- Marikarmen Abaskal, simbol borbe protiv prinudnih iseljenja u Španiji, preminula je u Madridu u 87. godini.
- Posle iseljenja iz stana u Retiru, u kojem je živela od 1956, završila je u bolnici i nije dočekala povratak u dom.
- Njena priča pokrenula je masovne proteste širom Španije i postala simbol prava na stanovanje.
Marikarmen Abaskal, žena koja je postala simbol borbe protiv prinudnih iseljenja u Španiji, preminula je u sredu u bolnici Gregorio Maranjon u Madridu u 87. godini, potvrdio je Sindikat stanara.
Ona je 23. septembra iseljena iz svog doma u madridskoj četvrti Retiro, u kojem je živela sedam decenija. Šest godina ranije jedna kompanija kupila je njen stan po ceni znatno nižoj od uobičajene za taj deo grada upravo zato što je ona živela u njemu.
Marikarmen je primala penziju od 1.400 evra i, kako navodi El Pais, nikada nije prestala da plaća kiriju po starom ugovoru, kao ni račune. Ukupni mesečni troškovi iznosili su oko 500 evra.
Vlasnici su joj 2020. godine saopštili da mora da napusti stan jer je ugovor o zakupu već dva puta bio prenet - prvo na njenu majku, koja zbog tadašnjeg zakona nije bila navedena kao zakupac, a potom na Marikarmen.
Od tada su četiri puta pokušavali da je isele. Nisu prihvaćeni ni predlozi da se pokrije razlika u kiriji, koja je trebalo da iznosi 1.600 evra, niti da stan bude otkupljen.
Posle iseljenja završila u bolnici
Marikarmen je od iseljenja bila hospitalizovana.
"Postignut je istorijski sporazum koji bi joj omogućio da se vrati u svoj dom, ali je ovo rešenje stiglo prekasno", navodi se u saopštenju koje su potpisali Sindikat stanara, njena porodica i advokat.
Oni navode da je ono što se dogodilo nakon njenog iseljenja - masovni protesti, kampovanje na trgovima, raspisivanje prevremenih izbora i poziv na generalni štrajk - predstavljalo "pre i posle u istoriji ove zemlje", ali i da je "cena da se do toga dođe bila previsoka".
Od nje su se oprostili porukom koju im je često ponavljala: "Borite se, nastavite da se borite za ono što je vaše."
Zahvaljujući pritisku javnosti, Marikarmen je bila na korak od toga da postane prva osoba u Španiji koja se nakon prinudnog iseljenja vratila u svoj dom pošto je kompanija koja poseduje nekretninu pristala da joj ponudi novi ugovor o zakupu.
Do povratka, međutim, nije došlo.
Njena priča izvela je hiljade ljudi na ulice
Iseljenje i višegodišnja pravna borba ostavili su posledice na njeno zdravstveno stanje. Poslednjih godina kretala se u invalidskim kolicima i bila joj je potrebna pomoć u svakodnevnim poslovima.
Iza sebe je imala gotovo sedam godina sudskih postupaka kako bi ostala u svom domu. Tokom poslednjih meseci fizičko stanje joj se pogoršalo. Izgubila je mišićnu masu, teško je jela, a govorila je i da joj se promenio glas.
"Uticalo je na mene u svakom pogledu. Ja sada nisam ja", rekla je dva dana pre nego što je morala da napusti stan.
Njena priča u međuvremenu je prerasla granice Madrida. Hiljade ljudi, podstaknute njenim slučajem, izašle su na proteste prvo u glavnom gradu, a potom i u drugim gradovima Španije.
Marikarmen ih je čak i iz bolnice pozivala da ne odustanu.
"Volela bih da sam tamo sa vama, da vas pratim tokom protesta i vaše borbe, ali nemam tu sreću. Zato vas odavde molim da budete hrabri. Borite se, branite ono što je vaše i, molim vas, čuvajte se. Nastavite dokle god možete", poručivala je demonstrantima.
U istom stanu živela od 1956. godine
Njeno puno ime bilo je Marija del Karmen Abaskal. Otac je 1956. godine iznajmio stan u madridskoj četvrti Ibiza, a ona je u njemu provela praktično ceo život sa majkom i bratom.
Studirala je stenografiju i sekretarske poslove, a 34 godine radila je kao sekretarica upravnog odbora jedne farmaceutske kompanije. Penzionisala se 1998. godine.
Marikarmen je govorila da je čitavog života radila i sa ponosom pokazivala crno-bele fotografije svoje porodice. Upravo su te fotografije bile među malobrojnim stvarima koje je ponela u bolnicu nakon iseljenja.
"Borila sam se do kraja", govorila je tokom svoje višegodišnje borbe.
Postala je simbol pokreta za pravo na stanovanje, a na protestima širom Španije mogli su da se vide transparenti i majice sa porukom "Svi smo Marikarmen".
Njena najveća želja bila je da umre u sobi u kojoj su umrli njeni otac i majka i u domu u kojem je provela poslednju 71 godinu života.
"Ovde su sva moja sećanja. Moj tata je umro veoma mlad, 1960. godine, sa 51 godinom. Mama je umrla 2005. u ovoj kući. Ja ovde živim od 1956. do danas", govorila je neposredno pre iseljenja.
Marikarmen je tada rekla i da nije religiozna, ali je svake večeri pre spavanja poželela laku noć Bogu, roditeljima, papi Franji i porodici koju je izgubila.
Na kraju života imala je dve želje - da umre u svom domu i da njen pepeo počiva u Kantabrijskom moru.
BONUS VIDEO:
