Tamo gde je rat, tamo su i srpski novinari, snimatelji, fotoreporteri. Pre svega oni koji rade za najveće svetske medijske kuće. Jedan od njih je i šef biroa Rojters TV u Beogradu Feđa Grulović.

Feđa je proveo mesec dana u Libiji, na teritoriji pod kontrolom pobunjenika, od čega najviše vremena u Bengaziju, koji je i središte otpora Gadafijevom režimu.

Pitamo ga da li je na terenu zaista tako konfuzno, kao što se može steći utisak, prateći medije:

"Cela priča je stvarno kao u filmu 'Pobesneli Maks', pre svega ta ikonografija - pobunjenici koji krstare putevima sa protivavionskim topovima na džipovima, koji inače nisu njihovi, već automobili lokalnih preduzeća. Obični građani u Libiji, naime, ne mogu da kupe vozila sa pogonom na sva četiri točka", započinje svoju priču Feđa koji je kao snimatelj stekao ogromno iskustvo na ratištima, od onih u bivšoj Jugoslaviji, preko Iraka, Avganistana, do Gaze i Izraela.

Po čemu se ovaj rat razlikuje od prethodnih koje je ispratio?

"Ovo je prvi sukob u kojem nema nacionalnih i verskih motiva. U pitanju je građanski rat u kojem se na terenu ne zna ko je ko. Obe strane nose iste uniforme, voze iste automobile i govore istim jezikom. U pitanju je politika koja je podelila ljude."

Pobunjenici nemaju ni goriva za napad na Tripoli

Feđa objašnjava da zemlja nije najjasnije podeljena na one koji su protiv Gadafija i njegove pristalice, ali da se gotovo sve borbe vode na jednom putu.

"Primetili ste verovatno na snimcima iz Libije da se stalno vidi jedan put, neka spaljena vozila sa strane i ljudi koji pucaju i beže. E tako to zaista funkcioniše na terenu. Duž cele zemlje je taj put koji ide uz obalu mora gde u gradovima Dubruk, Bengazi, Sirt, Misrata i Tripoli živi 90 odsto stanovništva . Rat se vodi isključivo na putu. Gadafi ne bombarduje gradove, a pobunjenici ne mogu da dođu do Tripolija, pošto nemaju goriva čak ni da stignu do tamo, i kada bi hteli", nastavlja sagovornik MONDA.

Feđina baza u Libiji, kao i baza mnogih drugih kolega, bila je u Bengaziju, gradu iz kojeg je i krenula pobuna, i zbog kojeg je započela intervencija NATO avijacije.

"Posle mirnog protesta usledio je pokolj u kojem je poginulo 86 demonstranata, pa su ljudi uleteli u kasarne u tom gradu i naoružali se. I tako je krenula pobuna, koja bi verovatno bila ugušena u krvi od strane trupa lojalnih pukovniku Gadafiju da nije uleteo NATO. Gadafijeve snage su krenule da ulaze tenkovima u grad. Tenkovi su spaljeni u samom gradu, ali da je to potrajalo još par sati vojska bi bila u centru Bengazija."

Sa novinarima - prijateljski

Pre desetak dana život u ovom gradu, koji je napustilo jako mnogo ljudi, ipak se koliko-toliko normalizovao:

"U Bengaziju ima hrane, vode i struje, a u gradu je moguće doći i do nešto goriva. Ima lokalne policije, rade radnje i poneki restoran. Snabdevanje se vrši uglavnom iz Egipta. Jako puno ljudi pobeglo, a žena i dece praktično nema na ulicama jer je strah od dolaska Gadafijeve vojske i dalje veliki. Preostala vojska u Bengaziju obučava lokalno stanovništvo za ratovanje, jer oni bukvalno ne znaju da rukuju oružjem. Incidenti su svakodnevni, ljudi ranjavaju jedni drugi, ispale granatu u vazduh ona se vrati na zemlju i rani četvoricu... užas."

Koliko je opasno na prvoj liniji fronta, duž tog čuvenog puta?

"Jako je opasno jer se radi pre svega o artiljerijskoj vatri visokog kalibra. Gadafi koristi višecevne raketne bacače (VBR) tipa GRAD ruske proizvodnje i pobunjenici se od toga i ne brane, jer ne znaju kako. Njih štiti avijacija NATO, bez kojeg njih ne bi bilo na terenu. Taktika NATO je da Gadafija povremeno pusti da izađe iz gradova sa vojskom i 'pojuri' pobunjenike, a potom ga napadne. Kada god to urade, Gadafijeve snage trpe velike gubitke. Prisustvovao sam sahrani 37 vojnika koji su poginuli u jednom takvom napadu."

Kakav je odnos prema novinarima?

"Pobunjenici znaju da ne mogu bez njih, jer nemaju ni telefone a kamoli nešto više od sredstava komunikacije. Inače, neverovatna je invazija novinara na Libiju, može se porediti sa situacijom u Iraku posle pada Sadama Huseina."

"Što se kretanja po Libiji tiče, apsolutno je nemoguće ići sa jedne na strane fronta na drugu. Logistički je nemoguće, jer se mora ići ili pustinjom, gde ste laka meta NATO aviona, ili tim putem, što je previše opasno. U Tripoli zato mora da se uđe iz Tunisa", priča Feđa i dodaje da se pobunjenici često zainteresuju za naše novinare kada čuju odakle dolaze:

"Gadafijeva državna TV je emitovala prilog o nekom skupu podrške pukovniku iz Srbije, pa su se raspitivali ko su ti, koji faktički jedini na svetu otvoreno podržavaju Gadafija. Nismo imali neprijatnosti, ali su nam postavljali razna pitanja", dodaje Grulović uz osmeh.



Balkanski novinarski vukovi

On ističe da u Libiji ima dosta novinara, snimatelja i fotoreportera sa Balkana koji su sticali iskustva na domaćim frontovima, što ih je kasnije u karijeri preporučivalo i za druga krizna područja.

"Lepo je videti recimo da je Goran Tomašević, fotoreporter i šef biroa Rojtersa u Kairu, prava zvezda svetskih medija sa svojim fantastičnim fotografijama", kaže Feđa.

Upitan šta po njegovom mišljenju medijski razlikuje Libiju, od ostalih sukoba u poslednjih nekoliko godina, kao iz topa odgovara:

"Libija je prva velika svetska priča u kojoj je televizija pobedila web, jer tamo nema Interneta. Dva hotela u celom Bengaziju imaju satelitski Internet, a u Tripoliju je skroz isključen, i zato rat u Libiji nema Internet dimenziju koju su imali sukobi u Tunisu ili Egiptu", završio je priču za MONDO, šef biroa agencije Rojters TV u Beogradu, Feđa Grulović.

Deo njegovih privatnih fotografija koje je napravio u Libiji pogledajte OVDE.

(Daniel Bukumirović, MONDO)