Kažu da će to da se dogodi 15. novembra ove godine. Sva svetska pažnja usmerena je na ovaj događaj. Dobro je samo po sebi da se sretnu i razgovaraju predsednici Si Đinping i Džozef Bajden. Znajući da su se poslednji put sastali na Baliju u Indoneziji, pre godinu dana, na samitu G20, u međuvremenu se puno toga dogodilo. A bilo je i dosta poseta Pekingu od strane američkih veoma visokih predstavnika (setimo se nedavnih dolazaka u Kinu Entonija Blinkena, Dženet Jelen, Đine Raimondo itd.). Takođe, ne zaboravljamo cinjenicu da je u oktobru ove godine u Vašingtonu boravio Vang Ji, kineski ministar spoljnih poslova i direktor službe za Komisiju za spoljne poslove CK KP Kine. Tada su dogovarani svi detalji susreta dva državnika, Sija i Bajdena. Tačno je i to da je odmah posle svoje posete Vašingtonu, Vang Ji upozoravao da do San Franciska ne može da se stigne letom "autopilota", već iskrenom odlučnošću SAD da tretira Kinu sa uvažavanjem i kao jednakog partnera.

U Vašingtonu su juče pregovarali Dženet Jelen i kineski zamenik predsednika vlade, He Lifeng. Glavne teme su im bile privredna pitanja i međusobna trgovina. Izgleda da je, posle brojnih sati zajedničkih susreta, sve dobro prošlo, tako da je napravljena konstruktivna uvertira predstojećem samitu američkog i kineskog lidera u Kaliforniji. Zajednički je zaključeno da se mora komunicirati u slučajevima u kojima rastu nesporazumi, kako ne bi došlo do novih neslaganja.

Problemi, koje ističu SAD u razgovorima sa Kinom, kako to uglavnom kaže Bajden (npr. tokom poslednjeg susreta na Baliju) su: Tajvan, Hongkong, Sinđijang, Tibet, južnokinesko more, držanje u zatvoru par stotina Amerikanaca ili neosnovano zadržavanje građana SAD da izađu iz Kine, ljudska prava uopšte (!). Autoritarnost Kine se skoro po pravilu pominje, kao i njena vlast pod jednostranačkom moći KP Kine. Međutim, sigurni smo da Kina nikada ne zaboravlja. Pogotovo ako je svesna zapadnih poniženja koja je doživljavala više od dva veka.

Čini se da je jednostavno neophodno da razgovorima između dva čelna čoveka moćnih država bar pokušaju da se smire nesuglasice, o razlikama da ne govorimo. To je jedini put. Posebno u današnje, potpuno isprepletano življenje u svetu u kome pojedine zemlje imaju čitave nuklearne arsenale. A baš bi to oružje, ukoliko bi se upotrebilo, bilo porazno po čitavu planetu, pojedine nevine zemlje (ne poseduju niti planiraju proizvodnju ili nabavku nuklearnog oružja) ne vredi ni pominjati. Zar je to demokratski, po svojoj samoj suštini?Drugi mogu da određuju sudbinu čovečanstva, bez pitanja šta o tome stvarno misle svi žitelji planete zemlje. I to je glavni test prave, pravcate demokratije na delu, zar ne? Demokratija, po nama, postoji samo onda kada se svi, bez razlike, pitaju sta žele! To važi za sve slučajeve, naročito za one koji se ističu svojim demokratskim dostignućima i "važnim" uspesima. Zar o egzistenciji ne bi trebalo baš svi da odlučuju? Današnji svet vapije za razumom i ljudskom solidarnosti. Mislimo da to misli i Kina, kako zvanična tako i običan narod. Zato smatramo da je susret dva predsednika (Sija i Bajdena) nuzan i dobar po samoj svojoj zamisli. Reklo bi se da se ipak sprovodi njihov dogovor sa Balija, od novembra prošle godine. Slažemo se da je dobro i to da se samit održi, mada ne verujemo u velike prodore i rezultate. Nije važno, bitno je da do susreta dolazi i da ih ima sve češće. Već bi neko međusobno otopljavanje bilo izuzetno dobra vest.

Nije uopšte zanemarljivo to da je Kinu, nekako uoči susreta u San Francisku, posetio australijski premijer Entoni Albaneze. Poznato je da je Australija u Quad-u, a narocito to da pripada obaveštajnoj, anglosaksonskoj porodici "Pet očiju" i sl. Nije moguće da se radi o slučajnosti. Kina jeste glavni spoljnotrgovinski partner Australije i sve više investira u ovu zemlju- kontinent (ove godine je zabeležen rast kineskih investicija od 11%!). Da dodamo da je Kina i najveći strani vlasnik zemlje u Australiji. Dakle, ponovo je, sa novom vladom Australije na čelu sa Entonijem Albanezeom, otvorena ojačana i multiplikovana saradnja sa Kinom. I to baš uoči susreta dva predsednika u San Francisku. Ovo, takodje, uvećava nade da će očekivani samit Bajdena i Sija biti u konstruktivnijem tonu. Pri tome, posebno računamo na često ponavljane rečenice "da nuklearni rat ne sme da se dozvoli", koje čine najvažniji deo zajedničkih ili odvojenih saopštenja posle sastanaka kineskih i američkih (SAD) državnika.

Nema sumnje da ce skup u San Francisku, kao i bilateralni sastanci koji se očekuju, biti od izuzetne važnosti. Naročito imamo u vidu potrebu čitavog sveta da se dogovorima rešavaju razlike, a ne ratovima kao sto je onaj u Ukrajini ili između Izraela i Palestinaca. Valjda više nećemo biti svedoci svakojakih užasa. Blagotvorno dejstvo pregovora možda dobije zamah i ovim okupljanjem u San Francisku. Izvesno je da će Kina tražiti posvećenost saradnji i dogovorima, što i dokazuje brojnim mirovnim inicijativama poput "Pojasa i puta" i mnogim drugim koje je lansirao njihov predsednik Si Đinping i koje su doživele ogromnu podršku, a znamo da su zasnovane na dobrovoljnosti učesnika. Svaka zemlja procenjuje za sebe ima li smisla da uzima ućešće u brojnim kineskim ponudama i inicijativama u čijem su temelju dragovoljnost i sopstvena procena korisnosti. A Kina je u želji da solidarnošću i podrškom razvoju sveta doprinese stvaranju raznovrsnog svetskog poretka oličenog, pored ostalog, u ŠOS-u, BRICS-u itd. U to treba verovati, jer drugačije ne bi bilo ni realno.