NA NJU JE BAČENA BOMBA, IZGRAĐENA JE OD STAKLA I LEŽI NA TUNELIMA: Zgrada britanske tajne službe od 152,6 miliona funti!

Tvrđava britanske tajne službe, koju je obezbedio privatni špekulant, dizajnirao priznati populista, smeštena je na najistaknutijoj rečnoj lokaciji. Fenomen. Tajna zgrada. Uklopiti je ili sakriti? Od koga se krije, i šta o njoj smeju da znaju oni koji je grade? Ovo pitanje mučilo je obaveštace Ujedinjenog Kraljevstva tokom 20. veka.

Zgrada je danas impozantna tvrđava sa imperijalnim dizajnom koji je postao lice službe, ali priča vuče korene od daleko skromnijih početaka britanske obaveštajne službe, koji su se u prošlosti više vodili svojim motom "uvek tajno".Godine 1909. prema sačuvanoj mesinganoj ploči na fasadi, zgrada u ulici Viktorija 64 bila je sedište špeditera i izvoznika Messers Rasen, Falcon Limited. Malo ko je tada znao da je u stvari to bila kancelarija osnivača britanske tajne službe sa titulom sera, Mensfilda Kaminga, mornaričkog oficira koji je služio kao prvi šef tajne obaveštajne službe.

Ovaj vorkoholik je u amanet svim budućim obeveštajcima ostavio i tradiciju potpisivanja zelenim mastilom, baš kao što je to činio i on sam, koristeći isključivo inicijal "C", kao što to i danas čini Ričard Mur, trenutni šef službe i bivši ambasador u Turskoj.

Kaming je bio opsednut tajnovitošću, na čemu Britanci mogu da mu budu zahvalni. Kada je svoju kancelariju u Vajthol Kortu, 1919. godine prebacio u ulicu Melburi, zahtevao je od svojih kontakata da prvo odu na lokaciju udaljenu šest kilometara, na Strand, gde bi dobili dalje instrukcije. Svoju lokaciju želeo je da sakrije čak i od direktora vojne obaveštajne službe. SIS je u nekoliko narednih dekada nastavio praksu rentiranja stanova i zgrada, pod paravanom drugih delatnosti. Kada je otpočeo Hladni rat te mogućnosti su se istrošile, bilaje neophodna veća logistika i ljudstvo. Ulica Džejms na Zapadnom Londonu postala je novo sedište, sa dobrim-starim lažnim nazivom - Minimaks kompanija za gašenje požara. Postajala je bojazan da je nastao kontraobaveštajni "požar", i da su ih Rusi razotkrili pa je novi dom postala novoizgrađena zgrada Century 1964. godine, južno od Temze, koja je postala novo sedište.

Vlada je negirala postojanje službe, ali je ceo London znao ko ulazi u "Century". Bila je to najgore čuvana tajan Gordog Albiona. Zvaničan Izveštaj iz 1985. je zgradu opisao kao "nepopravljivo nesigurnu", dok je u tekstu Dejli Telegraf okarakterisana kao "zgrada poznata svakom taksi vozaču, turističkom i KGB agentu".

Nije samo identitet zgrade bio problematičan, već i njena fasada, sva u staklu, kao stvorena za njuškanje, a šta tek reći za benzinsku stanicu ispred, koje je bila nacrtana meta za potencijalnu diverziju. Svi pokušaji britanskih obaveštajaca da se sakriju (Ashley Mansions, Broadway Buildings) oslikavali su jedno vreme, tehnološki status, i potrebe, zaključno sa disfunkcionalnom zgradom Century, koje je služila do 1994. godine, a 2001. je prenamenjena u rezidencijalnu.

Kako su Britanci podigli svoju špijunsku tvrđavu?

Gde otići? Među radnje, privatne kompanije, restorane? Odlazak van Londona nije bio opcija, jer bi razdvojio obaveštajce od drugih vladinih agencija. Iznebuha, stiglo je rešenje. Kompanije koja je 1983. kupila zemlju na kojoj se danas nalazi SIS, Regalian Properties, četiri godine kasnije ponudila je britanskoj vladi ogromno zemljište na južnoj obali Temze. Prodato. Godinu dana kasnije premijerka Margaret Tačer odobrila je kupovinu nove zgrade za SIS, za konačnu cenu od 135 miliona funti za kupovinu lokacije i osnovnu zgradu, odnosno 152,6 miliona funti za posebne usluge. Svečano je otvorila kraljica Elizabeta II 1994. godine, u prisustvu princa Filipa, vojvode Edinburga.

Glavni arhitekata projekta Tedi Farel nije znao da gradi MI6, za njega i sve oko njega oni su stvarali samo jednu u nizu vladinih zgrada - departman za okolinu i njenu zaštitu. Nakon završetka posla, sedeo je u svom stanu i na nacionalnoj televiziji video objavu da je zgrada novo sedište obaveštajne službe. Kako sakriti od graditelja ono što se gradi? Nacionalni revizorski izveštaj, objavljen 2000. godine, bacio je malo svetlo na to. Kompletna zgrada odmah je isplaćena, što odudara od prakse kupovine javnih dobara na rate, koje omogućuju da se svaka rata javno češlja, odnosno šta je i kako urađeno. Za nas ovo nažalost deluje kao naučna fantastika. Kada je zgrada urađena po uobičajenim specifikacijama za vladinu zgradu, dodatnih 10 miliona funti je pridodato kako bi postala ono što je danas, što je uključivalo sasvim sigurno sijaset diskrecionih ugovora izvođača i same vlade.

Dokazano otporna na bombe

Jasno vam je da zgradu možemo da analiziramo isključivo u odnosu na njenu spoljašnjost. Brojni slojevi preko kojih je zgrada položena stvaraju 60 odvojenih krovnih površina. Ova tvrđava konstruisana je od 25 različitih vrsta stakala neophodnih za njene potrebe (ukupno 12 hiljada metara kvadratnih stakla i aluminijuma). Troslojni prozori i kameni eksterijer otporni su na bombe i na metke, a isto važi i za sva ulazna vrata. I nažalost atestirana su, uspešno. U septembru 2000. godine, na zgradu je ispaljena protivtenkovska raketu RPG-22 ruske proizvodnje, i nanela joj je samo površinsku štetu. Metropoliten policija pronašla je odbačeni raketni bacač u parku Spring Gardens, kao ostatak rakete koja je eksplodirala na prozoru na osmom spratu. Veruje se da su iza napada stajali disidentski irski republikanci. Zbog osetljive prirode posla MI6, delovi zgrade su ispod nivoa ulice, sa brojnim podzemnim hodnicima koji opslužuju zgradu. Sadržaji za osoblje uključuju sportsku salu, fiskulturnu salu, studio za aerobik, teren za skvoš i restoran. Zgrada takođe ima dva bunkera za zaštitu.

Čaučesku tornjevi

Zgrada u svoj svojoj različitosti u odnosu na ostatak Londonu, nije ostala imuna na kritike, iako je delu javnosti ona bila savršen epitaf arhitekture osamdesetih, zrela, sa primesama art dekoa, nešto poput modernog majanskog hrama. Za druge, previše "Gotam siti", grada, iz čuvenog serijala o Betmenu.

Pisac Fergus O'Salivan, verziran za evropsku infrastrukturu i dizajn nazvao je "Kule Čaušesku" sa jasnom aluzijom na arhitekturu socijalističke Rumunije, ismevajući ceo kraj novoizgrađenih zgrada u Voksholu kao "Dubai na Temzi". Teško je otrgnuti se utisku da se Dubaiju mnogi dive kada u njega dođu, ali kada njegove primese vide u svojim gradovima, to vide kao nevešt pokušaj arhitekture koja je neuklopljiva i pomalo na silu.

Džejms Bond

Niko nije proslavio zgradu više od čuvenog agenta Džejmsa Bonda. Već godinu dana od zvaničnog otvaranja, zgrade je ovenčana slavom kada je prvi put zasijala u serijalu o kultnom agentu, u filmu GoldenEye.

"Napadana" je i u filmovima The World Is Not Enough, Skyfall, Spectre (sniman na Temzi 2015. godine, sa scenama kontrolisanog rušenja zgrade u finalnoj sekvenci filma). Za film Skyfall sa Danijel Krejgom, koji je 2012. zaradio više od milijardu dolara napravljen je specijalan model zgrade visok 15 metara u kultnom britanskom studiju Pinewood.

Tokom izbora za dijamantski jubilej na Temzi, u sklopu proslave dijamantskog jubileja Elizabete II 2012. godine, Londonska filharmonija je svirala "temu Džejmsa Bonda" dok su prolazili pored zgrade. Stoga i ne čudi da je za veliku većinu širom sveta ovo sedište Bonda, a ne tajne službe. Da li je to dobro ili loše za same obaveštajce, samo vreme može da kaže.

BONUS VIDEO

(Mondo/N1)