Iako je od tada prošlo više od dve decenije, sećanje na smrtonosni cunami koji je opustošio obale Indijskog okeana 26. decembra 2004. godine ni danas ne bledi. Okidač za katastrofu bio je razorni zemljotres jačine 9,1 stepen Rihterove skale.
U samo nekoliko apokaliptičnih minuta koji su usledili, stotine hiljada života je izgubljeno, čitave porodice su nestale, a s lica zemlje izbrisana su čitava sela i gradovi, ostavljajući neizbrisiv ožiljak na istoriji čovečanstva.
Nedeljno jutro posle Božića osvanulo je mirno i spokojno širom Jugoistočne Azije. Porodice su bile zajedno, turisti su uživali u idiličnim odmaralištima, ribari su isplovljavali na more. Tog 26. decembra 2004. godine, niko nije slutio da se duboko ispod površine okeana sprema kataklizma nezamislivih razmera.
Tačno u 7 sati, 58 minuta i 53 sekunde, po lokalnom vremenu, uz zapadnu obalu severne Sumatre, na dubini od trideset kilometara ispod površine Indijskog okeana, Zemlja se zatresla silom koja prkosi čak i najbuljnijoj mašti scenarista filmova katastrofe.
Procenjuje se da je magnituda podvodnog megazemljotresa, danas poznatog i kao Sumatra-Andamanski zemljotres, bila između 9,1 i 9,3 stepena Rihterove skale, što ga je svrstalo među tri najjača zemljotresa ikada zabeležena od 1900. godine, kada su počela moderna merenja.
Prvi znaci bili su krajnje zbunjujući i varljivi. More se prvo tiho povuklo, otkrivajući kilometre morskog dna, a zatim se na horizontu pojavila tanka, bela linija.
U tajlandskom selu Ban Nam Kem, majka studentkinje Neungduangdžai Sritrakarnje primetila je čudnu penu koja se širila po površini mora i odmah probudila ćerku, svesna da su u opasnosti i da im je jedina nada da pobegnu što dalje od obale. Nekoliko trenutaka kasnije, dok su jurile na svojim motociklima, Neungduangdžai se osvrnula i videla stravičan vodeni zid, viši od njene kuće, koji im se približavao.
U isto vreme, u hotelu na Maldivima, menadžer Dejv Lou čuo je panične krike. Kada je izašao iz hotela ugledao je, kako je kasnije opisao, "ogroman vodeni zid, uzburkan i penušav, razjaren poput pakla", kako se kotrlja ka njemu, donoseći sa sobom gustu maglu koja je pomračila sunce.
U silovitom naletu okean se podigao do nivoa ostrva, preteći da ga potpuno poplavi i izbriše sve granice između kopna i mora. Za nekoliko minuta, idila se pretvorila u apokaliptični haos iz kojeg više nije bilo moguće pobeći. Sudar sa megatalasom bio je trenutan i brutalan.
"Osećala sam se kao da me je udario kamion", opisala je trenutak dr Libi Nort, američka neurološkinja, koja je sa prijateljem bila na odmoru na tajlandskom ostrvu Ko Fi Fi i čula strašnu tutnjavu neposredno pre nego što je talas probio zid njihovog bungalova.
U tom trenutku vodena bujica ju je doslovno odnela, a njeno slomljeno telo je velikom brzinom odnela u unutrašnjost. Onesvestila se, a kada se probudila, bila je pritisnuta pod gomilom ruševina. Usledila su još dva talasa, gurajući je dalje, potpuno je zarobivši. Njen prijatelj Ben Abels nije preživeo.
Epicentar zemljotresa, koji je tog jutra uzdrmao planetu, bio je oko 160 kilometara od obale indonežanske provincije Aćeh, ali se njegova razorna moć osetila hiljadama kilometara daleko. Seizmičke talase su tako zabeležili seizmografi širom sveta, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama - cela planeta je bukvalno vibrirala.
Pucanje raseda, na mestu gde se Indijska ploča podvlači ispod Burmanske ploče, trajalo je neverovatnih deset minuta, najduže zabeleženo vreme pucanja u istoriji. Rased koji je pri tom nastao bio je dugačak skoro 1.300 kilometara, što je otprilike udaljenost između Beograda i Pariza.
U tih deset minuta pucanja, oslobođena je ogromna količina energije, a ova kolosalna sila pokrenula je kataklizmu nezamislivih razmera. Naučnici su procenili da je energija zemljotresa bila ekvivalentna eksploziji čak 23.000 atomskih bombi bačenih na Hirošimu.
Pomeranje mase i oslobođena energija bili su toliko snažni da su čak malo izmenili rotaciju Zemlje, skraćujući dan za 2,68 mikrosekundi i uzrokujući da se planeta blago zaljulja na svojoj osi. Ovaj fenomen je rezultirao suptilnom, ali primetnom promenom u kretanju naše planete.
Zemljotres je bio toliko snažan da je izazvao domino efekat drugih zemljotresa - tlo se treslo sve do Aljaske. Tog kobnog jutra, na morskom dnu, duž linije raseda, je došlo do vertikalnog pomeranja od nekoliko metara, što je, prema procenama, naglo istisnulo čak trideset kubnih kilometara vode. Bilo je to poput udarca džinovskog čekića o površinu okeana, nakon čega je usledio najsmrtonosniji cunami zabeležen u istoriji.
Voda koju je zemljotres potisnuo pretvorila se u niz smrtonosnih talasa, koji su Indijskim okeanom počeli da se šire brzinom mlaznog aviona, putujući i do 800 kilometara na sat. Dok su ovi talasi bili jedva primetni u dubokim vodama, kako su se približavali obalama i plićim okeanskim vodama, njihova brzina se smanjivala, a visina dramatično povećavala.
Na udaru su se najprije našle obale u pokrajini Aćeh u Indoneziji, koje su u roku od samo petnaest do dvadeset minuta nakon zemljotresa bile pogođene snažnim talasima čija je visina u proseku iznosila između petnaest i trideset metara, ali je na nekim mestima maksimalna visina talasa zabeležena i do 51 metar.
Dva sata nakon zemljotresa, talasi su stigli do Šri Lanke, Indije i Tajlanda, a sedam sati kasnije udarili su u istočnu obalu Afrike, udaljenu više od pet hiljada kilometara. Razaranje je bilo strašno. Voda je prodrla i do pet kilometara u unutrašnjost, noseći sve pred sobom, od kuća i automobila, do brodova i ljudi, pretvarajući nekada slikovite i idilične priobalne gradove u zastrašujuće pustoši.
"Svuda je bilo mrtvih tela, neka su visila sa drveća. Timovi su nedeljama mukotrpno izvlačili telo koje je bilo zaglavljeno u vodi ispred naše kancelarije", rekao je Rein Skulerud, fotograf Svetskog programa za hranu (WFP), koji je stigao u Banda Aćeh nedelju dana nakon katastrofe, opisujući scene koje je zatekao kao scene iz Vijetnamskog rata.
Preživeli su takođe svedočili nezamislivim užasima. Azahri Lajusau, tada 21-godišnjakinja, bujica je nosila kilometrima na dušeku. Čudom je preživela, ali je u katastrofi izgubila roditelje, mlađu braću i sestre, baku i nećaku. Plutajući dva dana na drvenim vratima, trinaestogodišnja Megna Radžšekar preživela je haos u Indiji, a na Tajlandu se šestogodišnja Zoi Šiu spasila držeći se za jastuk.
Usred ove ogromne tragedije, priče o preživljavanju često su se svodile na puku sreću, delić sekunde ili neočekivane obrte sudbine. Dipak Džain, savetnik tadašnjeg tajlandskog premijera, stigao je na Phuket sa porodicom noć pre cunamija. Posle doručka, uputili su se ka plaži, ali su pogrešno skrenuli i upravo im je ta greška spasila živote. Završili su na potpuno suprotnoj strani lagune, odakle su gledali kako se talasi razbijaju o mesto gde su planirali da budu.
"Bio je to božanski blagoslov, na nas petoro nijedna kap vode nije pala", kasnije je rekao Džain, koji je bio svedok užasa. Ribar Surja Darma je zatekao cunami na moru. Pred njim je tada bila teška odluka, dvoumio se da li da pojuri prema obali i pokuša da spase svoju porodicu ili da otplovi pravo prema otvorenom moru, penjući se brodom uz džinovski talas. Izabrao je drugu opciju i preživeo, a nekim čudom, preživela je i cela njegova porodica.
Kada su se talasi povukli, za preživele je počeo novi pakao. Prethodno idiličan i bajkovit pejzaž bio je potpuno neprepoznatljiv. Vazduh je bio ispunjen nepodnošljivim smradom raspadajućih tela, smeća i blata. Pored fizičkih povreda, oni koji su preživeli katastrofu imali su i duboke psihološke rane.
Mnogi su se borili sa krivicom preživelih, a godinama nakon tragedije ih je i dalje proganjao zastrašujući zvuk talasa, kao i panični strah od mora. Posledice razornog cunamija osetile su se u čak osamnaest zemalja. Više od 1,7 miliona ljudi ostalo je bez krova nad glavom, ali je najveća cena plaćena u ljudskim životima. Po broju žrtava, to je bila jedna od najvećih katastrofa u modernoj ljudskoj istoriji.
Prema konačnim procenama, ukupno 227.898 ljudi je poginulo ili nestalo tog kobnog 26. decembra, u čak četrnaest zemalja duž Indijskog okeana. Tragedija je tim veća jer su trećinu tih žrtava činila deca. Među žrtvama je bilo skoro devet hiljada stranaca iz 38 zemalja koji su provodili praznike na plažama Indijskog okeana, što je lokalnu tragediju učinilo globalnom.
Najveći teret katastrofe pretrpela je Indonezija, zemlja najbliža epicentru zemljotresa. Samo u provinciji Aćeh, više od 167.000 ljudi je poginulo ili nestalo, što je skoro tri četvrtine ukupnog broja žrtava. Neki gradovi tamo, poput Banda Aćeha i Meulaboha, praktično su zbrisani sa mape.
Druga na tragičnoj listi zemalja bila je Šri Lanka, gde je poginulo više od 35.000 ljudi. Upravo u ovoj zemlji se tada dogodila najveća železnička katastrofa u istoriji - cunami je odneo ceo voz "Kraljice mora", u kojem je bilo više od 1.700 putnika.
Broj žrtava cunamija u Indiji procenjuje se na 16.000, a na Tajlandu je tog dana poginulo više od 8.200 ljudi, uključujući veliki broj stranih turista. Ekonomska šteta koju je cunami izazvao procenjena je na skoro deset milijardi američkih dolara, što je značilo potpuni kolaps za lokalne ekonomije. Samo u indonežanskoj provinciji Aćeh šteta je iznosila neverovatnih 4,5 milijardi dolara, što je bilo oko 97 odsto regionalnog BDP-a.
Turizam i ribarske flote, dva ključna stuba ekonomije u pogođenim priobalnim područjima, bila su uništena. Razorena infrastruktura, kontaminirani izvori vode za piće i zasoljena poljoprivredna zemljišta ostavili su dugoročne posledice.
Ali svet je na ovu neviđenu katastrofu odgovorio podjednako neviđenom solidarnošću - u jednoj od najvećih humanitarnih akcija u istoriji, vlade, organizacije i pojedinci širom sveta prikupili su više od 14 milijardi američkih dolara pomoći. Ova sredstva su bila neophodna za obnovu uništenih naselja, izgradnju novih domova, škola i bolnica, kao i za pružanje podrške milionima ljudi koji su izgubili sve što su imali u samo jednom danu.
Svet se te 2004. godine suočio sa jednom od najbolnijih činjenica - desetine hiljada života moglo je biti spaseno da je u to vreme postojao sistem ranog upozoravanja na cunami u Indijskom okeanu. Uz samo četiri merača nivoa mora i trinaest širokopojasnih seizmometara, u vreme katastrofe nije postojao nijedan senzor za detekciju cunamija na dubinama u celom Indijskom okeanu.
To kobno iskustvo iz 2004. godine bilo je bolna i surova lekcija koja je pokrenula globalnu akciju. Danas postoje centri u Indijskom okeanu koji prate seizmičku aktivnost i mogu izdati upozorenje u roku od nekoliko minuta, pružajući dragoceno vreme za bekstvo na sigurno.
Sistem za upozoravanje na cunami, koji ima devet dubokomorskih senzora, i više od stotinu priobalnih merača nivoa mora i preko 140 seizmometara, predstavlja prevenciju koja bi trebalo da osigura da slične katastrofe nikada više ne koštaju ljudskih života.
BONUS VIDEO:
