Iza ove pojave stoji nekoliko faktora čije je objašnjenje čvrsto utemeljeno u nauci. Kada Sunčeva svetlost stigne do Zemljine atmosfere, ona nam se uglavnom čini belom.
Međutim, ta svetlost je zapravo sastavljena od svih boja duge koje se raspršuju u interakciji sa molekulima gasa, prašinom i mikroskopskim kapljicama vode. Kada je Sunce visoko na nebu, ono izgleda plavo jer se kraće talasne dužine svetlosti, poput plave, najlakše raspršuju.
Ali kada je Sunce nisko na horizontu, kao tokom izlaska ili zalaska, njegova svetlost mora da prođe kroz deblji sloj atmosfere. Tada se plava svetlost rasprši, a do naših očiju dopiru duže talasne dužine, zbog čega nebo poprima crvene i narandžaste tonove.
Uticaj čestica prašine i dima
Nebo može postati još intenzivnije crveno kada se u vazduhu nalazi veća koncentracija mikroskopskih čestica. To mogu biti čestice prašine, dima od šumskih požara ili zagađenja. U slučaju Zapadne Australije, veruje se da su vetrovi ciklona Narelle sa obale podigli velike količine pustinjskog peska i uneli ga u atmosferu.
Te veće čestice izazivaju takozvano Mijevo raspršenje, koje dodatno pojačava crvene i narandžaste tonove. Zbog toga nebo može dobiti dramatično dublju boju, ponekad čak i tamnocrvenu.
Jutarnje crvenilo kao znak kiše
Poznata pomorska izreka kaže: „Crveno nebo ujutru, mornarevo upozorenje“. Ova stara mudrost ima i naučnu osnovu. Jutarnje crvenilo može značiti da Sunce na istoku obasjava oblake koji dolaze sa zapada, što je često znak da se približava kiša. Slično kao i sa prašinom, kada Sunce pod niskim uglom obasja mikroskopske kapljice vode u oblacima, one reflektuju crvenu i narandžastu svetlost.
Intenzivna crvena boja neba u Zapadnoj Australiji verovatno je bila rezultat kombinacije svih navedenih faktora. Ovaj fenomen pokazuje da neobične boje neba, iako ponekad deluju uznemirujuće, zapravo predstavljaju prirodno delovanje fizičkih zakona na našoj velikoj i složenoj planeti.
