Doživotni san se pretvorio u horor za Australijanku Emu.
Pre 10 godina Ema Keri je ispunila svoj životni san da skače padobranom na švajcarskim Alpima. Ali nakon što je skočila iz helikoptera, njeno uzbuđenje se pretvorilo u užas jer joj se padobran nije otvorio i pala je sa visine od 4,5 kilometara na zemlju. Preživela je, ali je bila paralizovana od struka naniže i rekli su joj da više nikada neće hodati.
"Tada nisam pala u nesvest", rekla je Ema za "Sunrise", prisećajući se nesreće. "Pa sećam se pada, sećam se sletanja, sećam se trenutka kada sam shvatila da sam paralizovana – svega toga. Prva stvar koju sam osetila kada sam udarila o zemlju bila je samo bol u celom telu. Nisam znala odakle dolazi, nikada nisam osetila nešto slično."
Ema Keri je imala samo 20 godina kada je 'pala sa neba'. Ona još uvek smatra da je čudno koliko se normalno osećala tog dana; oduvek je mislila, kako kaže, da će postojati osećaj, nešto na umu ili u stomaku koji će te upozoriti na događaj koji može da ti promeni život.
Ali dok je ulazika u helikopter na švajcarskim Alpima, 'zujanje' u njenom stomaku je bilo poznato – uzbuđenje. "Toliko sam se dugo radovala tome, takav sam zavisnik od adrenalina", rekla je, sada tridesetogodišnjakinja, za Mamamia 2018. "A onda smo iskočili, i to je bio najneverovatniji osećaj ikada."
Slobodni pad sa visine od 4 kilometra trajao je nekoliko sekundi, možda manje od jednog minuta, pre nego što je instruktor pustio padobran. Malo su usporili, ali čak je i Ema koja je bila početnica početnica mogla da vidi da im se padobran nije u potpunosti otvorio.
Tada je instruktork prestao da razgovara sa njom, a Emina pitanja su visila u vazduhu dok su jurili i bili sve bliže i bliže zemlji. "To je tako čudno, jer bi se to dogodilo veoma brzo, ali kao da vreme nije bilo stvarno u toj situaciji. Imala sam toliko vremena da razmislim o svemu", rekla je ona. "Sećam se da sam bila potpuno sigurna da ćemo umreti. Zemlja se probližavala tako brzo. Pomislila sam, niko ne preživi tako nešto."
Ema je pala na stomak, potpuno svesna. Njen instruktor, iako živ, ležao je mlitav i težak, još uvek vezan za njena leđa. "Pokušala sam da ga otkotrljam sa sebe kako bih mogla da odem po pomoć. I tada sam shvatila da ne mogu da pomeram noge, ne mogu da ustanem, nisam mogla čak ni da migoljim prstima na nogama. I to je bilo zastrašujuće", rekla je Ema. "Bila sam tako zbunjena. Radila sam isti pokret koji sam radila ceo život. Jer odjednom je nefunkcionisanje samo najbizarniji osećaj.
"Nisam znala ništa o povredama kičmene moždine i – iako se sada ne osećam tako – tada sam pomislila: 'Ako sam u invalidskim kolicima, nikako ne želim da živim.' Nisam želela da prolazim kroz to. Tada nisam bila emocionalno jaka osoba, pa nisam mislila da ću uopšte moći da se nosim sa tim."
Emina prijateljica i saputnica, Džema, bezbedno je sletela ubrzo nakon toga sa svojim instruktorom. "Rekla je da me čuje kako joj vičem: 'Ne mogu da pomeram noge! Pomozite mi!' Lekari su joj rekli da je sada paraplegičar i da će verovatno doživotno koristiti invalidska kolica, a onda se desilo neštoneočekivano – polako je počela da ima osećaj u nogama i, sa neverovatnom odlučnošću, ponovo je naučila da hoda.
Keri je govorila o svom iskustvu u knjizi "Devojka koja je pala sa neba", koja prati njen oporavak, život paraplegičara koji je naučio da hoda i šestogodišnju sudsku bitku. Priča je više od memoara, ona je i poziv na akciju koji podseća druge da svoje živote ili sposobnosti ne uzimaju zdravo za gotovo.
"Mislim da mi je zbog toga što imam sećanje na pad, iako je to bila zaista traumatična stvar, zapravo pomoglo jer sam iskusila onaj duboki osećaj žaljenja što mi nije preostalo još mnogo života", rekla je ona. "Kada sam preživela, iako sam bila paralizovana i stvari su bile teške, osećala sam se tako srećno što sam još uvek ovde", rekla je Ema.
BONUS VIDEO:
(MONDO)
