GRUDI SU MU IZBOLI TAKVOM SNAGOM DA MU JE NOŽ IZAŠAO NA LEĐA! Jasna progovorila o tragičnom danu kada je IZGUBILA SINA!

Jasna je 1992. napustila Jugoslaviju i otišla u Veliku Britaniju gde je dobila sina Svena.

Svoju priču Jasna je podelila u svom autorskom tekstu za Daily Mail. Tekst vam prenosimo u celosti.

U komi 10 nedelja

Sve bih dala da vidim ubice mog sina doživotno u zatvoru. Želela sam da pogledam u oči bezosjećajnim stvorenjima koja su ubila mog dečaka. Očigledno su se smejali i zviždali dok ih je sudija osudio na doživotnu kaznu od najmanje 27 godina. Volela bih da sam mogla da vidim da li imaju privid bola koji trpim svakog trenutka svakog dana, postojeći bez svog deteta. Umesto toga, bila sam primorana da sve posmatram iz svog kreveta putem video veze. Osamnaest meseci nakon što sam izgubila 22-godišnjeg Svena – moje jedino dete – imala sam srčani zastoj. Bila sam u komi deset nedelja i ostala sam paralizovana. Moje ruke su potpuno beskorisne. Kao lekar, znam da je to izazvano stresom zbog gubitka Svena i borbe da se njegove ubice privedu pravdi.

Grupa od šest članova izbola je Svena na smrt u mahnitom napadu bez ikakvog motiva koji je trajao 20 sekundi. Nalaz patologa pokazuje da je jedna od rana duga sedam centimetara. Njegov grudni koš bio je izboden takvom snagom da mu je nož izašao na leđa. Samo trojica od njih su osuđena — Rašid Gedel (22) i Širo Ambersli (23), kao i Harvi Kanavan (19), koji je ranije priznao krivicu za ubistvo iz nehata i protivzakonito ranjavanje.

Ostali i dalje drsko šetaju ulicama. Jedan, koga je Dejli Mejl fotografisao čak je uspeo da pobegne u Obalu Slonovače, u zapadnoj Africi, policiji bukvalno pred nosem. Vlasti tačno znaju ko su. Njihova imena i nadimci su se čuli na sudu. Ali verujem da policija ne radi ništa dok mi govore da moraju da reše druga ubistva. Ali mogu biti sigurni, neću mirovati dok i ova čudovišta ne budu iza rešetaka. Naravno, drago mi je što su tri ubice sada bezbedno zaključane. Naravno ima primera izuzetnih policajaca. Ali ono što sam saznala o našoj policiji otkako je Sven umro je jednostavno poražavajuće. Po mom iskustvu, Metropoliten policija je bila toliko nesposobna da je svako hapšenje bilo kao penjanje na Everest. Policija ima samo dva posla — da pokuša da spreči zločin i da brzo i efikasno rešava zločine. Izneverili su Svena po obe tačke.

Dugujem Svenu - i svim drugim majkama koje se suočavaju sa gubitkom svoje dece poput mene - da razotkrijem istinu. Verujte mi, ovo nije borba koju želim. Čini se gotovo nemoguće poverovati, ali jednom, ne tako davno, bila sam srećna, normalna mama, zadovoljna svojom sudbinom. U Svenu sam imala sve što sam mogla da poželim. Bio je najljubazniji sin, moje jedino dete, moje sve. Dečak koji je imao najsvetliju budućnost. Bio je prirodni vođa, za koga su njegovi učitelji predviđali da će jednog dana postati premijer. Sven je sreo Borisa Džonsona mnogo puta — kao predsednik mog lokalnog konzervativnog udruženja u zapadnom Londonu, potpisala sam Džonsonove papire za nominaciju za njegovu kandidaturu za gradonačelnika.

"Sven je imao blistavu budućnost"

Sven je bio brižan mladić. Kada je Sven te grozne noći 2017. video kako dim kulja iz Grenfel tornja zgrabio je sve iz svoje garderobe i počeo da prazni moju. Zatim me je poslao u Vejtrouz da kupim hranu i zalihe kojima smo napunili auto, da pomognemo preživelima. Kada smo stigli na lice mesta, gušio ga je osećaj bespomoćnosti, očajnički želeći da preda ono što smo doneli. Ponovo je ušao u prodavnice tokom pandemije Covida, kupujući osnovne stvari za naše starije komšije koji su bili u samoizolaciji. Jednom me je zamolio da ga naučim prvoj pomoći u slučaju da se neko sruši na ulici nakon srčanog udara ili uboda nožem. Nikada ni na sekund nismo pretpostavili da će on biti taj kome će zatrebati pomoć.

Njegov tata Dragomar i ja smo razvedeni, ali smo bili ujedinjeni u ljubavi prema sinu. Nakon što sam 1992. napustila našu rodnu Jugoslaviju, da bih izbegla rat, prekvalifikovala sam se u finansijskog analitičara kako bismo mogli da priuštimo da ga pošaljemo u Veterbi školu – istu školu koju su pohađali prinčevi Vilijam i Hari, da bi potom on upisao Portland Plejs u Merilbounu odakle je dobio mesto na Univerzitetu Rohempton da bi na kraju diplomirao sociologiju. Nameravao je da započne jedan kurs iz prava ali ga je odložio zbog pandemije i umesto toga, pola radnog vremena, radio je za građevinsku kompaniju svog oca. 6. februar 2021. počeo je kao svaki normalan dan. Ujutro je Sven otišao u kupovinu sa svojim tatom. Kupio mi je farbu za kosu i slikao je da mi pošalje kako bi znao da ima pravi brend. Ali zaboravio je da kupi sok od pomorandže. Kasnije tog popodneva izjavio je: „Mama, stvarno mi se sviđa đevrek.“ Najdraži mu je bio onaj sa krem sirom i dimljenim lososom. „Izaći ću i uzeti po jedan za svakog od nas, a takođe ću kupiti vaš tvoj od pomorandže“, rekao je.

Kobni odlazak do pekare

Nisam želela da ode - padao je jak sneg. Ali nije prihvatio ne kao odgovor i otišao je do prodavnice. Prijatelj koji je živeo u blizini — koga je Sven upoznao igrajući fudbal — stajao je u redu sa njim ispred. Kada je već bilo 18 časova, a njega nije bilo kod kuće, počela sam da brinem. Zvala sam ga iznova i iznova. Nije se javljao. Videla sam snimak CCTV-a koji pokazuje njegov telefon kako leži pored njegovog tela - ekran svetli pri svakom mom pozivu. To je slika koju ne mogu da izbacim iz glave. Sven i njegov prijatelj, koji je takođe teško ranjen u napadu, bili su na meti šestorice muškaraca. Napali su ih jer su ih pomešali sa osobama za koje su mislili su da su povredili njihovu teritoriju kada je u pitanju prodaja droge. Pratili su ih sve vreme dok su se vraćali iz prodavnice na putu do pekare. Moj sin je bio nesvestan trenutka kada su ih napali.

Sven je uspeo da pobegne čak do spoljne strane jedne hamburgernice gde su ga ponovo uhvatili. Udarali su ga nogama i pesnicama dok je ležao na samrti. Uboli su ga četiri puta nožem u grudi i leđa pre nego što su pobegli. Bolničari nisu mogli da ga spasu. Proglašen je mrtvim u 18.18 časova. Njegov 16-godišnji prijatelj, koji je uboden u leđa, preživeo je. Nikada sebi neću oprostiti što nisam bila tu da spasim Svenov život. Od trenutka kada sam ga rodila u bolnici Svete Marije u Londonu, više nisam bila Jasna doktor. Ja sam bila mama Jasna. Mislila sam da ću biti tu za njega ako ikada bude u opasnosti. A nisam bila. Mislila sam da ću uvek osetiti kada sam mu potrebna. Ali nisam znala da se nešto strašno dogodilo sve dok dva policajca nisu pokucala na vrata. Bilo je 21.30. Do tada je Sven već tri sata bio mrtav. Policija je objavila vest o incidentu na mrežama u 19.30 časova.

Ali ovo je bio prvi trenutak kada su došli da vide mene, njegovu mamu. Rekli su mi da je izboden, ali nisu naveli detalje kako se to dogodilo. Bio je to početak niza nesposobnih dela od strane policije. Naravno, kao lokalni političar znala sam da Met ima problema, ali iskreno nisam ni slutila koliko je duboka trulež bila sve dok Sven nije umro. Kada su mi policajci rekli šta se desilo, bila sam u takvom šoku da nisam verovala. Moja prva pomisao je bila: „Moram da spasem svog dečaka.“ Dragomar je bio sa mnom jer su on i Sven planirali da gledaju svoj voljeni Liverpul te večeri na TV-u.

"Nisu hteli da mi kažu gde je Svenovo telo"

Tražila sam da znam gde je Svenovo telo. Ušli smo u auto i odvezli se do lokacije koju nam je dala policija. To je bilo pogrešno. Vozili smo se manično. Zvala sam 999 i 101. Niko nije mogao pomoći. Činilo se da niko nije znao gde se Sven zapravo nalazi. Bila sam toliko očajna da sam objavila apel na Tviteru. Bilo je 75.000 odgovora i retvitova. Jedan čovek je odgovorio da je video Svena ispred pekare kako sa prijateljem čeka svoje đevreke. Igrali su video igrice na svojim telefonima da bi prekratili vreme. Svedok je rekao da je hodao ulicom i na drugoj strani puta vidio grupu muškaraca "pretećeg izgleda" koji su kod sebe imali noževe.

Pozlilo mi je. Počela sam da shvatam kako je Sven umro - od ruke narko-bande. Od policije više ništa nije bilo sve dok me u 1.30 nije pozvao policajac. Nikada neću zaboraviti poziv. Vikao je iz sveg glasa kao da sam glupa. „Morate prestati sa tvitovanjem. Vi ometate policijsku istragu.’ Bila sam ožalošćena majka, očajnički želela da saznam šta se dogodilo mom sinu, očajnički želela da znam gde je. Kada sam konačno videla Svena, to je bilo u mrtvačnici. Nisam mogla ni da ga poljubim ni zagrlim jer je između nas bio stakleni paravan. Stalno sam mu se izvinjavala što nisam bila tu. Htela sam da ga zagrlim od glave do pete. Stalno sam mu govorila koliko ga volim - da sebi nikada neću oprostiti što nisam bila tu da ga spasem. Rekla sam mu da je najbolji sin na svetu. „Ti živiš u meni. Za mene nisi umro.’ Usledilo je potom još nešto - policija je tvrdila da je Sven bio umešan u svađu.

To je bilo suludo. Sven se ne bi svađao sa mnom – njegovom mamom – a kamoli sa strancima koji nose noževe. Rekli su mi da je pretrčao od jedne lokacije na drugu za 60 sekundi. Čak ni Mo Farah to nije mogao da uradi, s obzirom na udaljenost između dva mesta. Moleći ih da pogledaju snimke CCTV-a, osećala sam da im moram disati za vratom sve vreme. Forenzički tim je prikupio obilje informacija. Ali policija je izgleda oklevala da to ispita. Osećala sam da je istraga očajnički spora, a policija je pronalazila jedan za drugim izgovor za nerad.

Dani su prolazili. Jednog dana sam bukvalno pet sati raspravljala sa njima, moleći ih da prođu kroz dokaze. Čupala sam kosu. Na kraju sam počela da razgovaram sa novinarima. Takođe sam tražila pomoć Borisa Džonsona, Priti Patel — tada ministarke unutrašnjih poslova — i Šona Bejlija, bivšeg konzervativnog kandidata za gradonačelnika. To je još više razbesnelo policiju. Rekli su mi da mogu biti uhapšena zbog mešanja u istragu. On je bio nevin mladić izboden na smrt u prometnoj londonskoj ulici u 18 časova jednog zimskog dana. Policija treba da bude ogorčena. Umesto toga, osećalo se kao da su ovakvi zločini postali toliko uobičajeni da time neće da se preterano bave. Privesti ratne zločince pravdi bilo je sto puta lakše nego osuditi ubice mog sina. Pre nego što sam napustila Jugoslaviju, prikupljala sam informacije o zverstvima koja su se tamo dogodila. To sam mogla da dostavim Ratnom sudu u Hagu. Kao zaštićeni svedok pomogla sam da se osudi devet zločinaca u dva suđenja.

"Neću stati dok svi ne budu osuđeni"

Ovde je Met konačno uhapsio Gedela 10. marta, zatim Amberslija 13. marta, pa Kanavana. Ali umesto da uhapse Amberslijevog prijatelja, Liora Agbajana - sina diplomate u Londonu - u isto vreme, oni su čekali 24 sata. To mu je dalo priliku da pobegne preko Mančestera avionom do Obale Slonovače. Neću prestati da mučim policiju dok svih šest ubica ne bude optuženo. Takođe vodim kampanju da uvedem Svenov zakon. Želim da policija nosi skenere kako bi mogla da kod ljudi detektuje noževe. I želim da svako ko je uhvaćen sa nožem na našim ulicama služi kaznu od 20 godina obaveznog zatvora. To je jedini način da povratimo naše ulice kako bi mladi ljudi poput Svena mogli bezbedno da izađu.

Znam da nikada neću moći da povratim svoj stari život. Znam da nikada neću prestati da žalim za Svenom. Njegova soba je netaknuta - sve je tačno onako kako ju je ostavio to popodne kada je izašao. Održala sam otvoren i njegov nalog elektronske pošte. Znam da je to glupo, ali želim da deo njega još uvek bude živ. Još uvek postoje povremene poruke - jedna nedavno sa mesta gde je dao krv. Nisam ni znala da je to uradio. Oslanjam se na negovatelje i Svenovog oca. Slomljen je kao i ja. Bez Svena život nema smisla. Stalno razgovaram sa sinom i idem na spavanje misleći na njega. U svojim snovima pokušavam da dođem do njega. Ali svaki put ga izgubim. . . opet i opet.

BONUS VIDEO:

(MONDO)