Dvojica novinara britanskog tabloida "San" (The Sun), Aleks Pike i Simon Dzons, predstavljajući se kao poslovni ljudi, proveli su sedam dana u Severnoj Koreji.
Oni u reportaži o poseti ovoj zemlji pišu da u Pjongjangu ne znaju da je Majkl Džekson umro.
U Severnu Koreju usli su zahvaljujući tome što su vize dobili preko kontakta u Kini, pri čemu su naveli lažne poslovne adrese i napravili lazne imejlove.
Oni pišu da su ih na severnokorejskoj granici dočekali vojnici, a potom su krenuli prema gradu Sinuijuu. Usput su videli šestospratnice duž obale reke, koje su iz susedne Kine izgledale veoma lepo, a izbliza, sve su bile bez prozora i prazne.
Njihovu gradnju naredio je bivsi lider Kim Jong-il kako bi u Kini imali utisak da se u Severnoj Koreji živi dobro, a kako pišu novinari tabloida "San", mnogi ljudi tu umiru od gladi.
Uz reku u blizini granice su stražarnice u kojima su 24 sata dnevno vojnici. Oni imaju naređenje da pucaju na svakoga ko pokuša da pobegne u želji za boljim životom.
Dolazak u grad Sinuiju, koji je manje od dva kilometra udaljen od Kine, za novinare je bio poput dolaska na drugu planetu. Grad je bio prljav i pust, bez naznaka da tu postoje trgovine ili restorani.
Tu su sive vladine zgrade i smeđi stambeni blokovi, dok lokalni stanovnici na reverima nose značke s likovima bivših vođa, Kima Jong- ila i njegovog oca Kima Il-sunga, a hodaju polako i kruže ulicama. Niko se ne smeje.
Dok je autobus, u kojem su bila dvojica novinara, prolazio kroz grad, mnogi su stajali i zurili u prozore autobusa.
Ova dvojica novinara su seli u voz iz 1940. godine i zaputili se ka 320 kilometara udaljenom Pjongjangu, za šta im je trebalo šest sati putovanja.
Usput su videli ljude koji su radili u poljima dok im je voda bila do kolena. Mahali su im iz voza, ali im niko nije uzvratio.
Novinari su upozoreni da bi njihovi razgovori u sobama mogli biti prisluškivani, još pre nego što su stigli u hotel koji ima 47 spratova Jangakdo, koji je jedan od dva hotela u Pjongjangu koji režim koristi za smeštaj turista.
Oni posebno vole ovaj hotel, jer je na takvoj poziciji da nigde ne možete da mrdnete bez nadzora, a za svaki slučaj u blizini su uvek naoružani stražari, piše u reportaži.
Kad su novinari stigli, bili su užasnusti prizorom u foajeu hotela, budući da je divovska kornjača tu plivala u malom akvarijumu.
Hotel, izgrađen 1995, ima šest liftova, a ni u jednom nema dugme za peti sprat, gde navodno živi osoblje.
Međutim, ima onih koji su uvereni da su na petom spratu špijuni koji prisluškuju razgovore gostiju.
Svaka soba ima TV. Emisije na jednom kanalu ispunjene su prorežimskom propagandom, uključujući nekoliko sati snimaka novog čelnika Kima Jong-una.
Hotelski bar je iznenađujuće dobar i u njemu je pivo poprilično povoljno. Osoblje je glatko odbilo napojnicu novinara, a umesto kusura dali su im žvakaće gume.
U reportaži se navodi, da na sam pomen imena bivšeg lidera Kima Jong-ila, koji je umro u decembru prošle godine, mnogi ljudi u Severnoj Koreji briznu u plač od žalosti, a svakodnevno hiljade ljudi polaže cveće pred njegov veliki bronzani kip.
Uprkos očajničkoj borbi protiv "zlih" zapadnih običaja, restoran "mladih" u Pjongjangu nudi hamburger i picu. Iako osoblje tvrdi da su hamburgeri napravljeni po uzoru na one u Mekdonaldsu, novinari tvrde da meso u njima nije govedina.
Jedan od vodiča, nakon što su ga pitali nešto o Americi, stisnuo je šake i povikao "Dole Amerika!"
Sva tri vodiča su volela muziku Bitlasa, ali je neverovatno da niko od njih nije čuo za Džona Lenona, Ringa Stara, Pola Mekartija i Džordza Harisona, primetili su novinari i prenose kuriozitet da je zapadna zvezda za koju su čuli Majkl Džekson, ali su bili šokirani otkrićem da je mrtav.
Dok milioni Severnokorejaca gladuju i preživljavaju na pirinču i krompiru, putnići u glavnom gradu mogu čekati vozove gledajući u svetlucave pozlaćene predmete i prekrasne propagandne slike i murale.
Metro u Pjongjangu, kako se tvrdi, ima dve linije i 17 stanica, ali se veruje da staje posle samo tri stanice.
Samo privilegovani članovi stranke mogu da se voze u zelenim i crvenim istočnonemačkim vozovima, od kojih su na mnogim još grafiti na nemačkom.
Prisutne su glasine da vlast, uz pomoć glumaca, puni stanice u metrou u vreme kada dolaze organizovane turističke grupe, jer obični građani ne mogu sebi da priušte putovanje.
Za većinu od 24 miliona stanovnika život je stalna borba. Niko u Severnoj Koreji ne isplaćuje platu. Radnici su umesto toga dobili imovinu, gotovo uvek prazan stan, bez električne energije.
Pjongjang uranja u mrak već u 23 sata, samo kipovi dvojice vođa konstantno svetle. Manje od jedan odsto Severnokoreanaca ima automobil, tako da nema saobraćajnih gužvi.
Ali, zato gradovima i selima patroliraju plavi kombiji s megafonima iz kojih se ori poruka: "Radite jos jače!", svedoče novinari tabloida "San".
(FoNet)
U Severnu Koreju usli su zahvaljujući tome što su vize dobili preko kontakta u Kini, pri čemu su naveli lažne poslovne adrese i napravili lazne imejlove.
Oni pišu da su ih na severnokorejskoj granici dočekali vojnici, a potom su krenuli prema gradu Sinuijuu. Usput su videli šestospratnice duž obale reke, koje su iz susedne Kine izgledale veoma lepo, a izbliza, sve su bile bez prozora i prazne.
Njihovu gradnju naredio je bivsi lider Kim Jong-il kako bi u Kini imali utisak da se u Severnoj Koreji živi dobro, a kako pišu novinari tabloida "San", mnogi ljudi tu umiru od gladi.
Uz reku u blizini granice su stražarnice u kojima su 24 sata dnevno vojnici. Oni imaju naređenje da pucaju na svakoga ko pokuša da pobegne u želji za boljim životom.
Dolazak u grad Sinuiju, koji je manje od dva kilometra udaljen od Kine, za novinare je bio poput dolaska na drugu planetu. Grad je bio prljav i pust, bez naznaka da tu postoje trgovine ili restorani.
Tu su sive vladine zgrade i smeđi stambeni blokovi, dok lokalni stanovnici na reverima nose značke s likovima bivših vođa, Kima Jong- ila i njegovog oca Kima Il-sunga, a hodaju polako i kruže ulicama. Niko se ne smeje.
Dok je autobus, u kojem su bila dvojica novinara, prolazio kroz grad, mnogi su stajali i zurili u prozore autobusa.
Ova dvojica novinara su seli u voz iz 1940. godine i zaputili se ka 320 kilometara udaljenom Pjongjangu, za šta im je trebalo šest sati putovanja.
Usput su videli ljude koji su radili u poljima dok im je voda bila do kolena. Mahali su im iz voza, ali im niko nije uzvratio.
Novinari su upozoreni da bi njihovi razgovori u sobama mogli biti prisluškivani, još pre nego što su stigli u hotel koji ima 47 spratova Jangakdo, koji je jedan od dva hotela u Pjongjangu koji režim koristi za smeštaj turista.
Oni posebno vole ovaj hotel, jer je na takvoj poziciji da nigde ne možete da mrdnete bez nadzora, a za svaki slučaj u blizini su uvek naoružani stražari, piše u reportaži.
Kad su novinari stigli, bili su užasnusti prizorom u foajeu hotela, budući da je divovska kornjača tu plivala u malom akvarijumu.
Hotel, izgrađen 1995, ima šest liftova, a ni u jednom nema dugme za peti sprat, gde navodno živi osoblje.
Međutim, ima onih koji su uvereni da su na petom spratu špijuni koji prisluškuju razgovore gostiju.
Svaka soba ima TV. Emisije na jednom kanalu ispunjene su prorežimskom propagandom, uključujući nekoliko sati snimaka novog čelnika Kima Jong-una.
Hotelski bar je iznenađujuće dobar i u njemu je pivo poprilično povoljno. Osoblje je glatko odbilo napojnicu novinara, a umesto kusura dali su im žvakaće gume.
U reportaži se navodi, da na sam pomen imena bivšeg lidera Kima Jong-ila, koji je umro u decembru prošle godine, mnogi ljudi u Severnoj Koreji briznu u plač od žalosti, a svakodnevno hiljade ljudi polaže cveće pred njegov veliki bronzani kip.
Uprkos očajničkoj borbi protiv "zlih" zapadnih običaja, restoran "mladih" u Pjongjangu nudi hamburger i picu. Iako osoblje tvrdi da su hamburgeri napravljeni po uzoru na one u Mekdonaldsu, novinari tvrde da meso u njima nije govedina.
Jedan od vodiča, nakon što su ga pitali nešto o Americi, stisnuo je šake i povikao "Dole Amerika!"
Sva tri vodiča su volela muziku Bitlasa, ali je neverovatno da niko od njih nije čuo za Džona Lenona, Ringa Stara, Pola Mekartija i Džordza Harisona, primetili su novinari i prenose kuriozitet da je zapadna zvezda za koju su čuli Majkl Džekson, ali su bili šokirani otkrićem da je mrtav.
Dok milioni Severnokorejaca gladuju i preživljavaju na pirinču i krompiru, putnići u glavnom gradu mogu čekati vozove gledajući u svetlucave pozlaćene predmete i prekrasne propagandne slike i murale.
Metro u Pjongjangu, kako se tvrdi, ima dve linije i 17 stanica, ali se veruje da staje posle samo tri stanice.
Samo privilegovani članovi stranke mogu da se voze u zelenim i crvenim istočnonemačkim vozovima, od kojih su na mnogim još grafiti na nemačkom.
Prisutne su glasine da vlast, uz pomoć glumaca, puni stanice u metrou u vreme kada dolaze organizovane turističke grupe, jer obični građani ne mogu sebi da priušte putovanje.
Za većinu od 24 miliona stanovnika život je stalna borba. Niko u Severnoj Koreji ne isplaćuje platu. Radnici su umesto toga dobili imovinu, gotovo uvek prazan stan, bez električne energije.
Pjongjang uranja u mrak već u 23 sata, samo kipovi dvojice vođa konstantno svetle. Manje od jedan odsto Severnokoreanaca ima automobil, tako da nema saobraćajnih gužvi.
Ali, zato gradovima i selima patroliraju plavi kombiji s megafonima iz kojih se ori poruka: "Radite jos jače!", svedoče novinari tabloida "San".
(FoNet)
