U državi od 55 miliona ljudi bukti rat o kom niko ne priča: Jezivom taktikom ubijaju žene i decu

Kin Mar-Čo brine za svog četvorogodišnjeg sina dok se bori da skupi dovoljno hrane da ga nahrani u improvizovanom kampu za raseljene osobe u pretrpanom manastiru u zapadnom Mjanmaru. Vojnici su upali u njihovo selo u državi Rakajn, poznata i kao Arakan, i prisilili nju i ostale članove porodice da napuste svoje domove. Zadržali su sve muškarce, a njenog brata i druge komšije su streljali, rekla je ona, a preneo CNN.

Žarište sukoba

Rakajn je postao žarište sukoba, gde je moćna etnička manjinska naoružana pobunjenička grupa, Arakanska armija (AA) — koja je optužena za kršenja ljudskih prava — preuzela kontrolu nad najmanje 10 opština u državi otkako je jednogodišnje primirje s vojskom propalo u novembru. Zvaničnici humanitarne pomoći rekli su da hunta pokušava da „izgladni“ civile na teritoriji koju kontroliše AA, koristeći taktike koje su Ujedinjene nacije i grupe za ljudska prava više puta opisale kao ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

"Oni koriste hranu kao oružje“, rekao je jedan visoki zvaničnik humanitarne pomoći za CNN.

Humanitarni radnici kažu da je kriza ozbiljna. Situacija koja se razvija širom zemlje je očajna, ali u Rakajnu — koji je gotovo potpuno zavistan od humanitarne pomoći u hrani — UN navodi da je manje od četvrtine od 873.000 ljudi koji trebaju pomoć u hrani dobilo tu pomoć. "Postoji vrlo realna mogućnost da najugroženiji... mogu umreti ako ne dobiju podršku“, upozorava izveštaj UN-a iz juna. Sada je avgust, a situacija se pogoršala.

Muhamed (43) otac troje dece, živi u kampu za raseljena lica sa svojom porodicom od 2012. godine, kada je nasilje protiv muslimana prisililo na desetine hiljada ljudi da napuste svoje domove. Najnoviji sukobi još nisu stigli do Sitvea, koji je i dalje pod kontrolom hunte. Ali od kada je u novembru propao dogovor o primirju između Arakanske armije (AA) i vojske, otvarajući novi veliki front u građanskom ratu u Mjanmaru, kamp je praktično odsečen, a uslovi su se drastično pogoršali, rekao je on.

Mohammedova deca pohađaju malu, improvizovanu školu unutar kampa i jedu pola činije pirinča. "Moja deca bi plakala i pitala: ‘Zar nećemo večerati večeras?’ U tim trenucima, očajan, otišao bih kod komšije i zamolio za malo hrane da nahranim svoju decu", rekao je Muhamed.

Humanitarni radnici kažu da hunta namerno ometa pomoć u vidu hrane i medicinske zalihe. "Kako se sukob širi po Rakajnu, takođe smo videli uništavanje puteva i mostova. Rezultat je, u suštini, da niko nema pristup tim mestima.“

Prema rečima zvaničnika za pomoć, humanitarne organizacije, uključujući agencije UN-a, moraju dobiti „dozvole za putovanje“. Bez dozvola za putovanja, nemoguće je proći kroz blokade na putevima i vodenim putevima koje je postavila hunta.

"Mi smo nevidljivi"

Kada hunta blokira zvanične isporuke pomoći, regionalne i lokalne humanitarne grupe koriste tajne taktike kako bi delovale bez odobrenja vojske, rizikujući svoje živote da dostave pomoć onima kojima je potrebna, kažu zvaničnici četiri lokalne humanitarne grupe, svi koji su odbili da otkriju svoje taktike jer bi to moglo ugroziti njihove operacije.

Ali to je daleko od dovoljnog. Najmanje 18,6 miliona ljudi — oko jedne trećine stanovništva Mjanmara — treba humanitarnu pomoć ove godine, ali humanitarni radnici uspeli su da dosegnu samo 2,1 milion, prema izveštaju OCHA (Kancelarije Ujedinjenih nacija za koordinaciju humanitarnih poslova) objavljenom prošle nedelje. Čak i na teritorijama koje hunta ne blokira, pojačani rat, rekordno nisko finansiranje i međunarodna ravnodušnost takođe ograničavaju pristup humanitarnih radnika.

Humanitarni radnici su takođe postali mete u ratu hunte.

Manastir gde Kin Mar-Čo i njena porodica sada borave, oslanja se na hranu doniranu od lokalne zajednice. Drugi meštanin rekao je za da im u dobrim danima daju dva osnovna obroka pirinča i povrća, ali njena dvoje dece, uzrasta 11 i 7 godina, često ide na spavanje gladno. "Vojnici su uzeli sav novac koji smo imali“, rekla je ona. "Sve što nam trenutno treba je pomoć i podrška da preživimo ovo.“

Iako je njegov mali manastir preopterećen raseljenim ljudima, monah kaže da pokušava da prikupi više donacija od zajednice, nadajući se da će moći da nahrani one u manastiru više od malih porcija pirinča. Međutim, primaju oskudne donacije hrane. Pored toga, kamp je prenatrpan, mnoge porodice su primorane da spavaju napolju bez pokrivača usred kišne sezone, pa su bolesti i proliv veoma rasprostranjeni, rekao je monah. "Nemaju negu ili lekara koji im pomažu“, rekao je.

"Jedina pomoć koju dobijamo je od vatrogasne službe za njihove sahrane.“

BONUS VIDEO: KRVAVI PUT BEZ POVRATKA! Jeziva ispovest Kesić o 'Oluji' i 13 dana straha: Bežali smo traktorom, nismo znali da li je brat živ