Mnogi se turisti iznenade kada na ulicama japanskih gradova ne uspeju da pronađu kantu za smeće. Evo zašto u Japanu gotovo da nema kanti za otpad na javnim mestima, a sve je ipak besprekorno čisto!
Užurbane ulice, gužva, hiljade ljudi koji žure na posao, sa posla, na sastanke... A oko njih, ni jedna jedina kanta za smeće, ali ni papirić na podu. Kako je to moguće?
Govori se, naravno, o Japanu, zemlji u kojoj gotovo da nema klasičnih kanti za otpad na javnim površinama, a koja je ipak među najčistijima na svetu. Ulični otpad gotovo da ne postoji, a ulice su uredne i čiste.
Odgovo na pitanje zašto u Japanu nema kanti za smeće na ulicama se delimično krije u događajima iz prošlosti, ali i u duboko ukorenjenom osećaju lične odgovornosti koji vlada među stanovnicima te zemlje.
Papir od užine ili čašu kafe za poneti nose sa sobom
Ako, recimo, stanovnik Tokija popije kafu za poneti dok je na ulici, on će praznu čašu zgužvati i nositi sa sobom, u torbi ili džepu, dok ne stigne kući ili na posao, gde će je baciti. Papir od užine takođe se smatra njihovom ličnom odgovornošću, i ne dolazi u obzir da ga bace na ulici, u parku ili bilo kojoj javnoj površini.
Iako, za razliku od mnogih drugih zemalja, nemaju mogućnost da svakih nekoliko koraka bace smeće, Japanci ga jednostavno ne ostavljaju.
Zanimljivo je da i veliki broj turista, iako ne svi, često prihvate ovu naviku dok su u Japanu, iako se kod kuće možda ponašaju sasvim suprotno. Prema istraživanju Japanske turističke organizacije, posetioci su istakli upravo nedostatak kanti za smeće kao jedan od najizazovnijih aspekata putovanja. Ipak, neka mesta poput gradića i parka Nara, gde živi više od 1.400 jelena imaju problema sa otpadom koji turisti odbacuju.
Zašto u Japanu nema kanti za smeće na ulicama? Sve je počelo nakon terorističkog napada 1995.
Do sredine devedesetih, kante za smeće u Japanu su bile uobičajena stvar nalazile su se na ulicama, u parkovima, na železničkim stanicama, kao i u većini gradova širom sveta. Međutim, 1995. godine, sve se menja.
Te godine, u tokijskom metrou dogodio se teroristički napad u kojem je eksplozivna naprava bila ostavljena upravo u kantu za otpad. Nakon toga, japanske vlasti su iz bezbednosnih razloga uklonile većinu javnih kanti, posebno na prometnim i osetljivim lokacijama poput stanica i aerodroma.
Iako su mnogi očekivali da će se te kante kasnije vratiti, to se nikada nije dogodilo. Japanci su tu promenu prihvatili kao novu društvenu normu. Život bez javnih kanti se pokazao mogućim, pa su građani jednostavno nastavili da svoj otpad odnose kući, smatrajući to sopstvenom odgovornošću.
Lična odgovornost i briga za zajednički prostor
Jedan od ključnih razloga zašto je ovaj "eksperiment" uspeo leži u japanskoj kulturi, koja snažno ističe značaj lične odgovornosti i poštovanja zajedničkog prostora.
Ako neko, na primer, kupi piće u prodavnici, praznu ambalažu neće baciti nasred ulice, već u reciklažni kontejner (ako postoji u objektu), ili će je poneti kući i baciti u svoj otpad. Otpad koji su sami stvorili je njihova obaveza do kraja.
Razdvajaju čak i boce po bojama
Dok se u mnogim zemljama još uvek vodi borba sa osnovama razdvajanja otpada, Japan ima jedan od najuređenijih i najstrožih sistema reciklaže na svetu.
U pojedinim gradovima otpad se razdvaja u više od deset različitih kategorija, od plastike, papira, aluminijuma, do stakla koje se odvaja po boji (prozorno, zeleno, smeđe…). Građani tačno znaju kada se iznosi koja vrsta otpada, jer se raspored razlikuje od kvarta do kvarta.
Postoje i propisane kazne za nepoštovanje pravila, ali još važnije, većina Japanaca više strahuje od osude zajednice nego od zvanične sankcije. Neodgovorno ponašanje prema otpadu posmatra se kao ozbiljno narušavanje društvene norme.
Čistoća nije tuđa odgovornost, to je zajednički zadatak
Red, disciplina i kolektivna svest o zajedničkom prostoru duboko su ukorenjeni u japanskoj svakodnevici. Poznati su prizori japanskih navijača koji nakon utakmica sami čiste tribine pre odlaska sa stadiona jer ne smatraju da je to posao nekog drugog.
U Japanu se čistoća ne nameće zakonima, ona je rezultat kulture, vaspitanja i međusobnog poštovanja. Održavanje reda i higijene nije zadatak institucija, već obaveza svakog pojedinca.
BONUS VIDEO:
