Gde su nestala tela putnika sa Titanika? Vadili ih i vraćali u more, a odluka o sirotinji razbesnela sve

Brod Titanik je nekadašnji najveći brod na svetu, a potonuo je nakon sudara sa ledenim bregom u Atlantskom okeanu u aprilu 1912. godine. Potonuo je na svom prvom putovanju od Sautemptona do Njujorka, pri čemu je od 2.200 putnika i posade na brodu, više od 1.500 poginulo. 

Statistički, najviše mrvtih bilo je među članovima posade - oko 700. Putnici treće klase, uglavnom sastavljene od imigranata koji su putovali da započnu nove živote u Americi, drugi su na crnoj listi - samo 174 od otprilike 710 putnika je preživelo.

Najveći broj tela onih koji su nakon potonuća ostali da plutaju na površini ledene vode tu je pronašao svoj kraj. Posade drugih brodova, među kojima je bio i kablovski brod Makaj-Benet, kao i posade malih ribarskih čamaca, pronalazile su ih i nedeljama nakon tragedije. Tokom nekoliko sedmica, posada tog i drugih brodova pronašla je ukupno 306 tela.

Ali, posada broda Mekej-Benet, plaćena dvostruko za ovaj jezivi zadatak, dobila je naređenje - Tela putnika iz prve klase će biti balsamovana i stavljena u kovčege, iz druge klase "samo" umotana u platna, dok su tela siromašne treće klase i posade otežana tegovima i - bačena u more.

Tela bogataša koja su pronađena uneta su na brodove za izvlačenje i podvrgnuta identifikaciji i preliminarnom procesu balsamovanja. Uloženi su napori da se pokojnici identifikuju putem ličnih stvari, fizičkih opisa i bilo koje dostupne dokumentacije. Ali zbog ograničenosti prostora, resursa i uznapredovalog stanja raspadanja nekih tela, doneta je odluka da se većina izvučenih žrtava sahrani u moru. Tela su stavljena u platnene vreće ili kovčege i spuštena u okean.

Neka tela su vraćena porodicama kako bi mogle da ih sahrane. Među njima su bili putnici koji su ili mogli da budu identifikovani ili čiji su rođaci napravili posebne aranžmane za povratak njihovih najmilijih. Tela su transportovana na svoja odredišta raznim sredstvima, uključujući vozove i mrtvačka kola.

Važno je napomenuti da su se napori za oporavak suočili sa izazovima zbog velikog broja žrtava i teških uslova na mestu potonuća. Mnogi faktori, kao što su vreme proteklo od potonuća, dubina vode i uticaj morske flore i faune, doprineli su ograničenom uspehu u izvlačenju tela. Ali, šta je bilo sa telima nesrećnika koji su ostali na brodu?

Istraživanje Džejmsa Kamerona

Džejms Kameron, režiser koji stoji iza blokbastera Titanik iz 1997. dugo je bio opčinjen stvarnom sudbinom broda. Od otkrića olupine 1985. godine Kameron je napravio zapanjujuća 33 zarona kako bi istražio olupinu, svaki put doprinoseći svom dubokom razumevanju tragedije. Upravo on je raspalio maštu teoretičara zavere izjavom iz 2012. da je na olupinio video "nula ljudskih ostataka".

"Videli smo odeću. Videli smo parove cipela, što bi snažno sugerisalo da je tamo u jednom trenutku bilo telo. Al,i nikada nismo videli nikakve ljudske ostatke", naveo je Kameron u intervjuu. Ovo je naročito zanimljivo ako se uzme u obzir da su istraživači i naučnici pronalazili ljudske ostatke na mnogo starijim olupinama. Zašto to nije slučaj sa Titanikom?

Postoji logično naučno objašnjenje

Odgovor na ovu misteriju leži u dubinama okeana i jedinstvenim uslovima koji vladaju u njemu. Robert Balard, okeanograf i čovek koji je prvi otkrio olupinu Titanika 1985. godine, misli da je ključ misterije u dubini. Titanik leži na dubini od oko 3.800 metara.

"Problem sa kojim se suočavate na dubinama ispod 3.000 stopa (oko 914 metara) je da prolazite ispod onoga što se zove 'dubina kompenzacije kalcijum karbonata'. Voda u dubokom moru je nedovoljno zasićena kalcijum karbonatom, što je uglavnom ono od čega su kosti napravljene", objasnio je Balard u intervjuu iz 2009. godine.

Nedostatak kalcijum karbonata u dubokom okeanu znači da kada se meso sa tela razgradi (ili ga pojedu morski organizmi) otkrivajući kosti, one počinju da se rastvaraju u vodi. Kao što je Balard objasnio.

"Na 'Titaniku' i na 'Bizmarku', a ti brodovi su ispod dubine kompenzacije kalcijum karbonata, kada stvorenja pojedu meso i izlože kosti, kosti se rastvaraju", objasnio je Balard.

I zato, iako je olupina Titanika donela bezbroj artefakata koji i danas pričaju priču o nesrećnom putovanju ovog broda, surovo okruženje okeanskih dubina se pobrinulo za to da se nikad ne pronađu ljudski ostaci. Oni koji su stradali postali su deo okeana.

BONUS VIDEO: