- Francuska policija se u obračunu sa protestima oslanja na šokantnu fizičku silu, uz kotličenje, suzavac i gumene projektile.
- Takva doktrina vuče korene iz centralizovane države i tradicije u kojoj se ulica vidi kao pretnja autoritetu, a ne prostor za pregovore.
Dok većina zapadnoevropskih suseda primenjuje taktike deeskalacije i smirivanja mase, Francuska na ulične pokrete već decenijama odgovara šokantnom fizičkom silom.
Razlozi za ovakvu brutalnost leže u dubokom spoju istorije, politike, ustrojstva države i specifične bezbednosne kulture čije se granice danas pomeraju do opasnih ekstrema.
Koren francuske policijske doktrine leži u Napoleonovoj ultracentralizovanoj državi i političkoj filozofiji Pete republike, objašnjava "Gardijan". U Francuskoj policija nije servis građana, već instrument vlasti. Njen primarni zadatak je zaštita države, sprovođenje zakona i održavanje poretka po svaku cenu.
Ovo je sušta suprotnost, na primer, britanskom modelu, gde se još od 19. veka policija posmatra kao javni servis čiji autoritet proističe iz pristanka građana, a glavni cilj je očuvanje mira. Za francuske vlasti, barikade i ulični neredi ne predstavljaju građansku neposlušnost, već direktan udar na autoritet republike. Zbog toga je prioritet policije ponovno preuzimanje kontrole nad ulicom silom, a ne pregovaranje.
Ovakav stav objašnjava izuzetno agresivne manevre - takozvano "kotličenje" (opkoljavanje i sabijanje mase bez izlaza) i upotrebu oružja koje je u ostatku Evrope strogo zabranjeno ili ograničeno.
Francuski policajci masovno koriste bacače gumenih projektila (LBD) koji ispaljuju municiju brzinom od čak 300 kilometara na sat. Iako su ukinute eksplozivne granate koje su ranijih godina ubijale ekološke aktiviste i sakatile "žute prsluke", zamenjene su pirotehničkim šok-bombama. Te naprave stvaraju zaglušujući akustični udar jačine 160 decibela i udarni talas koji je poslednjih godina izazvao jezive povrede: gubitak očiju, izbijene zube, frakture vilice, pa čak i amputacije šaka.
Nasilne policijske metode podstaknute su i jedinstvenom francuskom tradicijom uličnih pobuna. Nasleđe revolucije iz 1789. godine urezalo je u svest građana da je ulica jedino mesto gde se vlast može naterati na povlačenje.
Za razliku od Nemačke ili Holandije, gde su sindikati ravnopravni pregovarački partneri u institucijama, predsednički sistem u Francuskoj često donosi zakone dekretima i bez šireg društvenog konsenzusa. Zbog toga građani ulični protest vide kao jedino efikasno demokratsko oruđe. To stvara začarani krug: vlast u masi vidi egzistencijalnu pretnju i šalje naoružane kordone, njihova surovost radikalizuje demonstrante, na šta policija odgovara još žešćom salvom suzavca i gumenih metaka. Mirni protest se tako za tren oka pretvara u ratnu zonu.
Podaci organizacije za praćenje sukoba ACLED pokazuju da Francuska nema uvek najveći broj demonstracija u zapadnoj Evropi, ali ubedljivo prednjači po broju incidenata najvišeg intenziteta - podizanju barikada, masovnom pljačkanju, paljevinama i direktnim fizičkim obračunima sa snagama reda.
Postupanje francuske policije godinama nailazi na oštre osude organizacija za ljudska prava poput "Amnesti internešenela", "Hjuman rajts voča" i Saveta Evrope. Izveštaji beleže prekomernu silu, zloupotrebu oružja, arbitrarna masovna hapšenja i gušenje mirnih protesta.
Umesto smirivanja, sistem ide u pravcu još veće represije. Javnost je nedavno ustala protiv predloga zakona koji bi uveo zakonsku "pretpostavku samoodbrane" za policajce koji upotrebe vatreno oružje. Kritičari, sindikati sudija i Ujedinjene nacije upozoravaju da bi ovaj zakon policajcima praktično dao "dozvolu za ubijanje", prebacujući teret dokazivanja na žrtve i njihove porodice. Time bi se zacementirala potpuna nekažnjivost policije u zemlji u kojoj se društveni gnev ne rešava dijalogom, već brutalnom represijom.
Sudnice pune "običnih građana" sa bombama: "Crni blok" uvukao Francusku u nasilje, evo ko zapravo pali zemlju
Zašto Evropa gori? Sve o talasu protesta od Pariza do Tirane, ovo je zajedničko svim pobunama
BONUS VIDEO:
