakvom je riziku opstanak samog života na planeti. Veliki broj stručnjaka, diplomata i političara upozorava da je sadašnje stanje opasnije od Kubanske krize (setimo se, tada su SSSR i SAD našli kompromis i time izbegli novi svetski rat, uz pretpostavljenu upotrebu užasavajućeg nuklearnog oružja). Ako to ozbiljno imamo u vidu, a trebalo bi da je tako, svaki korak u pravcu mira više je nego dobrodošao. Uopšte, svako pominjanje mira u savremenim dešavanjima dolazi kao melem na ranu! Zato se i radujemo da sve češće slušamo o miru, naročito kada se time bavi moćna Kina. Koliko se sećamo, ovo je već drugi put u skorije vreme da iz te prijateljske zemlje stižu dobre vesti koje se odnose na sukob u Ukrajini.

Sigurni smo da ruska strana nije bila neobaveštena o tome šta je usledilo u pomenutom razgovoru predsednika Sija i Zelenskog. Rusiji, uostalom, nije ni bilo do rata. Na to su nam više puta ukazivali vodeći ljudi Ruske Federacije. Nema dokaza da nije tako, naprotiv. Verujemo da Kina obaveštava i drži u toku one strane koje su naročito zainteresovane za njene tekuće mirovne napore. Kada se tome doda činjenica da se po evropskim gradovima (u Francuskoj i Nemačkoj, na primer, a za nekoliko nedelja se očekuje održavanje „donatorskog sastanka” u Londonu koji, takođe, treba da bude posvećen obnovi Ukrajine) održavaju skupovi na kojima se govori o rekonstrukciji onih delova ukrajinske zemlje koji su posebno bili pogođeni ovim stravičnim oružanim sukobom, raste nada da mir može preovladati. Uprkos brojnim pokrivenim i otkrivenim ratnim planovima.

Zašto bi trebalo imati poverenja u kineske mirovne napore? Pre svega, jer današnja Kina simbolizuje snagu i uspeh na svim poljima. Imamo u vidu i istorijske podatke koji nam nedvosmisleno pokazuju da se radi o zemlji koja nije bila kolonizatorski, ni agresorski nastrojena, nije potčinjavala druge narode i slično. To već dovoljno govori samo po sebi. Uostalom, zar nisu Kinezi stotinama godina jedini trošili silno ljudstvo i sredstva za izgradnju zida, koji se čak iz svemira vidi? Kažu, jedino taj Kineski zid. I to da bi zaštitili i sačuvali svoju domovinu. A ista ta Kina neprekidno postoji hiljadama godina (niko tačno ni ne zna kada je nastala).
Svaki pravi mirovni napor je za bezgraničnu pohvalu. Impresionira ono što nam je predsednik Si, između ostalog, saopštio posle razgovora sa Zelenskim: „Kao stalna članica SB UN i uticajna i odgovorna zemlja, nećemo sedeti skrštenih ruku, niti dosipati ulje na vatru, a još manje pokušavati da profitiramo od toga”.

Imajući u vidu da su krajem protekle i početkom ove godine u Peking išli Šolc, Makron, Sančez, Ursula von der Lajen, kao i mnogi drugi, nikako ne bismo smeli da zanemarujemo ulogu i značaj mnogih kineskih akcija, a posebno ne ovu poslednju. Sve su one diplomatske prirode, a ne ratne, što je svakako blagodetno i u srazmeri sa htenjima ogromne većine čovečanstva. Podsećamo da više od 85% stanovništva na našoj planeti pripada državama koje nisu uvele sankcije Ruskoj Federaciji. Među njima je i Srbija, jedina država u Evropi koja ne uvodi sankcije Rusiji, pored Belorusije.