OVO AMERIČKI PREDSEDNIK NIJE SMEO DA SEBI DOZVOLI! 5 Bajdenovih grešaka u Ukrajini - u jednoj stvari je ISTI KAO PUTIN!

S obzirom na nepomirljive razlike između Rusije i Zapada, malo je verovatno da će se rat završiti mirovnim sporazumom, bar ne u bliskoj budućnosti.

Izvor: Profimedia

Ali ruski lider nije jedini sa lošim odlukama sa razornim posledicama u Ukrajini i šire. Kako se rat nastavlja i ne vidi se kraj, važno je govoriti i o pogrešnim procenama američkog predsednika Džoa Bajdena – i njegovih zapadnih saveznika – u Ukrajini. Oni, što nije iznenađujuće, oponašaju ruske greške pošto su se oba lidera pokazala nesposobnima da nauče lekcije imperijalističke oholosti. Od samog početka, Bajden je zauzeo uzvišeniji stav, prikazujući sukob u Ukrajini kao globalni sukob između demokratije i autokratije, između poštovanja međunarodnog prava i nacionalnog suvereniteta i divlje ruske agresije. Ipak, pozvao je svetske autokrate da se pridruže borbi, ignorišući američke ilegalne ratove. On je potcenio snagu ruskog nacionalizma i odbacio strah Moskve od širenja NATO-a ka njenim granicama kao neosnovan izgovor za ruski imperijalizam.

U mesecima koji su prethodili ratu, Bajden je potkopavao napore da se sprovedu sporazumi iz Minska potpisani 2014. i 2015. za okončanje sukoba u regionu Donbasa. Njihov cilj je bio da stvore put ka stvaranju dve autonomne ruske oblasti na istoku Ukrajine i da odbiju jačanje ruske intervencije u zemlji. I Ukrajina i Rusija su ga već potpisale, ali Francuska i Nemačka, koje su pomogle u stvaranju sporazuma, nisu se dovoljno zalagale za njegovu primenu. Iako su znale koliko će izgubiti od razornog rata u Evropi, evropske sile su malo učinile da zaustave eskalaciju, prenosi Al Džazira.

Razarajuća pat pozicija

Bajden je takođe potcenio vojnu izdržljivost Rusije i kladio se da će Ukrajinci pobediti baš kao što su Avganistanci pobedili Sovjetski Savez uz pomoć SAD. Ali za Moskvu je Ukrajina daleko važnija od Avganistana, s obzirom na njihovu zajedničku istoriju i geografsku blizinu. Iz Putinove perspektive, Ukrajina je od vitalnog značaja za rusku nacionalnu bezbednost i opstanak njegovog režima. Jasno je da će oni to pre uništiti nego da budu deo zapadne alijanse. Tokom prve godine rata, ruski neuspesi od Kijeva do Harkova dokazali su odlučnost i otpor Ukrajine. Ali plima rata počela je da se menja ove godine. Kako je pokazao pad Bahmuta, posle skoro 250 dana žestokih borbi, Rusija nije ništa manje rešena da pobedi. To je recept za razarajući zastoj.

Bajden je takođe precenio ratne sposobnosti Ukrajine. To je odvojeno od hrabrosti i izdržljivosti, koje su Ukrajinci veoma pokazali i koji su im omogućili da povedu odlučnu kontraofanzivu prošle godine. Međutim, rat se do sada konvencionalno vodio na ukrajinskoj teritoriji, pa je daleko veća vatrena moć Rusije savladala malu ukrajinsku vojsku i uništila veći deo njene privrede.

Ovi zastoji nisu sprečili SAD i njene saveznike da pojačaju pomoć. Grupa G7, koju predvode SAD, sastala se u Hirošimi 19. maja kako bi obnovila svoju „posvećenost pružanju finansijske, humanitarne, vojne i diplomatske podrške koju Ukrajina traži sve dok je to slučaj“. Ovo je samo još jedan pokazatelj da su SAD i njeni saveznici zaglavljeni u „puzajućoj misiji“. Ono što je počelo kao slanje municije u Ukrajinu preraslo je u isporuku artiljerije, američkih i nemačkih tenkova, odbrambenih sistema Patriot i dronova, što je Ukrajini omogućilo da prebaci borbu na rusku teritoriju. Nedavno su SAD pristale da prebace borbene avione F-16 u Ukrajinu kako bi se suprotstavile ruskoj vazdušnoj dominaciji. Moskva je upozorila da bi davanje ovog aviona Kijevu moglo dovesti do opasne eskalacije, a mnogi stručnjaci dovode u pitanje hitnu upotrebu aviona od strane ukrajinske vojske bez spoljne pomoći u njegovoj upotrebi.

Pirova pobeda

Kako sada stvari stoje, svaka pobeda na bojnom polju u budućnosti mogla bi biti pirova, sa cenom daleko većom od dobitka. Ako dugo očekivana ukrajinska kontraofanziva nekako uspe da izvuče dramatičnu pobedu iz ralja poraza, ona bi mogla da natera Rusiju da upotrebi nuklearno oružje kao odgovor, izazivajući pustoš u Ukrajini i ostatku Evrope. Čak i ako se Moskva odluči za taktičko nuklearno oružje, koje ima manju eksplozivnu snagu i koje je dizajnirano za upotrebu na frontu protiv neprijateljskih baza i trupa, posledice takvog poteza u odnosu na evropski i svetski mir i bezbednost su neupitne.

Neki u američkoj administraciji smatraju ruske pretnje nuklearnom odmazdom ništa drugo do blef za sprečavanje dalje zapadne intervencije. Kremlj je od 2000. godine snizio prag upotrebe nuklearnog oružja, a sada navodi da ono neće biti korišćeno samo u slučaju pretnje samoj egzistenciji države, već i u cilju „odbijanja oružane agresije ako korišćena su druga sredstva za rešavanje krizne situacije i ne daju rezultate.“ Na kraju, kao što je Putin potcenio jedinstvo Zapada u pomaganju Ukrajini, tako je i Bajden potcenio nezainteresovanost ostatka sveta za – kako se čini iz perspektive globalnog juga – dugotrajni evropski sukob koji je evropski problem. Dok ostatak sveta nastavlja da trguje sa Rusijom, zapadne sankcije ne uspevaju da promene kalkulaciju Moskve.

Ni Rusija ni Zapad nisu uspeli da sprovode diplomatiju tako tvrdoglavo kao što vode rat. Obe strane se ukopavaju za dugi period, slažu svoje karte, podstiču strah od nuklearnog uništenja i prikazuju sukob kao situaciju „pobedi ili izgubi“. S obzirom na nepomirljive razlike između Rusije i Zapada, malo je verovatno da će se rat završiti mirovnim sporazumom, bar ne u bliskoj budućnosti. Konačno, sukob može doći do ćorsokaka i dugoročnog prekida neprijateljstava, slično 70-godišnjem prekidu vatre između Severne i Južne Koreje, u kojem bi Rusija mogla da insistira na demilitarizovanoj zoni koja preseca Ukrajinu od Harkova na severu do Hersona. na jugu.

U međuvremenu, dok rat narušava rusku i zapadnu bezbednost i stabilnost, Kina je bez problema. I, na nesreću po SAD, ona izrasta u jačeg i kredibilnijeg svetskog lidera nego što je ikada bila.

(MONDO)