Ukrajinski dezerteri ispričali su novinarima šta sve moraju da urade kako bi pobegli od rata.
"Reka Tisa je bila plića nego što sam očekivao, voda mi je stigla do prsa. Nisam morao ni da plivam, samo sam gazio preko reke", kaže Đorđe, dezerter iz ukrajinske vojske kome, ako ga uhvate, preti do deset godina zatvora. Njegovo pravo ime u mučnoj priči BBC je sakriveno da bi se zaštitio njegov identitet. Kada je stigao do rumunske obale, primetila ga je ukrajinska patrola.
"Prvo sam čuo pucnje, a potom i niz uvreda. Ali nisam se plašio. Kada neko vreme provedete na frontu, znate razliku između metaka ispaljenih u vazduh i metaka ispaljenih u vas", kaže on, a u nastavku razgovora priseća se svoje prve noći provedene u rovovima. Bilo je to u martu prošle godine, mesec dana nakon početka rata u Ukrajini.
"Imali smo 27 mrtvih i 57 povređenih", otkriva on. Da bi od istočne ratne zone stigao do mirne granice na Zapadu, Đorđu je trebalo nekoliko nedelja, a "vodičima“ je morao da plati hiljade evra. Mnogi muškarci ilegalno bekstvo u drugu zemlju vide kao jedinu šansu da izbegnu liniju fronta. I sami ukrajinski vojni komandanti tražili su od regrutnih kancelarija da prestanu da im šalju ljude koji ne žele da se bore ili su previše uplašeni za rat. "Oni su nam samo na teretu", objašnjavaju.
Traže dezertere
Ukrajinska vojska na svakih deset kilometara zaustavlja automobile i autobuse na putu duž reke Tise, tražeći dezertere. Granična policija je nedavno saopštila da dnevno privodi do 20 muškaraca. Istovremeno, rumunske imigracione vlasti kažu da je od početka ruske invazije 6.200 vojno sposobnih ukrajinskih muškaraca ilegalno prešlo granicu u Rumuniju. Svi su tamo dobili privremenu zaštitu, za razliku od oko 20.000 muškaraca koji su ilegalno stigli u susednu zemlju. A prema nezvaničnim ukrajinskim podacima, 90 muškaraca je umrlo na putu za Rumuniju - ili se udavilo u Tisi ili smrznulo u planinama. Dima je takođe izbegao rat. Izgubio je sve prste na nogama zbog promrzlina koje je zadobio dok je prelazio planine Maramureš od zapadne Ukrajine do severne Rumunije. Pobegao je iz domovine kada je pozvan u vojsku.
"Druge noći smo zaglavili u snežnoj mećavi... Pozvao sam suprugu i rekao joj: 'Izvini, ali neću uspeti'", priseća se on i dodaje da je jedan od četvorice muškaraca sa kojima je pobegao na putu ka slobodi, nažalost, poginuo. Na pitanje šta bi rekao da ga neko nazove kukavicom zbog izbegavanja vojske, Dima kaže: "Nemam državu, imam samo porodicu“.
Majke skrivaju decu
Većina onih koje je intervjuisao BBC su pripadnici rumunske etničke manjine u zapadnoj Ukrajini, ali je dezerterstvo, prema njihovom istraživanju, rasprostranjeno širom zemlje. U Baja Mareu, rumunskom gradu blizu granice sa Ukrajinom, utočište je našla i Veronika, bivša lekarka iz Zaporožja, grada izloženog stalnim raketnim napadima Rusije. Ona je dala otkaz i odvela sina na sigurno u Rumuniju, nekoliko nedelja pre njegovog 18. rođendana. Želela je, objašnjava, da ga drži što dalje od vojske.
"Neverovatno je pametan, ali fizički nije jak. Država ne može imati samo vojni rok. I država mora imati mozak. I mislim da je moj sin mozak Ukrajine i biće im potreban u budućnosti", kaže ova majka. Poput Džordža i Dima, ona ne zna kada će i da li će ikada moći da se vrati u Ukrajinu.
Marija (22) rumunska graničarka koja takođe govori ukrajinski, često je prva osoba sa kojom dezerteri iz Ukrajine uopšte komuniciraju. Prtljažnik njenog patrolnog automobila pun je plastičnih kesa sa ćebadima i muške odeće.
"Kad ovde pređu reku, hladno im je, mokri i uplašeni. Mnogi su i povređeni... Nekima su noge isečene od bodljikave žice i razbijenih flaša koje su, priča se, ukrajinski vojnici stavili u vodu da zaustave prebege... Oni koji su uspeli da pređu granicu misle da ćemo ih vratiti, ali mi to nikada ne radimo", kaže Marija.
(MONDO)
