- Nova studija upozorava da bi nuklearna eksplozija u niskoj Zemljinoj orbiti mogla da onesposobi gotovo sve satelite za nekoliko dana.
- Simulacija pokazuje da bi 25 odsto flote palo već prvog dana, a do 15. dana čak 99,4 odsto satelita bilo bi van funkcije.
- Pored zračenja, usledili bi sudari i gomilanje svemirskog otpada, što bi dugoročno otežalo obnovu orbitalnih usluga.
Visoko iznad naših glava postaje pomalo gužva. U niskoj Zemljinoj orbiti trenutno kruži više od 13.000 satelita. Oni čine okosnicu vaše svakodnevne vremenske prognoze, telefonskih i podatkovnih komunikacija, satelitskih internet usluga, kao i mnogih drugih stvari.
Istovremeno, oni su potpuno nezaštićeni i predstavljaju "laki plen", piše Science Alert.
Nova studija upozorava da bi jedna nuklearna eksplozija na dovoljno velikoj visini mogla da onesposobi gotovo svaki satelit u niskoj Zemljinoj orbiti, uništavajući ih gotovo sve u roku od mesec dana.
Iako zvuči kao naučna fantastika, to nije slučaj. Nuklearno oružje u prošlosti je već korišćeno u svemiru.
Tokom Hladnog rata, SAD i SSSR su izveli 18 nuklearnih eksplozija na velikim visinama, od gornjih slojeva Zemljine atmosfere pa sve do svemira.
Najveća od njih, nazvana Starfish Prime, izvedena je 1962. godine, kada je nuklearna bojeva glava snage 1,4 megatona detonirana na visini od 400 kilometara iznad Tihog okeana.
Posledice te eksplozije dovele su do onesposobljavanja nekoliko tadašnjih satelita, a godinu dana kasnije, SAD i Sovjetski Savez su se, u okviru "Ugovora o delimičnoj zabrani nuklearnih proba", dogovorili da obustave sva nuklearna testiranja izvan podzemnih postrojenja.
Simulirana nuklearna eksplozija
Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da bi čak i bojeva glava slabija od one korišćene u testu „Starfiš prajm” mogla da izazove nezamisliva razaranja, ukoliko bi danas došlo do detonacije u niskoj Zemljinoj orbiti, pokazuju proračuni istraživača sa Univerziteta Viskonsin–Medison i Univerziteta Prinston.
U svojoj studiji koja još uvek nije prošla recenziju, istraživači su simulirali nuklearnu eksploziju snage 1 megatona na visini od 500 kilometara iznad južnog Atlantika, u blizini ogromne anomalne oblasti gde je Zemljino magnetno polje neuobičajeno slabo.
Uslovi na tom mestu, u takozvanoj Južnoatlantskoj anomaliji, pojačali bi efekte početne eksplozije, zarobljavajući radioaktivne čestice u određenim delovima prostora kroz koje bi sateliti nastavili da prolaze dok kruže oko Zemlje.
Isti fenomen se dogodio nakon testa Starfish Prime.
"Elektroni nastali radioaktivnim raspadom produkata fisije ostali su zarobljeni u Zemljinom magnetnom polju, stvarajući veštački pojas zračenja koji je oštetio satelite", objašnjavaju istraživači u svom radu, predvođeni prvim autorom Zekom Petersenom, studentom astronomije i fizike na Univerzitetu u Vašingtonu.
„Za razliku od trenutnog udara zračenja, zarobljeni pojas kontinuirano izlaže letelice dejstvu zračenja dok one prolaze kroz njega. Sličan događaj bi se danas odvio u orbitalnom okruženju koje je mnogo gušće naseljeno.”
I to u znatno većoj meri.
Prvog dana četvrtina satelita van funkcije
Prema simulaciji istraživača, koja obuhvata 13.300 satelita aktivnih u niskoj Zemljinoj orbiti (stanje iz januara ove godine), nuklearna eksplozija u regionu Južnoatlantske anomalije onesposobila bi 25 odsto celokupne flote satelita u roku od samo jednog dana.
Jedna nuklearna eksplozija u orbiti mogla bi da onesposobi 99% satelita za svega nekoliko dana.
Na kraju trećeg dana, 78 odsto satelita bilo bi onesposobljeno; taj broj bi porastao na 98 odsto nakon nedelju dana, a do 15. dana dostigao bi 99,4 odsto.
Čak i u scenariju u kojem bi letelice imale pojačanu zaštitu od zračenja, 99,3 odsto svih satelita bilo bi onesposobljeno u roku od 30 dana.
U drugom hipotetičkom slučaju, pri upotrebi znatno slabije bojeve glave snage 100 kilotona, bilo bi potrebno godinu dana da se onesposobi 99 odsto satelita.
Rizik od sudara
Zračenje, međutim, ne bi bilo jedina opasnost. Čim dođe do detonacije i prvi sateliti izgube sposobnost manevrisanja, povećava se rizik od sudara u svemiru. Istraživači procenjuju da bi u prve dve godine došlo do otprilike 20 takvih sudara.
Nakon 10 godina, ti sudari bi stvorili oko 3.900 novih komada svemirskog otpada koji bi kružili oko Zemlje. „Očekuje se da će kontinuirani sudari između objekata koji dugo ostaju u orbiti nastaviti da stvaraju otpad i nakon decenije obuhvaćene simulacijom, uz mogućnost postepenog nagomilavanja koje bi, tokom narednog veka, moglo prerasti u nekontrolisanu lančanu reakciju”, navodi tim, ističući da bi slanje novih satelita u orbitu nakon takve katastrofe takođe predstavljalo veliki rizik.
"Za ponovno uspostavljanje usluga u orbiti ne bi bilo dovoljno samo zameniti izgubljene letelice; novi sateliti bi morali da budu u stanju da izdrže preostalo zračenje i ostatke uništenih objekata.
Izgledi za brzi gubitak infrastrukture, praćen višegodišnjim poremećajima, dodatno naglašavaju potrebu da se spreči razmeštanje i upotreba nuklearnog oružja u svemiru", ističu istraživači.
"Ukratko: bilo bi loše. Veoma loše. Baš, baš loše. Moramo učiniti sve što je u našoj moći da sprečimo da se ovo ikada dogodi", opisao je Džejms Makion, istraživač nuklearne politike, u jednoj objavi na internetu.
BONUS VIDEO:
(Politika/MONDO)
