Sjedinjene Države sprovode jedno od najvećih vojnih gomilanja na Bliskom istoku u poslednjih nekoliko godina, usmereno direktno protiv Irana. Usred krize koju su podstakli masovni protesti u Iranu i oštra retorika Vašingtona, američke snage se okupljaju u regionu, stvarajući mrežu iz koje se mogu pokrenuti operacije velikih razmera.
Sa procenjenih četrdeset hiljada vojnika koji su već raspoređeni u regionu, dodatna vazdušna i pomorska pojačanja stvaraju sliku sile spremne za delovanje. Vrhunac demonstracije moći je raspoređivanje dva nosača aviona u region, zajedno sa desetinama najsavremenijih borbenih aviona koji su prebačeni u baze oko Irana, od Jordana do Indijskog okeana.
Vazduhoplovne baze kao prva linija napada Okosnicu američke projekcije moći čini gusta mreža vazduhoplovnih baza koje Iranu zatvaraju gotovo sve strateške prilaze. Glavni štab operacija je vazduhoplovna baza Al Udeid u Kataru.
Kao najveća američka baza na Bliskom istoku i istureno središte Centralne komande (CENTCOM), Al Udeid je domaćin više od deset hiljada vojnika i služi kao ključno čvorište za komandovanje, kontrolu i logistiku, uključujući ogromnu flotu aviona-cisterni KC-135 bez kojih su dugotrajne vazdušne operacije nezamislive.
Poslednjih nedelja, ključna tačka je postala vazduhoplovna baza Muvafak Salti u Jordanu. Tamo je prebačeno oko 35 moćnih lovaca-bombardera F-15E Strike Eagle, čime je stvorena snažna udarna pesnica na zapadnom krilu Irana. Jordan se smatra politički pouzdanijim partnerom za ofanzivne operacije nego neke države Persijskog zaliva.
U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, baza Al Dafra je domaćin najnaprednijem američkim lovcima za vazdušnu nadmoć, F-22 Raptor, dok vazduhoplovna baza Princ Sultan u Saudijskoj Arabiji služi kao centar za protivvazdušnu i raketnu odbranu, sa ključnim sistemima Patriot i THAAD.
Posebno strateško mesto zauzima baza Dijego Garsija, na britanskom atolu u Indijskom okeanu. Zbog svoje udaljenosti, nalazi se van dometa većine iranskih raketa, što je čini idealnom platformom za strateške stelt bombardere B-2 Spirit, koji su korišćeni u napadima na iranska nuklearna postrojenja u junu 2025. godine.
Uz plutajuće tvrđave u Persijskom zalivu, SAD su takođe poslale ogromnu pomorsku snagu u region. Po prvi put nakon gotovo godinu dana, dve udarne grupe nosača aviona deluju u zoni odgovornosti CENTCOM-a.
Prva, predvođena nosačem aviona USS Abraham Lincoln, stigla je u Arapsko more krajem januara. Nedugo zatim, predsednik Tramp je preusmerio najmoderniji i najveći ratni brod na svetu, USS Gerald R. Ford, sa Kariba na Bliski istok.
Zajedno, ove dve "plutajuće tvrđave" nose više od 150 borbenih aviona, uključujući nevidljive lovce F-35C, jurišne avione F/A-18 Super Hornet i avione za elektronsko ratovanje EA-18G Growler. Svaku grupu prati eskadrila razarača i krstarica naoružanih stotinama krstarećih raketa Tomahavk, sposobnih za precizne udare po ciljevima udaljenim hiljadama kilometara.
Svim pomorskim operacijama upravlja se iz štaba Pete flote u Bahreinu, koji nadgleda ključne morske puteve poput Ormuskog moreuza. Iako su borbeni avioni i ratni brodovi najvidljiviji deo američke moći, oni su podržani ogromnom logističkom mrežom.
Baze u Kuvajtu, poput kampa Arifdžan, služe kao glavno čvorište za snabdevanje i podršku kopnenim snagama. Analitičari kažu da je najočigledniji znak priprema za potencijalni sukob "vazdušni most" koji je uspostavljen poslednjih nedelja. Desetine teretnih aviona C-17 i C-5 stalno prevoze opremu i osoblje, dok se broj vazdušnih tankera u regionu dramatično povećao, što signalizira planiranje operacija koje zahtevaju višestruko dopunjavanje gorivom u vazduhu.
Prisustvo u bazama kao što su Erbil u Iraku i Indžirlik u Turskoj dodatno zaokružuje strateški obruč, dajući američkim planerima širok spektar opcija za delovanje sa svih strana.
BONUS VIDEO:
