Istovremeno dok se srednja i istočna Evropa oslobađala "okova" komunizma 1989. godine, 4. juna iste godine, u Pekingu su održani studentski protesti na glavnom i najvećem trgu na svetu, Tjenanmenu, na kom je učestvovalo čak do milion ljudi. Mnogi Kinezi pridružili su se kineskim studentima koji su tražili društvene reforme, demokratizaciju i veće slobode.
Ovaj događaj bio je snažan udarac kineskim komunističkim vlastima, a jezgro tadašnjeg rukovodstva činili su visoki političari (Deng Sjaoping, Li Sjanijan, Čen Jun). Taj događaj je nesumnjivo podelio kineske lidere, jer su neki tražili vojnu intervenciju, dok su umereniji lideri tražili pregovore sa demonstrantima. Međutim, kineske komunističke vlasti su brutalno reagovale i došlo je do masakra demonstranata.
Tačan broj i identitet žrtava krvavog gušenja prodemokratskih protesta i dalje je nepoznat, a procene variraju od 241 (zvanična brojka koju je objavio kineski režim) do hiljadu, pa čak i do 10 hiljada, navodi se u depeši tadašnjeg britanskog ambasadora, koja je objavljena 2017. godine.
Međutim, već 35 godina se sprovodi politika službenog zaborava ovog istorijskog događaja. Za zvanični Peking, ovaj istorijski događaj kao da se nikada nije dogodio. Bilo kakva zvanična komemoracija je strogo zabranjena, porodice ubijenih su pod nadzorom, a spominjanje masovnih protesta i masakra koji je usledio cenzuriše se na društvenim mrežama uz pomoć ogromne mašinerije ljudskih moderatora i automatizovanih algoritama. Ali i to je sve manje neophodno, jer veliki deo mladih u Kini ne zna ni šta se dogodilo, dok drugi smatraju da je obračun s demonstrantima bio opravdan, piše Gardijan.
Cenzura ponekad dostiže zaista bizarne nivoe. Tako je grupa aktivista koja je 2016. godine pokušala da obeleži godišnjicu etiketama za alkoholno piće dobila zatvorske kazne do tri i po godine zbog "podsticanja subverzije državne vlasti". Njihov zločin? Na flaše kineske baiđiu rakije stavili su etikete "ba jiu liu si", što na kineskom znači 89-6-4, a to je datum masakra na Tjenanmenu.
Sećanje na masakr održavalo se u Hong Kongu
Jedini delovi Kine u kojima se čuva sećanje na ovaj masakr su oni koji zvanično pripadaju Kini, ali imaju autonomiju ili de fakto nezavisnost: Hong Kong i Tajvan. Međutim, od velikih protesta koji su uzdrmali Hong Kong od 2019. do 2020. godine, čak i u toj nominalno demokratskoj provinciji, vlasti pokušavaju da izbrišu sećanje na tragediju kineskog naroda.
Komemoracija na godišnjicu masakra na Tjenanmenu prvi put je u Hong Kongu zabranjena 2020. godine, posle 30 godina obeležavanja, dok se 2019. godine, prema proceni organizatora, okupilo tek 180.000 ljudi. Zvanično, razlog za zabranu je bila pandemija koronavirusa.
Uprkos tome, jedan od vodećih hongkonških prodemokratskih aktivista, 24-godišnji Džošua Vong, osuđen je 2021. godine, zajedno sa dvadeset drugih aktivista, na 10 meseci zatvora zbog učešća na ovom zabranjenom skupu. On je ranije osuđen na još 17 meseci zatvora zbog organizovanja i podsticanja na nezakonite proteste protiv kineskog zakona o izručenju 2019. godine. A jedna od organizatorki bdenije za žrtve Tjenanmena, Čou Hang-Tung, uhapšena je 2021. godine nakon što je rekla da planira, uprkos zabrani i pretnji višegodišnjom zatvorskom kaznom, da ode u Viktorija park i održi tamo opet bdenje.
Kinez odslužio 17 godina zatvora
"Zatiranje" sećanja se, naravno, nastavlja i u kontinentalnoj Kini. O tome svedoči Fan Baolin, disident koji je pobegao iz Kine 2020. godine nakon što je odslužio 17 godina zatvora zbog učešća u protestima 1989. godine. Nakon izlaska iz zatvora, režim je nastavio da ga pažljivo prati, uključujući prisluškivanje njegovog mobilnog telefona, kamere koje su mu snimale kuću, zabranu napuštanja grada i pritisak na njegovu porodicu da ga odvrati od razmišljanja o daljem aktivizmu, rekao je Fan za Asošijeted pres u intervju pre 3 godine.
Fan, međutim, nije zatvoren odmah nakon protesta. U stvari, bio je policajac, zatim službenik partijske bezbednosti, a uhapšen je 1999. godine zbog slanja poverljivih dokumenata jednoj nevladinoj organizaciji u SAD. Dokumenti su sadržali zapise kineskih disidenata koji su pobegli u inostranstvo.
"Jednom kad ste na crnoj listi kineske vlade, ona će vas pratiti doživotno", rekao je Fan (57), koji je zatražio azil u neimenovanoj azijskoj zemlji. Iako je učestvovao u protestima na Tjenanmenu, koji su počeli u aprilu 1989. godine, u maju je napustio grad i tako izbegao masakr.
Žang Ksianling je jedna od mnogih majki čija su deca umrla na Tjenanmenu. Njen sin je imao 19 godina kada je pogođen u glavu na Trgu Tjenanmena. Tokom narednih 35 godina, Žang je, zajedno sa drugim ženama iz Inicijative Majke Tjenanmena, uzalud pokušavala da prisili Kinu da se suoči s ovom traumom. Partija je uvela kolektivnu amneziju.
Prošlo je 35 godina
Masakr na Tjenanmenu dogodio se pre 35 godina - 4. juna 1989. Do danas je nepoznat identitet demonstranta sa kultnog snimka na kome on prkosno stoji ispred kolone tenkova na Trgu Tjenanmena, ni šta mu se dogodilo kada su ga nepoznate osobe, verovatno policajci, odveli. Takođe, nije poznato šta se dogodilo posadi tenka koja je pokušavala da ga zaobiđe, ali ga nije pregazila.
U uspeh kineske politike zaborava uverio se i BBC reporter Džon Sadvort pre četiri godine kada je izašao na ulice Pekinga i pitao ljude da li prepoznaju sliku čoveka sa tenkom. Jedan za drugim bi se Kinezi, mladi i stari, muškarci i žene, zagledali u sliku i odgovorili mu da je prvi put vide:"Izgledaju kao strani tenkovi. Nisu kineski", rekao je jedan Kinez.
Jedini koji su mu rekli da su videli sliku bili su studenti sa Univerziteta u Pekingu, gde su počeli protesti 1989. godine. Ali su mu takođe rekli da je malo Kineza videlo sliku. Na kraju reportaže jedan Kinez ga je prekorio što je uopšte pokazuje sliku: "Kako se usuđuješ da pokažeš ovu sliku ovde?", pitao ga je.
Kolumnista Njujork tajmsa i dobitnik Pulicerove nagrade Nikolas Kristof boravio je u Pekingu kada je, kako piše, dobio dojavu da kineska narodnooslobodilačka armija vrši invaziju na njegovu prestonicu. Uspeo je da stigne na Tjenanmen pre vojske, a zatim je posmatrao kako vojnici pucaju iz automatskih pušaka direktno u gomilu u kojoj se nalazio.
"Nikad ne zaboravite kako ste gledali mlade ljude, neke od najboljih i najpametnijih iz te nacije, pune strasti i idealizma, kako ustaju protiv mitraljeza, i u tom trenutku se grče krvavi i beživotni na tlu", piše Kristof. Vojnici nisu pucali samo na masu, već i na stanovnike koji su užasnuto posmatrali sa balkona i na kola hitne pomoći koja su prevozila povređene.
Brisanje 4. juna 1989. iz istorije
"Recite svetu šta se ovde dogodilo", vikao je vozač rikše koji je prevozio dvojicu ranjenika u bolnicu. Reporterka BBC Kejt Adi takođe je bila na Tjenanmenu te kobne večeri. "Stotine ljudi je slavilo dok su autobusi goreli, vojni kamioni. Vikali su, a onda, dok su se vojni kamioni kretali ulicom, iz tih kamiona je otvorena vatra", opisala je ona u svojoj potresnoj reportaži.
"Zbunjenost i očaj vladali su među onima koji nisu mogli da veruju da njihova sopstvena vojska divlje puca na njih. Sa trga Tjenanmen pucnjava je zvučala kao bitka, ali je bila jednostrana. Niz vojnika se suočio sa ogromnom gomilom. Vazduhom su odjekivali povici: Fašisti! Prestanite da ubijate", rekla je Adi.
"Snažan rafal, baš kada sam napuštala prvu liniju, izazvao je paniku. Mladić ispred mene je pao mrtav. Pala sam preko njega. Druga dvojica ubijena su metrima daleko. Još dvojica su ležala ranjena pored mene. Vozila Hitne pomoći su jurila na liniju, ali zaustavljena su. Nisu mogla da dođu na trg. Dvojica bolničara upucana su i ranjena", prepričala je Adi.
Ali u Kini život ide dalje, kao da se ništa nije dogodilo, a mogućnost da se slični masovni protesti ponove gotovo je nezamisliva. A cilj Komunističke partije Kine je, očigledno, da se ovaj događaj potpuno izbriše iz istorije.
BONUS VIDEO:
Partizanova kriza traje, nova drama i šesti poraz u nizu: Ledej i Mirotić utišali punu Arenu
"Da završim Evroligu u 10. kolu? Hajde baš da vidimo!" Željko povisio ton, jedno pitanje ga iznerviralo
Srbija izbegla poraz i poslednje mesto: Protiv Danske igramo za četvrtfinale Lige nacija!
Partizan na dnu Evrolige, tužan pogled na tabelu: Crno-beli su u najgoroj formi, zakucani na začelje!
Ima li Partizan lidera na terenu? Porazi se nižu u Evroligi, a nema ko da "povuče ručnu"