Primim 160€ penziju, a samo ugalj i drva koštaju 355: Težak život Ukrajinaca, mnogi uzeli rusko državljanstvo

Ratno polje je takođe podelilo mnoge ukrajinske porodice. Tamo gde su ranije mogli da stignu do svojih porodica na zapadu sa istoka zemlje za sat vremena vožnje, sada je to ogroman poduhvat. Naravno, ne možete da pređete liniju fronta, a skoro svi prelazi sa Krima, od samoproglašene Narodne Republike Donjecka i Luganska, do Rusije su zatvoreni za građane, osim jednog. A kada se ta granica pređe, onda morate iz Rusije u Belorusiju. I tu su zatvoreni svi granični prelazi od Belorusije do Ukrajine, opet, osim jednog i samo u jednom pravcu, prema Ukrajini. A onda su dokumenti problem, skoro niko od njih nema ukrajinski pasoš sa kojim bi mogao da uđe u EU, mnogi nemaju čak ni ruski.

Tri meseca gladi za ogrevom

Potiče iz sela u blizini Mariupolja koje je pod okupacijom. Njeni sinovi i unuci žive u Odesi i ona ih je s vremena na vreme posećivala:

"Ušla sam u autobus i bila s njima sledećeg jutra”. Ali sada je prošlo skoro tri godine kako ih je videla: "Kad je počelo, mislila sam da će sve brzo proći. Ali nije". Ne samo da je dugo i naporno putovanje problem za staricu, već je i veoma skupo.

Ljubova je morala da prihvati rusko državljanstvo jer jedino tako može da dobije penziju.

Primam 16.000 rubalja (oko 160 evra) penzije, a samo ugalj i gorivo su me koštali 40.000 rubalja. Moram da štedim i gladujem tri meseca samo za gorivo i struju", žali se Ljubova. A karta za putovanje kroz Rusiju i Belorusiju do Ukrajine košta oko 300 evra - za penzionerku bogatstvo za koje je morala da uštedi svaki dinar. pa i duže kako bi inače preživela ovu zimu, ne zna: "Nemam više nikoga“.

Opasnosti ne prestaju ni kada dođu u Ukrajinu - na granici je i Irina, koja je došla da upozna svekrvu.

"Izbacili su je iz sopstvene kuće“, žali se ona. Irina nije odustajala, već je iz Ukrajine pozvala vojnu upravu na okupiranim teritorijama:

"Čovek koji se predstavio kao pukovnik Aleksej mi je upravo rekao da je tašta morala da preda ključeve od kuće. Konačno je došla starica koju je Irina čekala, jedva hodajući od napornog puta. Povrh svega, pasoš ne može da nađe na graničnom prelazu, sva je u panici, iako svi pokušavaju da je smire. Konačno ga je pronašla i pokazala graničnoj policiji Ukrajine.

Na granici svi došljaci sa okupirane teritorije dobijaju potvrdu o ulasku u zemlju, a humanitarni radnici im daju i novčanu pomoć, o čemu brine Savet za izbeglice Norveške. Povrh toga, od ukrajinske telekomunikacione kompanije dobijaju "početni paket“ za svoje mobilne telefone kako bi mogli da pozovu svoje porodice u Ukrajini.

A Oleksander drhtavim rukama odmah gura novi čip u svoj mobilni telefon: „Već sam stigao u Ukrajinu“, kroz suze priča penzioner supruzi. Bračni par dolazi iz Alčevska u takozvanoj Luganskoj Narodnoj Republici – supruga je već stigla u Kijev pre nekoliko dana, sada će i on za njom. Hoće li se vratiti? Penzioner sleže ramenima: „Otišli ​​su svi članovi moje porodice. Nekada smo čuvali po 50 tegli kiselih krastavaca i sve smo potrošili za zimu, sada ima tegli od prošle godine“. Sada je Oleksanderova jedina briga za mačke koje su ostavili kod svojih komšija: „Neki nas smatraju izdajnicima, ali niko ne može da nam pogleda u dušu. Sigurno vam mogu reći da tamo ima mnogo ljudi koji se nadaju da će to ponovo biti Ukrajina. “, piše on. Dojče vele.

Prijem ovih nesrećnika je dobro organizovan, posle osveženja u humanitarnoj kasarni na granici stižu autobusi da ih odvezu do obližnjeg Kovela. Evangelistička crkva je tamo organizovala prihvatilište, pomoći će im i da kupe kartu za voz do odredišta u Ukrajini, a po potrebi mogu i da prenoće.

Danas je takvih 44 putnika, a stigla su čak četiri autobusa. Ima dovoljno mesta, a previše za njihov skromni prtljag. Najmanju torbicu nosi Volodimir, ima 59 godina i dolazi iz sela pored Oleškog, ali sada stiže iz bolnice u Skadovskom u Hersonskom okrugu. Pre nekoliko meseci, dron se srušio u dvorište njegove kuće. Na čijoj strani, njemu je svejedno jer je rezultat bio isti: „Sve mi je letelo oko glave“, kaže Volodimir.

Polomio je nekoliko rebara i oštećena mu je kičma.

"Rusi kažu da su došli da nas oslobode. Ali pre smo živeli dobro i imali posao. Avioni su mi uništili kuhinju, ne znam kako tamo sada izgleda. Možda više nemam ni kuću". Sada ide u Herson da nastavi lečenje. Tu je i njegova porodica – ćerka, troje unučadi i dve sestre. Često ih je posećivao, nije mu trebalo ni sat vremena od njegovog sela.

"A sada, na istoj udaljenosti, već sam drugu nedelju na putu“.

Hoće li se neko od njih vratiti na okupiranu teritoriju dok su Rusi još tamo? Samo nam Ljubova kaže šta hoće. Raduje se što će konačno videti svoju decu i unuke, ali strahuje da će joj biti oduzeta kuća ako se ne vrati - takvi su propisi za "napuštena imanja" na okupiranoj teritoriji.

"Ne možemo da budemo kritikovani što smo ostali“, kaže Ljubova i to je glavni razlog zašto se neko vraća. Ne želi ni da pomisli da mu zaista ništa više nije ostalo: "Neću da mi oduzmu kuću, sve stvari i fotografije. Ne želim da stranac pretura po njoj“, piše Dojče vele .

Ali on će sigurno ostati u Ukrajini preko zime, a onda moramo da vidimo kako će da se vrati. Pre svega, biće joj potreban ukrajinski pasoš jer će u Rusiju moći da uđe samo preko Evropske unije – a ni to neće biti lako. I u svakom slučaju, veoma skupo za penzionera sa 160 evra ruske penzije.

(Mondo.rs, I.L.)