U maju 2025. Nikolas Maduro je stajao na Crvenom trgu rame uz rame sa Vladimirom Putinom, dok su ruski migovi nadletali Moskvu povodom Dana pobede. "Rusija nije samo saveznik Venecuele, ona je ključna sila čovečanstva", poručio je tada Maduro.
Bila je to scena koja je trebalo da simbolizuje multipolarni svet, Rusiju, Kinu i Venecuelu nasuprot "imperijalnom Zapadu". Samo pola godine kasnije sve se urušilo. Američki specijalci su 3. januara ove godine sleteli na aerodrom u Karakasu, uhapsili Madura i njegovu suprugu i prevezli ih u Njujork, gde im se sudi zbog međunarodne trgovine drogom.
Moskva ćuti, Kremlj taktizira
Iz Moskve tišina. Ministarstvo spoljnih poslova izdalo je tek protokolarnu izjavu o "zabrinutosti" i pozvalo na "dijalog Vašingtona i Karakasa". Putin, koji je još u decembru Maduru uputio novogodišnju čestitku, nije rekao ni reč. Kako piše Financial Times, to nije slučajna diplomatska tišina, već odmjeren potez koji otkriva novu fazu ruske spoljne politike, tiho povlačenje sa globalne scene kako bi se sačuvala energija za rat u Ukrajini i odnose sa Kinom.
"Rusija više ne brani svoje saveznike, ona brani samo sebe", piše The Atlantic, uz ocenu da je Moskva vojno i ekonomski preopterećena da bi istovremeno održavala režime od Sirije do Latinske Amerike. Slično navodi i Politico, koji piše da Kremlj "nije bio zatečen padom Madura" i da je Vašington "diskretno obavestio Moskvu o planiranoj operaciji". Drugim rečima, SAD su se postarale da Putin ne reaguje.
Poruka Pekingu i energetski pritisak
Dok ruski mediji o Maduru pišu tek u rubrici "svetska hronika", kineski mediji reaguju sa uznemirenošću. Venecuela je godinama bila kinesko energetsko uporište u Latinskoj Americi, sa investicijama većim od 60 milijardi dolara. Posle Madura čitava ta mreža dolazi u pitanje. Foreign Policy u novoj analizi navodi da je američka akcija u Venecueli imala dvostruki cilj, ne samo povratak uticaja u zapadnoj hemisferi, već i strateško stezanje kineskih energetskih arterija.
Ako Peking izgubi pristup venecuelanskoj nafti, biće prinuđen da poveća uvoz iz Rusije, po cenama koje diktira Moskva. Time Putin, iako javno ćuti, zapravo profitira. „To je tiha simbioza“, piše FP, „Amerikanci potiskuju Kineze iz Latinske Amerike, a Rusi preuzimaju energetski višak koji Kini treba“. Drugim rečima, Putin možda nije „prepustio“ Madura, možda ga je prodao.
Tišina kao deo šire strategije
U Vašingtonu predsednik Donald Tramp slavi Madurovo hapšenje kao "istorijski čin američke pravde" i signal svima "koji diraju američke interese u dvorištu zapadne hemisfere". Međutim, kako primećuje The Economist, način na koji je operacija izvedena, brzina, preciznost i minimalna međunarodna reakcija, pokazuje da se svet promenio. U 21. veku više nije potrebno slati vojsku da bi se pokazala moć, dovoljna je politička koordinacija i obaveštajna tišina. Rusija to zna.
Putinovo uzdržano ponašanje nije slabost, već svesno izbegavanje eskalacije u trenutku kada Moskva pokušava da "normalizuje" odnose sa Vašingtonom. Dok Trampova administracija preuzima dominantniju ulogu posrednika između Ukrajine i Rusije, Kremlj zna da bi otvorena kritika zbog Venecuele mogla da ugrozi novo pragmatično partnerstvo koje mu je ključno za pregovore u Evropi.
Ukrajina između koristi i rizika
U Kijevu su vesti o padu Madura dočekane sa mešavinom zadovoljstva i opreza. Analitičari sa Nacionalnog univerziteta u Kijevu smatraju da ovaj događaj može imati i posredne koristi za Ukrajinu, jer bi otvaranje Venecuele američkim naftnim kompanijama moglo da snizi cene energenata, čime se smanjuju ruski prihodi i kapacitet za dugoročno finansiranje rata. Ipak, postoji i druga strana, jer bi Rusija mogla da popuni prazninu i nadomesti naftu koju je Kina dobijala iz Venecuele.
Politikolog Petro Oleščuk dodaje i psihološki element. "Putin možda sada jasnije vidi lični rizik. Gadafi, sada Maduro, to su ogledala kroz koja on posmatra sebe." Ako Kremlj oseti da njegova bezbednost nije zagarantovana, to bi moglo da ubrza potragu za političkim izlazom iz rata.
Slabljenje ruskog kruga saveznika
Zapadni analitičari sve češće govore o "raspadu ruskog ekosistema saveznika". Moskva je već izgubila Jermeniju, u Siriji je marginalizovana, a sada i u Latinskoj Americi ostaje bez oslonca. Slabi i savez zemalja BRIKS-a. Kuba, tradicionalni saveznik, pod sve većim je pritiskom Vašingtona i ne želi da rizikuje sankcije zbog podrške Rusiji. „To je kraj jedne ere“, konstatuju analitičari. „Svet u kojem su ruski bombarderi pokazivali zastave iznad Kariba više ne postoji.“
Ipak, među zapadnim diplomatama raste sumnja da Putinovu tišinu ne treba tumačiti samo kao slabost. Neki u Briselu i Berlinu smatraju da Kremlj namerno izbegava javni sukob sa SAD jer dugoročno gleda na odnos sa Kinom. Ako Vašington oslabi Peking u energetskom smislu, Rusija se automatski vraća u igru kao nužan posrednik i izvoznik. "To je Putinov tihi trijumf kroz američku pobedu", zaključuje Euraktiv u nedavnom osvrtu.
Ko zaista dobija, a ko gubi
Na površini, pad Madura izgleda kao američka pobeda i ruski poraz. Međutim, u svetu u kojem energetske i bezbednosne veze vrede više od političkih deklaracija, granice između gubitnika i pobednika postaju nejasne. Kremlj možda ćuti, ali ta tišina odjekuje. Ona znači da Moskva više ne reaguje po inerciji, već taktički. A Maduro, nekada simbol ruskog otpora Zapadu, danas je tek fusnota u širem geopolitičkom obračunu iz kojeg svi pokušavaju da izvuku makar trunku koristi.
BONUS VIDEO:
(Slobodna Dalmacija/MONDO)
· Reaguj