Aleksandar Lukašenko, koji je već 12 godina na čelu Belorusije, počeo je novi, petogodišnji mandat upravljanja desetomilionskom bivšom sovjetskom republikom. Inauguraciju uživo iz Palate republike prenosila su četiri državna kanala, a veče je rezervisano za koncert na Oktobarskom trgu u Minsku, uz učešće zvezda beloruske i ruske estrade.
Aleksandar Lukašenko, koji je već 12 godina na čelu Belorusije, počeo je novi, petogodišnji mandat upravljanja desetomilionskom bivšom sovjetskom republikom. Inauguraciju uživo iz Palate republike prenosila su četiri državna kanala, a veče je rezervisano za koncert na Oktobarskom trgu u Minsku, uz učešće zvezda beloruske i ruske estrade.
Na inauguraciju nisu pozvani šefovi država, jer po objašnjenju administracije to "nije praksa", pa su prisustvovali samo "društveno-politički radnici".
U skladu sa Ustavom, vlada je na posebnoj sednici raspuštena, a Lukašenko bi trebalo da pristupi formiranju novog kabineta.
Prvi put, Lukašenko je za predsednika izabran 1994. godine, pojavivši se na političkoj sceni praktično niotkuda, kao direktor kolhoza i deputat, da bi na narodu bliskoj antikourpcionaškoj platformi pobedio sa ogromnim prednošću sa više od 80 odsto glasova. Prema rezultatima izbora od 19. marta, Lukašenko je osvojio tri procenta više.
Lukašenkov najozbiljniji protivkandidat, Aleksandar Milinkevič, dobio je tek šest odsto glasova, ali su posmatrači Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) ocenili da izbori nisu bili fer i pošteni, dok je iz Vašingtona stigla poruka da SAD te rezultate ne priznaju. Na Zapadu smatraju da su izbori održani u atmosferi straha i pritiska na Lukašenkove političke protivnike.
Dan inauguracije, retke pristalice opozicije obeležile su noseći crne vrpce u znak žalosti.
Da se zapadne zemlje neće zadržati samo na deklarativnoj osudi, postalo je jasno protekle nedelje, najavom da će Evropska unija, možda već na sastanku ministara spoljnih poslova u Luksemburgu 10. aprila, proširiti "crni spisak" zabrane ulaska u članice Unije, na kojem će se uz Lukašenka naći još 30 beloruskih funkcionera. Austrijski kancelar Volfgang Šisel je kao predsedavajući EU rekao da je potrebno nastaviti pritisak na vlasti u Minsku radi oslobadjanja zatvorenih demonstranata - opozicionih pristalica, kao i aktivnosti na stvaranju civilnog društva i uvodjenje demokratije i slobode u toj zemlji.
Lukašenka na Zapadu optužuju da sistematski krši ljudska prava, da pod kontrolom drži sve medije, službe bezbednosti, vojsku.
Krizu sa Zapadom i epitet "poslednjeg diktatora u Evropi", Lukašenko je dobio već 1996., kada je inicirao referendum na kojem je za godinu dana produžio sopstveni mandat. Već u septembru naredne godine, integrativni procesi Belorusije sa EU su zaustavljeni, a programi pomoći zamrznuti.
Do još većeg zaoštravanja došlo je 1998, kada su vlasti u Minsku tražile od zapadnih diplomata da napuste rezidencije, jer zgrade treba da se renoviraju, posle čega su ambasadori Nemačke, Francuske, Grčke, Velike Britanije, Italije, SAD, Poljske i Japana, bili opozvani u svoje zemlje na konsultacije. Mnoge zemlje od tada su Lukašenka proglasile "personom non grata", a vlada Češke republike je u novembru 2002. odbila da ga pusti u zemlju, predloživši mu da traži turisticku vizu.
Zapadni mediji pamte Lukašenka i kao jedinog deputata koji je 1991. glasao protiv raspada SSSR-a i da je pre 10 godina potpisao sporazum o stvaranju Saveza Rusije i Belorusije.
Nešto bolje je prošla svojevremena predsednica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Leni Fišer, koju je tokom posete Minsku, Lukašenko odbio da primi, uz objašnjenje da je morao da prisustvuje "važnom fudbalskom meču na kome ga čeka 50.000 navijača".
U zemlji, Lukašenko, poznatiji kao "Batka" (Otac), Belorusima obećava dalje sprovodjenje ekonomskih reformi, održavanje reda i nastavak jačanja veza sa Rusijom. Njegovo protivljenje brzoj privatizaciji državnih preduzeća (oko 80 odsto) nije, medjutim, neuspešno. Prošle godine ostvaren je rast društvenog bruto proizvoda od 9,5 odsto, a zemlja nema probleme sa spoljnim dugovima i nezaposlenošću, čime se mali broj država u okruženju može pohvaliti. To je, verovatno, na umu imala i većina Belorusa glasajući za njega i ovog puta, mada pojedini ekonomisti kažu da je to umnogome zbog energenata koje vlasti u Minsku dobijaju od Rusije po znatno nižim cenama od ostalih zemalja, što neće moći još dugo da traje.
Milinkeviču, prema kojem su simpatije Zapada prošle nedelje potvrdjene na sednici Evropskog parlamenta u Strazburu, ostaje da čeka na eventualnu inaguraciju dok broj razočaranih u politiku - kako je nazvao Lukašenka - "talentovanog populiste" ne poraste - bar do 300.000 demonstranata, posle čega možda i neće morati da čeka izbore 2011.
(Tanjug)
Na inauguraciju nisu pozvani šefovi država, jer po objašnjenju administracije to "nije praksa", pa su prisustvovali samo "društveno-politički radnici".
U skladu sa Ustavom, vlada je na posebnoj sednici raspuštena, a Lukašenko bi trebalo da pristupi formiranju novog kabineta.
Prvi put, Lukašenko je za predsednika izabran 1994. godine, pojavivši se na političkoj sceni praktično niotkuda, kao direktor kolhoza i deputat, da bi na narodu bliskoj antikourpcionaškoj platformi pobedio sa ogromnim prednošću sa više od 80 odsto glasova. Prema rezultatima izbora od 19. marta, Lukašenko je osvojio tri procenta više.
Lukašenkov najozbiljniji protivkandidat, Aleksandar Milinkevič, dobio je tek šest odsto glasova, ali su posmatrači Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) ocenili da izbori nisu bili fer i pošteni, dok je iz Vašingtona stigla poruka da SAD te rezultate ne priznaju. Na Zapadu smatraju da su izbori održani u atmosferi straha i pritiska na Lukašenkove političke protivnike.
Crne vrpce - raspoloženje opozicije
Posle saopštavanja rezultata, pristalice opozicionih kandidata Milinkeviča i socijaldemokrate Aleksandra Kozulina napravili su na trgu "grad šatora" i protestovali, zahtevajući poništavanje izbora i održavanje novih. To je trajalo samo četiri dana, jer je policija 24. marta ujutro uklonila šatore, a više stotina demonstranata uhapsila, medju ostalima i Kozulina.Dan inauguracije, retke pristalice opozicije obeležile su noseći crne vrpce u znak žalosti.
Da se zapadne zemlje neće zadržati samo na deklarativnoj osudi, postalo je jasno protekle nedelje, najavom da će Evropska unija, možda već na sastanku ministara spoljnih poslova u Luksemburgu 10. aprila, proširiti "crni spisak" zabrane ulaska u članice Unije, na kojem će se uz Lukašenka naći još 30 beloruskih funkcionera. Austrijski kancelar Volfgang Šisel je kao predsedavajući EU rekao da je potrebno nastaviti pritisak na vlasti u Minsku radi oslobadjanja zatvorenih demonstranata - opozicionih pristalica, kao i aktivnosti na stvaranju civilnog društva i uvodjenje demokratije i slobode u toj zemlji.
Lukašenka na Zapadu optužuju da sistematski krši ljudska prava, da pod kontrolom drži sve medije, službe bezbednosti, vojsku.
Krizu sa Zapadom i epitet "poslednjeg diktatora u Evropi", Lukašenko je dobio već 1996., kada je inicirao referendum na kojem je za godinu dana produžio sopstveni mandat. Već u septembru naredne godine, integrativni procesi Belorusije sa EU su zaustavljeni, a programi pomoći zamrznuti.
Do još većeg zaoštravanja došlo je 1998, kada su vlasti u Minsku tražile od zapadnih diplomata da napuste rezidencije, jer zgrade treba da se renoviraju, posle čega su ambasadori Nemačke, Francuske, Grčke, Velike Britanije, Italije, SAD, Poljske i Japana, bili opozvani u svoje zemlje na konsultacije. Mnoge zemlje od tada su Lukašenka proglasile "personom non grata", a vlada Češke republike je u novembru 2002. odbila da ga pusti u zemlju, predloživši mu da traži turisticku vizu.
Zapadni mediji pamte Lukašenka i kao jedinog deputata koji je 1991. glasao protiv raspada SSSR-a i da je pre 10 godina potpisao sporazum o stvaranju Saveza Rusije i Belorusije.
Zbog fudbala izbegavao zapadne zvaničnike
Lukašenko sasvim dobro zna šta Zapad misli o njemu i često izjavljuje šta on misli o Zapadu - za ambasadore zapadnih zemalja tvrdi da su špijuni i da kuju zaveru za njegovo svrgavanje. Američkog predsednika Džordža Buša tokom izbornog procesa nazvao "teroristom broj jedan" u svetu, nakon optužbi iz Vašingtona da se na Lukašenkovim računima nalazi novac od šverca oružja.Nešto bolje je prošla svojevremena predsednica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Leni Fišer, koju je tokom posete Minsku, Lukašenko odbio da primi, uz objašnjenje da je morao da prisustvuje "važnom fudbalskom meču na kome ga čeka 50.000 navijača".
U zemlji, Lukašenko, poznatiji kao "Batka" (Otac), Belorusima obećava dalje sprovodjenje ekonomskih reformi, održavanje reda i nastavak jačanja veza sa Rusijom. Njegovo protivljenje brzoj privatizaciji državnih preduzeća (oko 80 odsto) nije, medjutim, neuspešno. Prošle godine ostvaren je rast društvenog bruto proizvoda od 9,5 odsto, a zemlja nema probleme sa spoljnim dugovima i nezaposlenošću, čime se mali broj država u okruženju može pohvaliti. To je, verovatno, na umu imala i većina Belorusa glasajući za njega i ovog puta, mada pojedini ekonomisti kažu da je to umnogome zbog energenata koje vlasti u Minsku dobijaju od Rusije po znatno nižim cenama od ostalih zemalja, što neće moći još dugo da traje.
Milinkeviču, prema kojem su simpatije Zapada prošle nedelje potvrdjene na sednici Evropskog parlamenta u Strazburu, ostaje da čeka na eventualnu inaguraciju dok broj razočaranih u politiku - kako je nazvao Lukašenka - "talentovanog populiste" ne poraste - bar do 300.000 demonstranata, posle čega možda i neće morati da čeka izbore 2011.
(Tanjug)
