"Kardinali su stavili listiće u peć i dodali mešavine za beli dim, koji se dizao iz dimnjaka Sikstinske kapele dok je padalo veče. Zatim sam otišao u sakristiju, onu koju zovu 'soba suza', da se obučem. Nosio sam kardinalski prsten i skinuo sam ga, ali sam imao prsten za episkopsko rukopoloženje u džepu, pa sam ga stavio. Hteli su da mi daju drugi: ne, ne, zadržaću ovaj, hvala. Predložili su mi da stavim prelepi zlatni krst, a ja sam rekao: 'Imam onaj od alpake iz mog episkopskog rukopoloženja, nosim ga već dvadeset godina. Osim toga, nisam želeo ni novu odeću za Konzistoriju 2001. godine, odeća mog prethodnika, kardinala Kvaračina, mi je savršeno pristajala, trebalo ju je samo tu i tamo prepraviti i bila je savršena. Crvene cipele? Ne, nosim ortopedske. Stopala su mi malo ravna
Ali ništa nije bilo pripremljeno. Jednostavno sam tako spontano osećao. Kao što nisam hteo baršunastu močetu... To nije za mene. Dva dana kasnije su mi rekli da ću morati da promenim pantalone i obučem bele. Izmamili su mi osmeh. Rekao sam: 'Radije ne bih bio sladoledžija. I zadržao sam svoje pantalone'.
Nakon oblačenja, izašao sam i odmah krenuo prema kardinalu Ivanu Dijasu, koji je bio u invalidskim kolicima, i možda zato što se još nisam navikao na novu odeću, spotakao sam se o stepenik. Prvi papski čin... spoticanje. Ali nisam pao. Zagrlio sam kardinala Dijasa. Onda sam se vratio, ali nisam mogao da sedim na prestolu pripremljenom ispred oltara, kao što je to učinio Jovan Pavle II. Ostao sam da stojim, da zagrlim svakog pojedinačno. To je pomalo srednjovekovni stil da muškarac klekne pred tobom i poljubi ti ruku. Ovo je, naprotiv, bilo jednostavno, među braćom. Svi smo se zajedno molili u Pavlovoj kapeli.
Nisam poznavao protokol, pa sam rekao rimskom vikaru, kardinalu Agostinu Valiniju, i mom prijatelju Humesu: 'ispratite me!' Prema ceremoniji, Re i ostali su to trebali da urade, ali ja to nisam znao. I tako sam izašao na trg, na balkon. Nisam znao šta da kažem. Počeo sam da razmišljam o tome tek tokom molitve u Pavlovoj kapeli. Ali sam bio smiren. Spokojan. I taj osećaj me nikada nije napustio. A šta se desilo na balkonu, svi su videli. Zamolio sam za blagoslov od naroda, svetog, verujućeg Božjeg naroda, da blagoslovi svog episkopa. Zajedno smo započeli ovo putovanje Rimske crkve, koja u milosti predvodi sve crkve.
Te večeri, 13. marta, kada sam posle blagoslova sišao sa balkona i sa svim kardinalima izašao na ulicu, čekala me je limuzina, sva osvetljena. Ali sam smireno rekao: 'ne, ne, idem sa kardinalima'. Svi smo zajedno ušli u minibus i vratili se u Svetu Martu. I nikada više nisam video tu limuzinu. Stigavši u Svetu Martu, pre večere sam zamolio da pozovem Benedikta XVI. da ga pozdravim, zahvalim mu se i pomolim se za njega, a odmah potom sam pozvao apostolskog nuncija u Buenos Ajresu, da ga zamolim da kaže argentinskim biskupima da ne dolaze u Rim na ustoličenje 19. marta, da radije preusmere novac za avionsku kartu siromašnima i da se pomole za mene. Neki su ipak došli, jer je to uvek slučaj. Onda sam pozvao svoju sestru Mariju Elenu. 'Ali kako si, kako se osećaš?' upitala me je. Osmehnuo sam se: 'Dobro sam, dobro, opusti se'. Reči su jedva izlazile iz mene. Poslali smo jedno drugom zagrljaj preko telefona. Uvek smo zajedno, rekli smo jedno drugom, zajedno smo u srcima.
Svi smo zajedno večerali u Svetoj Marti, a na kraju obroka, kardinal Bečiju, tadašnji zamenik za opšte poslove u Državnom sekretarijatu, prišao mi je: 'Papa mora da nazdravi...' Pa, osmehnuo sam se i podigao čašu: 'Neka vam Bog oprosti!', rekao sam. Zamolio sam da sledećeg dana odmah odem u baziliku Svete Marije Majore, Gospe, gde sam stalno odlazio kao kardinal, a i sada odlazim, i pre i posle mojih apostolskih putovanja, kako bi me ona mogla pratiti kao majka, govoriti mi šta da radim i nadgledati moje postupke", ovako je opisao svoje ustoličenje papa Franja.
BONUS VIDEO:
