Sva dosadašnja nastojanja da se i u SAD praznik rada proslavlja 1. maja, doživela su neuspeh, pa je, tako, za Amerikance, Dan rada, bio i ostao, prvi ponedeljak u septembru.
Iako je povod da 1. maj bude odabran za datum obeležavanja međunarodnog praznika rada baš "američki" - krvavi sukob policije i radnika u Čikagu, 1886. godine, Amerikanci praznik rada obeležavaju četiri meseca kasnije.
To je savezni praznik, i smatra se završetkom leta i sezone godišnjih odmora, a u nekim delovima SAD to je i dan kada škole počinju da rade.
U SAD 1. maj je, zvanično , Dan lojalnosti i Dan zakona. Oba su uvedena kao kontrateža radničkom Prvom maju, na koji se u Americi uglavnom gledalo kao na komunistički praznik.
Dan lojalnosti uveden je, najpre, 1921. godine, kao Dan amerikanizacije, da bi 1949. dobio sadašnje ime, a trebalo je da podseti na lojalnost SAD i na ostvarene slobode američkog društva. Dan zakona uveden je 1958. godine, sa idejom da istakne ulogu zakona u stvaranju SAD i njegovog značaja u društvu.
Oba značenja, kao i oba praznika, prilično su slabo poznata američkoj javnosti, koja Prvi maj, ako ga obeležava, u raznim delovima zemlje to čini na različite načine. Negde je to, po uzorima donetim iz Evrope, kao dan koji označcava da je zimi konačno došao kraj, a negde i dalje kao deo radničke takođe evropske tradicije, dok su negde obe tradicije spojene. Za razliku od većeg dela sveta, sindikati, po pravilu, u SAD nisu deo toga.
Nema izgleda da se ta situacija promeni, i to ne samo zbog privrženosti jedne mlade nacije svojim još mlađim tradicijama.
U SAD godinama opada udeo organizovanog radništva. Sa više od trećine zaposlenih koji su sindikalno bili organizovanih posle Drugog svetskog rata, sada je ta cifra svedena na 12 odsto zaposlenih Amerikanaca koji su članovi nekog sindikata. U privatnom sektoru ih je još manje, svega sedam odsto.
Poslednjih godina su 1. maja skupove organizovali uglavnom latinoamerički radnici, ali povod nisu nužno bila radnička prava, već i drugi problemi koji ih tište, najčešce problem imigracije i zakonodavstvo u toj oblasti.
(Tanjug)
To je savezni praznik, i smatra se završetkom leta i sezone godišnjih odmora, a u nekim delovima SAD to je i dan kada škole počinju da rade.
U SAD 1. maj je, zvanično , Dan lojalnosti i Dan zakona. Oba su uvedena kao kontrateža radničkom Prvom maju, na koji se u Americi uglavnom gledalo kao na komunistički praznik.
Dan lojalnosti uveden je, najpre, 1921. godine, kao Dan amerikanizacije, da bi 1949. dobio sadašnje ime, a trebalo je da podseti na lojalnost SAD i na ostvarene slobode američkog društva. Dan zakona uveden je 1958. godine, sa idejom da istakne ulogu zakona u stvaranju SAD i njegovog značaja u društvu.
Oba značenja, kao i oba praznika, prilično su slabo poznata američkoj javnosti, koja Prvi maj, ako ga obeležava, u raznim delovima zemlje to čini na različite načine. Negde je to, po uzorima donetim iz Evrope, kao dan koji označcava da je zimi konačno došao kraj, a negde i dalje kao deo radničke takođe evropske tradicije, dok su negde obe tradicije spojene. Za razliku od većeg dela sveta, sindikati, po pravilu, u SAD nisu deo toga.
Nema izgleda da se ta situacija promeni, i to ne samo zbog privrženosti jedne mlade nacije svojim još mlađim tradicijama.
U SAD godinama opada udeo organizovanog radništva. Sa više od trećine zaposlenih koji su sindikalno bili organizovanih posle Drugog svetskog rata, sada je ta cifra svedena na 12 odsto zaposlenih Amerikanaca koji su članovi nekog sindikata. U privatnom sektoru ih je još manje, svega sedam odsto.
Poslednjih godina su 1. maja skupove organizovali uglavnom latinoamerički radnici, ali povod nisu nužno bila radnička prava, već i drugi problemi koji ih tište, najčešce problem imigracije i zakonodavstvo u toj oblasti.
(Tanjug)
