Nakon katastrofalne nesreće u obližnjem nuklearnom reaktoru, grad Pripjat morao je da bude potpuno evakuisan. Oko 50.000 ljudi zauvek je napustilo svoje domove. Mediji su posetili ovaj grad sa njegovim bivšim stanovnikom četiri decenije nakon katastrofe.
Napuštena vozila trunu pored puta. Dečje igračke, ostaci kućnih aparata, posuđe i izbledeli natpisi na ruskom jeziku koji upozoravaju na nivo radioaktivnosti leže razbacani ispred stambenih blokova. Zgrade su prazne, prozori polupani, a vrata razvaljena.
Pre nešto više od četrdeset godina, ukrajinski grad Pripjat, nazivan i "Atomgrad", bio je ponos sovjetske nuklearne industrije. Budućnost je delovala obećavajuće. Pripjat se nalazio na samo tri kilometra od nuklearne elektrane Černobilj, za koju je rukovodstvo tadašnjeg Sovjetskog Saveza (SSSR) planiralo da postane najveća te vrste na svetu. Elektrana je trebalo da ima ukupno 12 reaktora, a Pripjat je bio mesto u kom su živeli radnici i njihove porodice. Kada je reaktor 4 eksplodirao 26. aprila 1986. godine, grad je postojao tek 16 godina. Pripjat je imao 160 zgrada, sa 13.500 stanova, 15 vrtića i pet škola, piše DW.
"Nismo znali kakve će biti posledice"
Četiri decenije kasnije, zgrade su ruinirane. Drveće, grmlje i puzavice potpuno su preuzeli prostor. Vladimir Vorobej vodi reportera DW-a kroz šipražje.
"Evo Ulice Lesje Ukrajinke i naše kuće, broj 18A, gde sam živeo u prizemlju sa roditeljima i starijim bratom", kaže ovaj 58-godišnjak. Stepenište je prostrano, sa velikim vratima, širokim stepenicama i hodnicima.
Vrata Vorobejevog bivšeg stana stoje otvorena. Ulazi pravo u svoju spavaću sobu i podiže gramofonsku ploču sa poda zatrpanog smećem. To ga podseća na muziku koju je njegova porodica tada slušala. Takođe se seća koliko su mu nedostajale moderne nove patike koje je zaboravio u ormaru tokom evakuacije. Izlazimo na balkon.
"To je bila moja stolica sa sunđerastim sedištem. Ovde je stajala lampa… Pročitao sam toliko knjiga na ovom mestu! Ispod ovog poklopca smo čuvali zimnicu, bilo je veoma praktično", priča Vorobej.
U mračnom hodniku stana palimo baterijske lampe na mobilnim telefonima. Vorobej primećuje neke cipele i kaže: "Ove su bile moje. Dobili smo ih u stručnoj školi." Na ulazu u zgradu i dalje visi tabla sa imenima svih komšija. Vorobej ne zna šta se desilo sa njima nakon evakuacije. Nikada više nikoga od njih nije video.
Vorobej je u aprilu 1986. imao 18 godina. Radio je kao električar u državnom preduzeću, a dan pre nesreće postavljali su električne kablove do četvrtog bloka reaktora – onog koji je eksplodirao.
Vorobej nije čuo eksploziju, pa je sledećeg jutra pokušao da ode na posao kao i obično, ali autobusi nisu dolazili. On i prijatelj su peške krenuli ka elektrani, a kada su stigli, ugledali su uništenu zgradu.
"Tada nismo znali šta se tačno dogodilo, niti gde. Nije nas pogodio dim, već vrelina. Bilo je to poput reke toplote koja se dizala ka nebu", kaže Vorobej. "Jedan čovek je prošao na biciklu i rekao nam da je opasno biti tu. Zato smo se vratili kući."
Tek uveče je od brata, koji je radio u elektrani, saznao za nesreću i hitnu evakuaciju.
"U početku smo mislili da je to samo na nekoliko dana", priseća se Vorobej. Njegova porodica napustila je Pripjat u veče 26. aprila, pretrpanim vozom. "Kroz prozor voza mogli smo da vidimo uništeni reaktor 4. Tada nismo razmišljali o tome; nismo znali kakve će biti posledice ove nesreće, niti da se nikada nećemo vratiti kući."
"Atom treba da bude radnik, a ne vojnik"
Prolazimo kroz centar Pripjata do bioskopa "Prometej". To je mesto gde je Vladimir Vorobej provodio vreme sa prijateljima. Obrušene grede blokiraju ulaz u glavnu bioskopsku salu. Na zidu jedne od prednjih prostorija vise izbledeli portreti davno zaboravljenih šefova Komunističke partije.
U centru Pripjata sovjetski simboli su svuda. Grbovi sovjetske Ukrajine i dalje krase krovove dva stambena bloka, dok na trećem ogromna metalna slova ispisuju poruku: "Atom treba da bude radnik, a ne vojnik."
Vorobej kaže da se cela sovjetska nuklearna energija zasnivala na toj ideji. Na univerzitetima, institutima i tokom obuke radnika u elektrani, svima je uvek ponavljano da je nuklearna energija u SSSR-u najbezbednija na svetu. Niko nije mogao ni da zamisli da bi reaktor mogao da eksplodira.
"Govorili su nam da nuklearna nesreća nije moguća. Preduzete su mere predostrožnosti za svaku situaciju i sve je bilo pažljivo proračunato. Nikome nije ni padalo na pamet da bi moglo doći do katastrofe", kaže Vorobej.
To je ujedno bio i razlog zašto većina stanovnika Pripjata i Černobilja, uključujući i same radnike u elektrani, nije znala ništa o stvarnim opasnostima po zdravlje i životnu sredinu. Svakako nisu bili svesni razmera radioaktivnog zagađenja, dodaje on.
"Oni koji su nešto i znali, prenosili su vrlo malo informacija. To su ipak bila sovjetska vremena. Jedna nepromišljena reč mogla je da vas košta karijere."
Da li je kultura poslušnosti delimično kriva za katastrofu?
Vorobej se pita da li bi se černobiljska katastrofa uopšte dogodila da autoritarni sovjetski stil vođenja nije bio prisutan i u nuklearnoj industriji. Osim toga, slična nesreća u Lenjingradskoj nuklearnoj elektrani 1975. godine bila je zataškana.
Godinu dana nakon katastrofe, Vorobej je pozvan na odsluženje vojnog roka. Kasnije je studirao inženjerstvo i preselio se u Slavutič. Ovaj grad je izgrađen namenski kako bi zamenio Pripjat. Odande je svakodnevno putovao na posao u nuklearnu elektranu Černobilj, gde je napredovao od mehaničara do poslovođe. Čak 11 godina bio je na čelu odeljenja za termičku automatiku i metrologiju.
U Černobilju se struja ne proizvodi još od 2000. godine, ali proces zatvaranja i demontaže elektrane traje i danas. Na lokaciji sada postoje objekti koji omogućavaju bezbedno uklanjanje radioaktivnog goriva i preradu radioaktivnog otpada.
Novi zaštitni štit, poznat kao "Novi bezbedni oklop" (New Safe Confinement), postavljen je preko eksplodiralog reaktora 4 i betonskog "sarkofaga" koji je na brzinu izgrađen 1986. godine kako bi ga zadržao. Jedva šest godina nakon završetka gradnje ovog štita, ovaj zaštitni poklopac oštećen je u ruskom napadu dronom u februaru 2025. godine, a izveštaji navode da je usled toga izgubio svoju primarnu zaštitnu funkciju.
BONUS VIDEO:
