DA LI IZRAEL IMA NUKLEARNO ORUŽJE I HOĆE LI GA UPOTREBITI?! javna tajna koju vlada nikada nije zvanično potvrdila!

Nakon šokantnih scena varvarskog nasilja Hamasa u napadu na Izrael i šokantnog neselektivnog bombardovanja nedužne dece, žena, staraca i bolesnika u Pojasu Gaze, usledio je još jedan šok za međunarodnu javnost koja, nespremna na tolike šokove u relativno kratkom vremenskom periodu, sa nevericom posmatra dešavanja na Bliskom istoku.

Rusi odmah postavljali pitanja

Rusko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je u utorak, 7. novembra, da je primedba izraelskog ministra, koji je "izgledao" otvoren za ideju da Izrael pokrene nuklearni napad na pojas Gaze, pokrenula neka veoma značajna pitanja.

Portparolka ruskog ministarstva Marija Zaharova upitala je međunarodnu javnost da li je, zapravo, pomenutom izjavom Izrael zvanično priznao da poseduje nuklearno oružje. Zaharova se zapitala, ako je tačno ono što je rekao gospodin Elijahu, gde su Međunarodna agencija za atomsku energiju i međunarodni nuklearni inspektori da provere šta se dešava.

Istovremeno, Elijahuov komentar je izazvao osudu celog arapskog sveta, a Iran je pozvao na brzu međunarodnu intervenciju. Iranski ministar spoljnih poslova Hosein Amirabdolajan pozvao je na hitnu i trajnu akciju Saveta bezbednosti UN i Međunarodne agencije za atomsku energiju, koaj bi rezultirala "razoružanjem izraelskog varvarskog režima aparthejda" jer će, prema njegovim rečima, "sutra biti prekasno".

Procene stručnjaka

Prema dostupnim podacima iz "The Nuclear Information Project", američke agencije koja deluje u okviru Federacije američkih naučnika, procena izraelskog nuklearnog arsenala je puna neizvesnosti, ne samo zato što Izrael namerno ne priznaje javno posedovanje nuklearnog oružja, već i zbog toga što niz drugih razloga. Glavni razlozi su tajnost operacija u vezi sa razvojem nuklearne tehnologije i kontakti koje izraelska vlada ostvaruje sa svojim saveznicima, pre svega sa SAD. Međutim, na osnovu analiza satelitskih snimaka, sistema za isporuku i fisionih materijala, stručnjaci procenjuju da Izrael ima zalihe od približno 90 nuklearnih bojevih glava.

Izrael raspravlja o svojim nuklearnim sposobnostima na vrlo specifičan način, nazvan "Amimut". "Amimut" zapravo znači "dvosmislenost". To je politika koja namerno zamagljuje, ali nikada direktno ne negira nuklearni potencijal zemlje. Na pitanje o posedovanju nuklearnog oružja, izraelski političari odgovaraju standardnom frazom da "nikada neće biti prvi koji će uvesti nuklearno oružje na Bliski istok".

Najsporniji deo ove fraze je reč "uvesti". Šta zapravo znači "uvesti nuklearno oružje na Bliski istok" nije razjašnjeno ni do danas, a o tome se žestoko raspravljalo u vreme predsednika Ričarda Niksona, Henrija Kisindžera i izraelskog premijera Davida Ben Guriona.

Objašnjenja izraelskih zvaničnika u vezi sa terminom "uvođenje nuklearnog naoružanja u region" krajnje su besmislena, jer se u njima "uvođenje" povezuju sa akcijama testiranja, javne objave ili efektivne upotrebe nuklearnog arsenala, što se do danas nije dogodilo. Iz ovakvih navoda moglo bi se zaključiti da Izrael nema nuklearno oružje, dok je realnost potpuno drugačija.

Posebno se može osporiti tvrdnja o testiranju ove vrste oružja za masovno uništenje. 1979. godine specijalni američki satelit za otkrivanje nuklearnih eksplozija snimio je dva ogromna bljeska svetlosti u blizini ostrva Princa Edvarda u Indijskom okeanu. U to vreme, Karterova administracija je za ovo "otkriće" okrivila "satelitsku grešku". Novinari i istraživači sada veruju da je eksplozija bila zajednički nuklearni test Južne Afrike i Izraela, iako to nikada nije potvrđeno.

Elijahuov komentar nije bio prvi

Komentari suspendovanog ministra Elijahua poslednji su u dugom nizu problematičnih izjava izraelskih zvaničnika uslovljenih politikom "amimuta", koja na dvosmislen način pristupa problemu postojanja izraelskog nuklearnog oružja. Dobri poznavaoci materije pamtiće izjavu bivšeg premijera Izraela Ehuda Olmerta iz 2007. godine.

On je u intervjuu jednoj nemačkoj televiziji kritikovao stavove Irana, koji je i tada otvoreno zapretio da će Izrael izbrisati sa mape sveta, eksplicitno priznajući da njegova zemlja poseduje nuklearno oružje, navodeći da su "ciljevi Iranaca, kao rezultat njihove potrage za nuklearnim oružjem, ne mogu se smatrati jednakim ciljevima drugih država koje poseduju ili teže nuklearnom oružju, kao što su Sjedinjene Države, Francuska, Izrael ili Rusija".

Učinjena šteta je sanirana, odnosno pokušala se sanirati dan kasnije na konferenciji za novinare, kada je Olmert rekao da njegovi komentari nisu priznanje postojanja programa nuklearnog naoružanja. Dakle, vratio se na staru liniju "Amimuta". "Izrael neće biti prva zemlja koja će uvesti nuklearno oružje na Bliski istok. To je naš stav i ništa se nije promenilo", bile su njegove reči, ublažavajući ono što je rekao dan ranije.

Izrael je počeo da razvija nuklearno oružje 1950-ih godina. Tehnologiju i informacije kupio je od Francuske i osnovao istraživački centar u blizini grada Dimona 1958. godine. Amerikanci nisu bili srećni kada su saznali za aktivnosti saveznika.

Poznavajući raspoloženje američke administracije u vezi sa svojim planovima, Izrael se potrudio da od Vašingtona sakrije pravu svrhu istraživačkog centra. Unutrašnji rad fabrike Dimona bio je toliko tajan da je jedan čovek kidnapovan kada se javio i razgovarao sa britanskom štampom 1986. godine. Mordečai Vanuna je kidnapovan od strane Mosada, izraelske obaveštajne službe, i osuđen je za izdaju u Izraelu i proveo je 18 godina u zatvoru.

Do kasnih 1960-ih, Izrael je bio blizu realizacije svojih nuklearnih ambicija, a najviši američki zvaničnici Kisindžer i Nikson su konačno uskočili da pomognu savezniku. Važno je istaći da su Ajzenhauer, Kenedi i Džonson smatrali da je neophodno sprečiti nuklearne ambicije Izraela. Međutim, Niksonova administracija je promenila američku politiku nakon što se 1969. sastao sa izraelskom premijerkom Goldom Meir. Od tada je Bela kuća prestala da vrši pritisak na Izrael da zaustavi svoj program nuklearnog oružja.

U stvari, Amerikanci postaju glavni zagovornici politike "amimuta" koju vodi Henri Kisindžer, koji je odigrao ključnu ulogu u stvaranju i tumačenju ove doktrine. Upravo je njegovo tumačenje doktrine pomoglo Izraelu da razvije svoj nuklearni program tokom Hladnog rata, iako Amerikanci nisu javno prekršili sopstvenu politiku neširenja. Time što su bile spremne da zažmure pred izraelskim nuklearnim programom, Sjedinjene Države su očigledno stvorile dvostruki standard u svom pristupu neširenju oružja za masovno uništenje.

Postavlja se pitanje pod kojim okolnostima bi Izrael bio spreman da napusti politika "amimuta", da se izvuče iz samonametnute dvosmislenosti i iskoristi nuklearne sposobnosti koje poseduje. Da li je ovo trenutna situacija u Pojasu Gaze? Verovatno ne. Možda umešanost u rat iranskog zastupnika Hezbolaha ili mnoštva šiitskih milicija iz Sirije i Iraka? Vrlo verovatno ne opet.

U stvari, Izrael je razvio doktrinu preventivnog udara protiv širenja nuklearnog naoružanja, koja se odnosi na sposobnost potencijalnih neprijatelja da poseduju oružje za masovno uništenje (VMD), posebno nuklearno oružje. Doktrina je nazvana Begin po izraelskom premijeru Menahemu Beginu, koji ju je prvi izrekao juna 1981. godine, nakon izraelskog napada na irački nuklearni reaktor Osirak u operaciji Opera.

BONUS VIDEO:

(MONDO)