U aprilu 1945. Adolf Hitler živeo je u svetu koji se urušavao brže nego što je bio spreman da prizna. Sovjetska Crvena armija već je prodirala prema Berlinu, nemačka odbrana bila je iscrpljena, a Treći rajh se raspadao na svim frontovima.
Ipak, u Firerbunkeru su se i dalje crtale strelice po mapama, pomerale nepostojeće divizije i izdavale naredbe koje više nisu imale veze sa stvarnim stanjem na bojištu.
U tom haosu jedno ime postalo je simbol poslednje Hitlerove iluzije: Feliks Štajner, visoki oficir Vafen-SS-a. Hitler je od njega očekivao kontraofanzivu koja će zaustaviti sovjetsko opkoljavanje Berlina. Taj napad nikada nije izveden.
Vojnik starog kova koji je završio u SS-u
Feliks Martin Julijus Štajner rođen je 23. maja 1896. godine u Istočnoj Pruskoj. Borio se u Prvom svetskom ratu, a nakon rata ostao je vezan za vojsku i desničarske paravojne krugove. U nacističkoj Nemačkoj postao je jedan od važnijih komandanta Vafen-SS-a, borbenog krila SS-a koje je režim predstavljao kao elitnu vojnu silu.
Štajner je bio jedan od oficira koji su učestvovali u oblikovanju Vafen-SS-a kao moderne, pokretljive borbene formacije. Komandovao je jedinicama poput puka Dojčland, divizije Viking i Trećeg SS oklopnog korpusa.
Na Istočnom frontu stekao je reputaciju sposobnog i tvrdog komandanta, ali njegova karijera ne može se odvojiti od činjenice da je služio u zločinačkoj organizaciji nacističkog režima.
Vafen-SS je posle rata u Nirnbergu proglašen zločinačkom organizacijom, uz izuzetke za one koji su bili prisilno mobilisani i nisu počinili zločine. Jedinice Vafen-SS-a učestvovale su u brojnim ratnim zločinima i masovnim ubistvima, naročito na Istočnom frontu. Zato priča o Štajneru nije priča o "viteškom generalu", već o čoveku koji je bio deo sistema nasilja, rasne politike i osvajačkog rata.
Hitlerova naredba iz bunkera
U drugoj polovini aprila 1945. Sovjeti su već probili nemačku odbranu na prilazima Berlinu. Bitka za grad počela je 16. aprila, a 20. aprila, na Hitlerov 56. rođendan, sovjetska artiljerija počela je da granatira nemačku prestonicu. Berlin je bio pred padom.
Hitler je 21. aprila naredio da se od raznih ostataka nemačkih jedinica formira takozvani Armijski odred Štajner. Ideja je bila da Štajner napadne severno krilo sovjetskih snaga i olakša položaj Berlina.
Istovremeno se od drugih nemačkih formacija očekivala kontraofanziva iz drugog pravca. Na mapi je to moglo da izgleda kao manevar koji zatvara sovjetske prodore. Na terenu je to bila fantazija.
Štajner nije imao snagu za takav napad. Njegove jedinice bile su iscrpljene, nepotpune i sastavljene od raznih ostataka razbijenih formacija. Nedostajalo je ljudi, goriva, artiljerije, oklopa i realne mogućnosti da se probije sovjetski pritisak. Ono što je Hitler zamišljao kao odlučujući udar zapravo je bila naredba vojsci koja više nije postojala u obliku u kojem ju je on video.
Dan kada je Hitler shvatio da nema spasa
Ključni trenutak dogodio se 22. aprila 1945. godine. U bunkeru je Hitler čekao vesti o Štajnerovom napadu. Kada mu je rečeno da napad nije pokrenut, doživeo je jedan od najpoznatijih slomova u poslednjim danima rata. Pred saradnicima je besneo, optuživao vojsku za izdaju i konačno priznao da je rat izgubljen.
Taj trenutak kasnije je postao poznat i široj javnosti, naročito zbog filma "Der Untergang", u kojem je prikazan Hitlerov bes u bunkeru. Ali iza filmske scene stajala je stvarna vojna činjenica: Štajner nije odbio izvodljiv napad iz neposlušnosti, već je znao da bi slanje njegovih ljudi u takvu operaciju bilo besmisleno.
Hitlerova reakcija otkriva koliko je nacistički vrh u poslednjim danima živeo u raskoraku sa stvarnošću. Dok su sovjetske snage ulazile u predgrađa Berlina, on je i dalje očekivao da će nekoliko iscrpljenih formacija preokrenuti rat. "Štajnerov napad" postao je tako simbol propasti režima koji je do kraja verovao u sopstvenu propagandu.
Posle rata: bez osude, ali ne i bez senke
Štajner je nakon nemačke kapitulacije završio u savezničkom zarobljeništvu. Istraživan je zbog ratnih zločina, ali optužbe protiv njega nisu dovele do suđenja i pušten je 1948. godine. Kasnije je živeo u Zapadnoj Nemačkoj, pisao knjige i bio povezan sa krugovima bivših oficira Vafen-SS-a koji su pokušavali da rehabilituju sliku Vafen-SS-a.
Bio je i jedan od ljudi povezanih sa HIAG-om, organizacijom bivših pripadnika Vafen-SS-a koja je decenijama pokušavala da predstavi Vafen-SS kao običnu vojsku, odvojenu od zločina nacističkog režima. Takvo tumačenje danas se smatra istorijski problematičnim i apologetskim.
Feliks Štajner umro je 12. maja 1966. godine u Minhenu. U istoriji je ostao upamćen manje po svojim ranijim vojnim komandama, a više po trenutku u kojem je Hitler u očaju čekao njegov napad. Taj napad nije mogao da spase Berlin, nije mogao da zaustavi Crvenu armiju i nije mogao da produži život režimu koji se već urušio.
BONUS VIDEO:
